Šta se sve može sa 17,8 milijardi evra koliko će se investirati za EKSPO i još ponešto? O kakvim se investicijama radi? Kuda vodi takvo ulaganje? I kakve to veze ima sa još većim otvaranjem prostora za korupciju? Pitanja se nižu, a odgovora je malo. Ono što znamo je da je reč o novcu s kojim bi se, prema rečima profesora FEFA fakulteta Gorana Radosavljevića, mogla izgraditi Srbija, da izgleda dosta bolje nego danas. Jer, kako kaže, godišnje investicije iz javnih sredstava na nivou čitave zemlje iznose oko sedam milijardi. Ekonomista Milan R. Kovačević ističe da dug koji košta više nego privredni rast jeste srljanje u propast
Pre više od mesec dana predsednik Srbije je najavio kako će u naredne tri i po godine za specijalizovanu izložbu EKSPO 2027, sve projekte i sve što želi da ostvari (šta god to bilo), biti investirano 17,8 milijardi evra. Dalje kaže predsednik da je za to predviđeno 2,4 milijarde evra u ovogodišnjem budžetu, što bi značilo da će iz budžeta narednih godina tome biti namenjeno još 15,4 milijarde evra. Odakle ovaj novac i šta bi se sve moglo uraditi sa njim?
Poređenja radi, ukupni troškovi ovogodišnjih letnjih Olimpijskih igara u Parizu, prema podacima iz decembra prošle godine, iznosili su oko 8,8 milijardi evra. A kako je kod nas sve popularnija izgradnja stadiona, zanimljivo je da će, recimo, renoviranje stadiona Santijago Bernabeu u Madridu – za koji predsednik reče da je najlepši na svetu – koštati više od milijardu evra.
Ukoliko pogledamo budžet Republike Srbije i uzmemo, na primer, izdvajanja za operacije i funkcionisanje Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, videli bismo da bi Vojska, uzimajući u obzir trenutna izdvajanja (oko 1.355.402.000 evra), sa 17,8 milijardi mogla da obezbedi sebi budžet za više od 13 godina.
Savremeni nosač aviona košta negde oko 13 milijardi dolara, dok je civilni i vojni budžet NATO-a za 2024. znatno niži od izdavanja za EKSPO. Civilni budžet iznosi oko 438,1 miliona, a vojni 2,03 milijarde evra. Pa ako bi se ovo pomnožilo sa tri i po godine – period za koji je planirano ulaganje za EKSPO – opet ne bi bilo ni blizu tih 17,8 milijardi evra. U ovom zabavnom nabrajanju možemo da dođemo i do cene izgradnje Burdž Kalife u Dubaiju, najviše građevine koju je čovek do sada napravio, a koja je iznosila oko 1,5 milijardi dolara. Ali da ne dozivamo još oblakodera.
IMA VEZE I NEMA VEZE
Imajući u vidu sve ove primere, pitanje je – na šta zaista ide toliki novac. Tokom predsednikovog gostovanja na RTS-u mogao se čuti deo odgovora. Međutim, tu čitava stvar postaje zbunjujuća. Naime, pored izgradnje “najmodernijeg sajma” i stambenog bloka gde će oni koji izlažu na EKSPU biti smešteni, ovo ulaganje će uključivati i niz drugih stvari. To su, rekao je Vučić, izgradnja “severnog osmeha” odnosno “smajlija” – koji se, prema njegovim rečima, “podrazumeva pod EKSPOM, a on nema veze s EKSPOM” – a koštaće više od dve milijarde. Dalje, brza pruga Beograd–Niš skoro tri milijarde. Aerodrom u Nišu, magnetna rezonanca, porodilišta i mamografi – spisak je, čini se, poduži. Direktnih troškova za EKSPO, prema rečima Aleksandra Vučića, biće oko 2,5 millijarde evra.
Šta to, u stvari, znači? Šta je problem u tome što će se graditi i kupovati ono što se pod EKSPOM podrazumeva, a sa njim nema veze?
U toku prošle godine usvojen je i leks specijalis, to jest Zakon o posebnim postupcima radi realizacije međunarodne specijalizovane izložbe EXPO BELGRADE 2027. Član 14 ovog zakona predviđa da posebno privredno društvo, kao i društvo posebne namene neće primenjivati odredbe zakona kojim se uređuju javne nabavke.
