Šta se sve može sa 17,8 milijardi evra koliko će se investirati za EKSPO i još ponešto? O kakvim se investicijama radi? Kuda vodi takvo ulaganje? I kakve to veze ima sa još većim otvaranjem prostora za korupciju? Pitanja se nižu, a odgovora je malo. Ono što znamo je da je reč o novcu s kojim bi se, prema rečima profesora FEFA fakulteta Gorana Radosavljevića, mogla izgraditi Srbija, da izgleda dosta bolje nego danas. Jer, kako kaže, godišnje investicije iz javnih sredstava na nivou čitave zemlje iznose oko sedam milijardi. Ekonomista Milan R. Kovačević ističe da dug koji košta više nego privredni rast jeste srljanje u propast
Pre više od mesec dana predsednik Srbije je najavio kako će u naredne tri i po godine za specijalizovanu izložbu EKSPO 2027, sve projekte i sve što želi da ostvari (šta god to bilo), biti investirano 17,8 milijardi evra. Dalje kaže predsednik da je za to predviđeno 2,4 milijarde evra u ovogodišnjem budžetu, što bi značilo da će iz budžeta narednih godina tome biti namenjeno još 15,4 milijarde evra. Odakle ovaj novac i šta bi se sve moglo uraditi sa njim?
Poređenja radi, ukupni troškovi ovogodišnjih letnjih Olimpijskih igara u Parizu, prema podacima iz decembra prošle godine, iznosili su oko 8,8 milijardi evra. A kako je kod nas sve popularnija izgradnja stadiona, zanimljivo je da će, recimo, renoviranje stadiona Santijago Bernabeu u Madridu – za koji predsednik reče da je najlepši na svetu – koštati više od milijardu evra.
Ukoliko pogledamo budžet Republike Srbije i uzmemo, na primer, izdvajanja za operacije i funkcionisanje Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, videli bismo da bi Vojska, uzimajući u obzir trenutna izdvajanja (oko 1.355.402.000 evra), sa 17,8 milijardi mogla da obezbedi sebi budžet za više od 13 godina.
Savremeni nosač aviona košta negde oko 13 milijardi dolara, dok je civilni i vojni budžet NATO-a za 2024. znatno niži od izdavanja za EKSPO. Civilni budžet iznosi oko 438,1 miliona, a vojni 2,03 milijarde evra. Pa ako bi se ovo pomnožilo sa tri i po godine – period za koji je planirano ulaganje za EKSPO – opet ne bi bilo ni blizu tih 17,8 milijardi evra. U ovom zabavnom nabrajanju možemo da dođemo i do cene izgradnje Burdž Kalife u Dubaiju, najviše građevine koju je čovek do sada napravio, a koja je iznosila oko 1,5 milijardi dolara. Ali da ne dozivamo još oblakodera.
IMA VEZE I NEMA VEZE
Imajući u vidu sve ove primere, pitanje je – na šta zaista ide toliki novac. Tokom predsednikovog gostovanja na RTS-u mogao se čuti deo odgovora. Međutim, tu čitava stvar postaje zbunjujuća. Naime, pored izgradnje “najmodernijeg sajma” i stambenog bloka gde će oni koji izlažu na EKSPU biti smešteni, ovo ulaganje će uključivati i niz drugih stvari. To su, rekao je Vučić, izgradnja “severnog osmeha” odnosno “smajlija” – koji se, prema njegovim rečima, “podrazumeva pod EKSPOM, a on nema veze s EKSPOM” – a koštaće više od dve milijarde. Dalje, brza pruga Beograd–Niš skoro tri milijarde. Aerodrom u Nišu, magnetna rezonanca, porodilišta i mamografi – spisak je, čini se, poduži. Direktnih troškova za EKSPO, prema rečima Aleksandra Vučića, biće oko 2,5 millijarde evra.
Šta to, u stvari, znači? Šta je problem u tome što će se graditi i kupovati ono što se pod EKSPOM podrazumeva, a sa njim nema veze?
U toku prošle godine usvojen je i leks specijalis, to jest Zakon o posebnim postupcima radi realizacije međunarodne specijalizovane izložbe EXPO BELGRADE 2027. Član 14 ovog zakona predviđa da posebno privredno društvo, kao i društvo posebne namene neće primenjivati odredbe zakona kojim se uređuju javne nabavke.
KUDA OVO VODI
Ekonomista Milan R. Kovačević kaže za “Vreme” kako sve ovo znači da je moguće da će se “svašta raditi bez javnih nabavki”, te da je stanje katastrofalno. “Predsednik je pričao (na RTS-u) o popravkama porodilišta, školama, popravkama i građenju novih puteva, nema šta nije ubrojao u tih 17 milijardi”, ukazuje Kovačević.
