Mazar-e Šarif tu i tamo

Tako embrion prvo izgleda kao punoglavac, pa kao pile, pa kao majmunče, pa najzad kao čoveče, a kada odrastete i počnete da starite, onda se sve to kreće u obrnutom smeru. Ja se baš ne sećam tačno kada sam prošao pileću fazu, ali znam, po koži na vratu, da sam trenutno, definitivno, gušter.

Gušter je ustao rano, pet sekundi pre izlaska sunca, pošto je najviše voleo to vreme tišine dok svi spavaju a tu su, kada je sam a nije sam. I, naravno, tada počinju da me posećuju scene iz vremena kada mi vrat nije bio smežuran nego zategnut, scene od kojih mi se magli pred očima i usta mi se razvlače u blesavi osmeh.

Bilo je leto. U ogromnom stanu u ulici Zmaj Jovinoj, na prvom spratu, sedeli smo nas četvorica oko koncertnog klavira marke Petrof, a za klavirom je bio nas drugar Dragan Minderović zvani Minda i svirao svoju čuvenu baladu. Svi smo, tiho, pevali: Alkohol i hrizanteme, mislim stalno ja na tebe, i dok kelner toči vreme, Alkohol i hrizanteme…

Minda je tada, kao i sledećih dvadeset godina, imao najdužu kosu, mada smo se svi trudili u tom pravcu. Kuza, onaj što je smislio kako se stvari u životu događaju onako kako je najbolje, same od sebe, pušio je Filter 57 na grubo istesanoj drvenoj muštikli, a Vlada Mijanović je pušio Hercegovinu bez filtera i gledao u zid, pa kroz zid, pa u svijetlu budućnost. Minda je smanjio doživljaj na klaviru, popio na eks dva deci votke Stoličnaje i onda se okrenuo k meni:

A šta ćemo mi da popušimo, druže?

Nema tu dileme, brate Dragane, pošao sam rukom ka svom legendarnom malom džepu od farmerki – Mazar-e Šarif je najbolje što se sinoć moglo naći u ovom fantastičnom gradu u ova fantastična vremena.

E, kako kenjaš. To je, čoveče, neverovatno, progovorio je Vlada svojim jakim hercegovačkim. E, vide li ti to, Kuzmanoviću?

A Kuzmanović je baš tada dobio inspiraciju, pošto smo prestali da pevamo jer smo morali da zamotamo nešto, pa je u jednom dahu izrecitovao strofu koju ćemo svi dugo pamtiti, a koju je smislio Miljenko Žuborski:

Zidovi zidovi, niotkuda vrata,

zovite mi brzo Srđu advokata.

Koji Srđa advokat je bio mladi branilac političkih optuženika tih i nekih drugih godina. Tako je i Vladu branio par puta, a bio je sin poznatog… Ali, stani malo, prijatelju! Svaki normalan čitalac već brine o tolikom broju ličnosti na ovako malom prostoru. Zar će se ova skaska pretvoriti u telefonski imenik? U redu. Izvinjavam se, I apologize… Vraćamo se direktno u priču skokovitu, preko Mazar-e Šarifa, grada u kome će poginuti mnogo ljudi, kako u bliskoj, tako i u daljoj budućnosti; grada u kom se, po mnogim kompetentnim poznavaocima tog vremena, pravio najbolji hašiš na svetu.

Minda je odložio votku – vrlo privremeno, doduše – a trenutak je zgodan da se kaže kako je dve-tri decenije kasnije odložio tu votku zauvek, i to je bila jedna od veoma retkih pobeda polena indijske konoplje nad Kraljem Alkoholom, koji je inače suvereno vladao na tim prostorima već nekoliko stotina godina.

Sa gramofona su prilično glasno i zapovednički svirali i pevali CCR, si-si-ar, Creedence Clearwater Revival. Svima je bar poneki mišić, ako već ne i onaj glavni u obliku „pika“ – jer pik ima aortu, a ne kao glupi herc – igrao u ritmu: And I wander still I wander, whoooo’ll stop the rain? Kuza je povukao dim. I Minda i ja. A Vlada nas je gledao strogo:

Znate šta, momci. Kad pobedimo, nećete više moći ovako da se zezate. Treba bre da napravimo jednu uljudnu zemlju.

I misliš baš onako uopšte da se ne zezamo, pitao je veselo Minda, stavljajući cigaretu u trešnjevu muštiklu, istu kakvu je imao i Kuza (ima li to nekakvo kabalističko značenje?).

Ma, neće biti zezanja, Minderoviću. Ti mi trebaš kad si potpuno trezan.

Nema problema, druže! Minda je bio još veseliji. Rešenje se, kao što vidimo, samo nameće. Mi, prosto, nikada nećemo da pobedimo.