KUDA OVO VODI
Ekonomista Milan R. Kovačević kaže za “Vreme” kako sve ovo znači da je moguće da će se “svašta raditi bez javnih nabavki”, te da je stanje katastrofalno. “Predsednik je pričao (na RTS-u) o popravkama porodilišta, školama, popravkama i građenju novih puteva, nema šta nije ubrojao u tih 17 milijardi”, ukazuje Kovačević.
On je mišljenja da je ovako sve urađeno kako se ne bi više moralo voditi računa o javnim nabavkama, što otvara više prostora za korupciju. “Nažalost, vidimo da kod nas korupcija odnosi ogroman deo bruto domaćeg proizvoda. A što šire primenite taj leks specijalis, onda vi možete nagraditi koga hoćete, kazniti koga hoćete, otvorili ste još više prostora za arbitrarno odlučivanje”, kaže on.
Direktor Instituta FEFA i profesor na FEFA fakultetu Goran Radosavljević za “Vreme” kaže da je kompletna priča oko EKSPA ta da će on biti “mašina za pranje para”, te da ne postoji drugi razlog zbog kog Srbija ulazi u projekat finansiranja EKSPA, i to kao jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi. Drugo, Radosavljević se pita – zašto se u taj projekat ulazi pod “velom misterije”, gde se sklanja od očiju javnosti, donose “neki leks specijalisi preko kojih će se u suštini stvoriti ambijent da neka sredstva odu u nelegalne tokove”. To je, kaže, i do sada bilo sa projektima poput Beograda na vodi, kompletnom gradnjom infrastrukture i drugim.
“S vremena na vreme izađe neki insajder koji kaže: ‘Duplo više smo platili autoput do Šapca nego što je trebalo’ i na tome se sve završi”, navodi Radosavljević. Dodaje da ova vlast voli lepe i pompezne najave, te su i poslednje najave u skladu sa tim – najveći smo, najbolji, sve počinje od nas, pa i potrošićemo 18 milijardi.
“Država će verovatno investirati 18 milijardi u narednih nekoliko godina, ali ne za potrebe EKSPA. To je veličina kapitalnih investicija iz javnih sredstava generalno u Srbiji u prethodnom periodu”, objašnjava Radosavljević.
OGROMNI NOVCI ZA POGREŠNE PROJEKTE
Šta se može s ovim parama? Radosavljević kaže da su godišnje investicije na nivou čitave Srbije iz javnih sredstava negde oko sedam milijardi.
“Sve što Srbija u toku godine iz budžeta isfinansira u ovom trenutku – eto, to može da se uradi. To su neverovatno velika sredstva. Izlišno je da pričamo šta bismo sve sa tim mogli da izgradimo, zato što sve što Srbija proizvede u toku jedne godine iznosi 60 milijardi. Ukratko, sa 17 milijardi bi mogla da se izgradi Srbija, da izgleda dosta bolje nego danas”, kaže Radosavljević. Ovoliki broj je, objašnjava on, prilično “naduvan”, jer se ne zna koliko će na kraju sve koštati.
Imajući u vidu da su zdravstvo i prosveta u veoma lošem stanju, Radosavljević smatra da bi na te oblasti trebalo da se potroši novac. “Trošiće se na svašta. Mi smo već potrošili ogromne novce na pogrešne projekte”, zaključuje.
SRLJANJE U PROPAST
Dug koji košta više nego privredni rast je, prema Kovačevićevim rečima, srljanje u propast: “Mi sada moramo uzeti šest ili sedam posto kamate duga, a privredni rast će tek biti na dva do tri posto”.
Međutim, nije problem samo dug, već kako objašnjava “ako bih se ja zadužio u svom domaćinstvu, a istovremeno prodavao sve iz kuće, bilo bi još gore”. Na ovom tragu, ističe da je Srbija prodala sve što je mogla, pa i vrlo uspešne banke.
“Naša ekonomija i naša javna dobra, imovina u velikom procentu, postaje strano vlasništvo. Šta mi imamo? S jedne strane, prodaja i zaduženje, a sa druge strane potrošnja koja nije ni selektivno prioritetna i koja se ne kontroliše. Primer javnih nabavki (vezano za EKSPO) kojih će biti sve manje jeste srljanje u propast”, navodi Kovačević.