On je mišljenja da je ovako sve urađeno kako se ne bi više moralo voditi računa o javnim nabavkama, što otvara više prostora za korupciju. “Nažalost, vidimo da kod nas korupcija odnosi ogroman deo bruto domaćeg proizvoda. A što šire primenite taj leks specijalis, onda vi možete nagraditi koga hoćete, kazniti koga hoćete, otvorili ste još više prostora za arbitrarno odlučivanje”, kaže on.
Direktor Instituta FEFA i profesor na FEFA fakultetu Goran Radosavljević za “Vreme” kaže da je kompletna priča oko EKSPA ta da će on biti “mašina za pranje para”, te da ne postoji drugi razlog zbog kog Srbija ulazi u projekat finansiranja EKSPA, i to kao jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi. Drugo, Radosavljević se pita – zašto se u taj projekat ulazi pod “velom misterije”, gde se sklanja od očiju javnosti, donose “neki leks specijalisi preko kojih će se u suštini stvoriti ambijent da neka sredstva odu u nelegalne tokove”. To je, kaže, i do sada bilo sa projektima poput Beograda na vodi, kompletnom gradnjom infrastrukture i drugim.
“S vremena na vreme izađe neki insajder koji kaže: ‘Duplo više smo platili autoput do Šapca nego što je trebalo’ i na tome se sve završi”, navodi Radosavljević. Dodaje da ova vlast voli lepe i pompezne najave, te su i poslednje najave u skladu sa tim – najveći smo, najbolji, sve počinje od nas, pa i potrošićemo 18 milijardi.
“Država će verovatno investirati 18 milijardi u narednih nekoliko godina, ali ne za potrebe EKSPA. To je veličina kapitalnih investicija iz javnih sredstava generalno u Srbiji u prethodnom periodu”, objašnjava Radosavljević.
OGROMNI NOVCI ZA POGREŠNE PROJEKTE
Šta se može s ovim parama? Radosavljević kaže da su godišnje investicije na nivou čitave Srbije iz javnih sredstava negde oko sedam milijardi.
“Sve što Srbija u toku godine iz budžeta isfinansira u ovom trenutku – eto, to može da se uradi. To su neverovatno velika sredstva. Izlišno je da pričamo šta bismo sve sa tim mogli da izgradimo, zato što sve što Srbija proizvede u toku jedne godine iznosi 60 milijardi. Ukratko, sa 17 milijardi bi mogla da se izgradi Srbija, da izgleda dosta bolje nego danas”, kaže Radosavljević. Ovoliki broj je, objašnjava on, prilično “naduvan”, jer se ne zna koliko će na kraju sve koštati.
Imajući u vidu da su zdravstvo i prosveta u veoma lošem stanju, Radosavljević smatra da bi na te oblasti trebalo da se potroši novac. “Trošiće se na svašta. Mi smo već potrošili ogromne novce na pogrešne projekte”, zaključuje.
SRLJANJE U PROPAST
Dug koji košta više nego privredni rast je, prema Kovačevićevim rečima, srljanje u propast: “Mi sada moramo uzeti šest ili sedam posto kamate duga, a privredni rast će tek biti na dva do tri posto”.
Međutim, nije problem samo dug, već kako objašnjava “ako bih se ja zadužio u svom domaćinstvu, a istovremeno prodavao sve iz kuće, bilo bi još gore”. Na ovom tragu, ističe da je Srbija prodala sve što je mogla, pa i vrlo uspešne banke.
“Naša ekonomija i naša javna dobra, imovina u velikom procentu, postaje strano vlasništvo. Šta mi imamo? S jedne strane, prodaja i zaduženje, a sa druge strane potrošnja koja nije ni selektivno prioritetna i koja se ne kontroliše. Primer javnih nabavki (vezano za EKSPO) kojih će biti sve manje jeste srljanje u propast”, navodi Kovačević.
“Znamo šta je suština samog EKSPA – da se nešto promoviše, prikaže, dođu turisti”, kaže Goran Radosavljević, ali ističe da je suština EKSPA kod nas – da se neko dodatno obogati. Dodaje zatim: “Ipak, postojaće jednokratni efekat od kog će Srbija imati neke koristi. Van toga postavlja se pitanje ko će da radi, održava te hale, od čega će one da žive. Zatim, koliko će građani Srbije u budućnosti još morati da plaćaju održavanje tih hala? U suprotnom, to će opet biti ruine”.
Kada je reč o pozitivnom efektu EKSPA, Kovačević kaže da ovakva izložba može popraviti ugled jedne zemlje, da je lakše i trgovati sa svetom… “Ugled jedne zemlje može biti višestruko koristan, međutim, mi ovde i ne znamo šta će biti ta izložba. Može da se desi da bude prosto rasipanje novaca, po principu – neki radili pa za sebe uzeli veći deo”, objašnjava Kovačević. Radosavljević kaže da neki pozitivni efekti postoje, ali da su oni isključivo kratkoročni.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