Tako je, takooojeee, zagrajale su tri četvrtine prisutnih. Takoooo jeeeee, povikaše seljaci, zgrabiše kuke i motike, pa udri po prokletom feudalcu – citat iz udžbenika istorije za četvrti razred gimnazije, 1967. godine.

Nastalo je onda jedno veselo i peckavo veče, pri kom se istakao novopridošli momak Vlada Arsenijević svojom nadaleko čuvenom pesmicom: Jebal medvjed pčeličku a ona kričaala kričaala kričaala… Ova skaska nam skaže kak je u pčele elastičnaja. A pojavio se kasno uveče i Mindin teča, majčine sestre muž, professor Mihajlo Marković, tada čuveni dissident sa Filozofskog fakulteta, pa je još kasnije svratio Velja, legendarni konceptualni grafičar i poznavalac vina, skoro enolog, poznat u ovim krugovima u Zmaj Jovinoj i šire kao „Grupa oko Studenta“. I popio je Velja Mindinu votku, a čitalac već naslućuje da je sve ovo samo uvod u razgranatu priču o svim mojim drugarima i poznanicima inače striktno povezanim po zakonu o „six degrees of separation“, šest stepeni razdvajanja.

Ako vam se svidža, da nastavimo, a?

Pa je usledilo neminovno glasanje.

Glasanje o nastavku moguće novele, sprovedeno krajem meseca maja 2005. godine u mestu Downers Grove, opština Du Page, država Ilinois, USA. U glasanju učestvovalo 100 odsto građana s pravom glasa i za nastavak se izjasnilo sve troje. Sve tri dame su glasale „Jea“. Dame najvažnije u životu hroničara jednog vremena o kome se vrlo malo, s prilično nerazumevanja, a naročito s puno mrzovolje, pisalo. Do sada, ha.

A ovo što sledi se dogodilo tačno trideset osam godina kasnije, on May 30th 2005. Na Memmorial day. Dan kada se ovde sećamo naših junaka što su poginuli u mestu Mazar-e Šarif, u dalekom Avganistanu.

Nastaviće se, neminovno, posle objavljivanja zvaničnih rezultata referenduma.

Posle glasanja: Nas su, sve istočnoevropske bejbi bumere, roditelji, učesnici Velikog odvratnog i Drugog svetskog rata štitili od stvarnog života mnogo duže nego što je trebalo. Valjda su se sećali svih tih grozota, a nama su veoma retko ispričali samo po koji detalj, posle čega bi zaćutali i gutali antacide upakovane kao šamponi u plastične kesice, jer su im izgleda ta sećanja izazivala navalu kiseline u dvanaestopalačna creva. I zato smo bili neobično skloni ideji da nikada ne odrastemo. Osim što smo morali, kad smo morali.

U Mazar-e Šarifu poginulo sedam naših vojnika u zasedi, a ranjeno preko trideset civila, pričao je glas sa National Public Radio u Čikagu, na početku trihiljaditih godina. Telefon je zazvonio naučnofantastičnom zvonjavom i podigao sam slušalicu još uvek žvaćući dimljenog lososa uz gvakamola salatu.

Zdravo druže, kakav si? Bio je to Laza Stojanović, o kome će kasnije biti puno reči, ovakvih i onakvih.

Zdravo Lale, šta ima novo? Je l’ si opet u Njujorku?

Nakratko. Nego, ovde je neko ko bi mnogo voleo da te čuje.

Ko?

Zdravo Niiidžo, kaže jak hercegovački.

Vlado, jesi to ti?

E, vala, jeste.

Poslednje sam čuo da si bio ovde na Nortvesternu, ali si otišao pre nego što sam ja stigao.

Ma, pusti. Ne znam više gde sam. Nego, kako si ti? Je l’ se još zezaš?

Pa, trudim se, stari. Iz sve snage se trudim.

Čuješ li Mindu ponekad? Šta se s njim zbiva?

Bogami, Vlado, on se i dalje zeza. Uvalio se u Amsterdam kao prase u lekovito blato. Ali mu je duh potpuno očuvan. Da, čujemo se povremeno, ali njemu ne pada na pamet da dolazi u ovu divljinu sa tako divnog mesta, a ja nikako da sastavim par nedelja pa da ga posetim.

Dobro. Znači, vi ste dobro. Baš mi je drago. Jer, ti si meni, brate, par puta spasio život. I ja to ne mogu da zaboravim.

Ma, šta ti to govoriš? Kakvo spasavanje života?

Neka, neka. Nego, pozdravi porodicu i evo ti Lazara. Sve najbolje…

I tebi sa srećom, druže.

Bio sam potpuno zatečen. Jer mu nikad nisam spasao život. Ili bar ne znam ništa o tome. Pa me sve to nekako stužilo, u toj gušterskoj fazi, posle tih trideset osam godina, na dan sećanja na mrtve.

Obaška što je danas skoro nemoguće nabaviti pravi Mazar-e Šarif.