“Znamo šta je suština samog EKSPA – da se nešto promoviše, prikaže, dođu turisti”, kaže Goran Radosavljević, ali ističe da je suština EKSPA kod nas – da se neko dodatno obogati. Dodaje zatim: “Ipak, postojaće jednokratni efekat od kog će Srbija imati neke koristi. Van toga postavlja se pitanje ko će da radi, održava te hale, od čega će one da žive. Zatim, koliko će građani Srbije u budućnosti još morati da plaćaju održavanje tih hala? U suprotnom, to će opet biti ruine”.
Kada je reč o pozitivnom efektu EKSPA, Kovačević kaže da ovakva izložba može popraviti ugled jedne zemlje, da je lakše i trgovati sa svetom… “Ugled jedne zemlje može biti višestruko koristan, međutim, mi ovde i ne znamo šta će biti ta izložba. Može da se desi da bude prosto rasipanje novaca, po principu – neki radili pa za sebe uzeli veći deo”, objašnjava Kovačević. Radosavljević kaže da neki pozitivni efekti postoje, ali da su oni isključivo kratkoročni.
Zašto između prevaziđenog režima i promena ne postoji ništa treće? Na šta režim misli kada kaže da brani Srbiju? Zbog čega je nesalomiv Studentski pokret? Ko ima znanje i pravo iskustvo, a ko vođu bez dana radnog staža van politike? I zašto studenti pobeđuju
Posle gotovo dve godine protesta, stotina prepešačenih kilometara, hapšenja, progona i nezabeležene društvene mobilizacije, Srbija izlazi na izbore koji bi mogli da označe kraj jedne političke epohe. Sociološkinja Marija Babović kaže za “Vreme” da nada u promene nije bila toliko velika još od 5. oktobra 2000. godine, ali upozorava i na opasnost da se, ukoliko promene izostanu, zemlja suoči sa još tvrđim autoritarnim režimom
Njihovo jedino oružje sada su mediji koje kontrolišu: kao, mi nemamo program, što nije istina; kao, mi ćemo izdati nacionalni interes, što nije istina. Jedan od argumenata im je i to da se plašimo da izađemo na debatu sa Vučićem. Oni ne razumeju da im je to kazna. To je kazna Aleksandru Vučiću, koji je 14 godina vodio isključivo monolog. Četrnaest godina on nikome nije omogućio nikakvu vrstu dijaloga, a sada bi da bude nagrađen ili pomilovan mogućnošću da s nama razgovara. E pa, neće moći. To što je posejao sada žanje
Ovi izbori nisu izbori o članstvu Srbije u Evropskoj uniji, Kosovu i Metohiji, gej brakovima, poreskoj politici ili bilo kom drugom pojedinačnom političkom pitanju. Iako stranke na marginama političke moći pokušavaju da nametnu ove teme, u središtu predstojećeg političkog izbora nalazi se mnogo jednostavnija dilema: promena ili očuvanje postojećeg poretka. Već duže od godinu dana, istraživanja pokazuju da je to osnovna dilema koja se nalazi na glasačkom listiću
U RS se za izbore u Srbiji prijavilo 19.800 osoba, koji će moći glasati na 28 biračkih mjesta. Ostaje nepoznato koliko će ih 25. oktobra preći Drinu i glasati u Srbiji. U svakom slučaju ne vjerujem da su glasači iz Republike Srpske ti koji će odlučiti pobjednika izbora u Srbiji. Realno, glasači iz Republike Srpske na malo toga mogu uticati, ali izgleda da su simbolički veoma važni i Vučiću i opoziciji
Predizborna hapšenja zbog tobožnjeg „rušenja države“ svedoče o panici režima. Loša vest za njih je – ne mogu da uhapse ceo narod koji je rešio da se odbrani od naprednjačkih batina i izborne krađe
Obruč koji oko Ćacilenda steže Studentska lista sve je uži. Jer sve je više razmađijanih ljudi koji lažnog proroka vide kao ono što jeste: uličnog opsenara koji zavađa Srbiju
Cilj novosadskog mitinga bio je jasan: zastrašivanje, demonstracija masovnosti i dominacije, kao i pokazivanje snažnih kapaciteta za prinudu i nasilje
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
