Mašina za dim i maglu

Sednica Narodne skupštine Republike Srbije koja je počela u utorak 26. juna, trebalo je da bude posvećena pitanju oslobađanja hrane i odeće za bebe od poreza na dodatu vrednost. Poslanici su, međutim, na umu imali nešto sasvim drugačije, pa su gledaoci direktnog prenosa umesto o cenama kašica i benkica slušali rasprave o džipovima i šleperima, viskiju i teškim drogama, štrokavim rukama, čistoj savesti i ostalim varijacijama na poznate teme. Tok i ton ove sednice, sasvim po meri tabloida i zapaljivih televizijskih emisija, jasno su ilustrovali do koje je mere debata o političkoj pozadini atentata od 12. marta 2003. dominantna u ovdašnjem političkom životu. Više od četiri godine nakon ubistva premijera, a nepunih mesec dana od završetka glavnog pretresa za taj zločin, ta je debata ne samo još vrlo živa, već je prljavija nego ikad.

Pitanje utvrđivanja političke odgovornosti za atentat na Đinđića postavljalo se još tokom maratonskog sudskog procesa pred beogradskim Specijalnim sudom, pre svega na osnovu zdravorazumske teze da grupa dilera droge i oficira Jedinice za specijalne operacije (JSO) koja je obuhvaćena optužnicom nije mogla da osmisli i izvede ubistvo šefa vlade bez nečije političke i logističke podrške. Taj problem je najkonzistentnije postavio advokat Srđa Popović, kao zastupnik porodice žrtava, kroz zahtev da se na suđenju razjasni pitanje pobune JSO-a, koja je u samoj optužnici navedena kao deo priprema za atentat, te da se kao svedoci pred sud pozovu premijer Vojislav Koštunica i grupa njegovih saradnika koji su pobunu javno podržali. Taj zahtev je odbijen sa obrazloženjem da bi se njegovim usvajanjem ionako složan proces, čiji je ishod javnost nestrpljivo čekala, samo dodatno iskomplikovao i odužio. Ipak, specijalni tužilac Slobodan Radovanović je preko svog zamenika Jovana Prijića obećao Popoviću da će se to pitanje rasvetliti posebnom istragom, a nešto slično je prilikom izricanja presude nagovestila i predsednica sudskog veća Nata Mesarević. Posle je Radovanović u nekim svojim izjavama objašnjavao da će to teško ići, da je prošlo mnogo vremena, da u stvari ništa nije obećao… Prošlog vikenda je ipak najavio istragu, u vezi sa okolnostima koje nemaju veze sa pobunom, već sa nekolicinom ljudi sa kojima je pokojni premijer usko sarađivao.

SILAZAK SA POVLENA: Inicijalna kapisla za obnovljenu debatu o Đinđiću i bivšem DOS-u takođe je došla iz specijalnog tužilaštva, pre dve nedelje, hapšenjem grupe osoba osumnjičenih za učešće u masivnom švercu cigareta tokom druge polovine devedesetih godina i rapisivanjem poternice za nekolicinom koji su se zatekli van zemlje. Naš list je o tome opširno pisao, ali je za ovu priču važno samo jedno ime: Stanko Subotić Cane, biznismen iz Uba sa prebivalištem u Švajcarskoj. Da bi Subotić, za koga se znalo da je bio sponzor Đinđićeve vlade i stranke, mogao imati neke veze sa švercom cigareta znalo se odavno, nego nije bilo dokaza; televizija B92 je još pre godinu dana emitovala emisiju, napravljenu na osnovu obimnog policijskog materijala (akcija „Mreža“) prikupljenog u vreme Đinđićeve vlade, u kojoj se pominje i Subotić. Poređenjem materijala emitovanog na B92 i zvaničnih izjava iz tužilaštva padaju u oči dve stvari: prva je da su istragom Tužilaštva obuhvaćeni samo neki akteri šverca otkrivenih u „Mreži“, dok neki drugi (na primer, bivši šef Državne bezbednosti Jovica Stanišić, nekadašnji potpredsednik Socijalističke partije Milorad Vučelić, biznismen Mirko Vučurević…) bar u ovoj fazi nisu; druga je Subotićeva izjava iz iste emisije u kojoj tvrdi da mu je ministar policije Dušan Mihajlović još 2003. pokazao materijal iz akcije „Mreža“ i obećao mu da na osnovu tih materijala neće biti gonjen. Subotić nije rekao da li mu je Mihajlović tražio nešto za uzvrat, već je uputio novinare da o tome pitaju samog eks-ministra.

Ovo je već bio povod da se Mihajlović, koji se posle odlaska sa funkcije povukao u dobrovoljno izgnanstvo na planinu Povlen, zabrine; možda se prisetio da bi godinu dana star prilog iz emisije mogao biti povod da se Tužilaštvo zainteresuje i za njega, po osnovu zloupotrebe službene dužnosti, odavanja službene tajne i pomaganja učiniocu krivičnog dela, a možda mu je neko javio da se organi već interesuju. U svakom slučaju, podsećanje na Subotićevu priču bilo je dovoljan razlog da se u ponedeljak 18. juna spusti sa Povlena, pravo u emisiju „Poligraf“ RTV-a B92, gde je dosta neubedljivo pokušao da se odbrani tezom da je on Subotiću pokazao nešto sasvim drugo. Glavni pravac njegove priče, međutim, krenuo je ne prema Subotiću već prema Vladimiru Bebi Popoviću, bliskom prijatelju pokojnog premijera i nekadašnjem šefu Vladinog Biroa za komunikacije. Mihajlović je optužio Bebu da je dostavljao policijske podatke licima pod istragom, da je stvarao svoju paralelnu policiju, da je štitio mafiju… „Ma ta paralelna vlast koju je Beba stvorio i koja je radila meni iza leđa je dovela do toga da nemamo više Đinđića, to je suština“, rekao je tada Mihajlović. Tako se za kratko vreme, posle Stankovića i Mihajlovića, na tapetu našao i treći čovek koji je bio blizak Đinđiću. Ono što je u Mihajlovićevim rečima delovalo posebno mučno jeste da su one indirektno potvrdile tezu koja se tokom suđenja mogla čuti od advokata optuženika za atentat i od nekih funkcionera Demokratske stranke Srbije: da odgovorne za ubistvo premijera treba pre svega tražiti među ljudima iz Đinđićevog okruženja.

Popović, koji je posle silaska sa vlasti takođe otišao u dobrovoljno izgnanstvo, ali u Beč, javio se odatle kako bi žestoko uzvratio Mihajloviću, ponovljenom optužbom da je bivši minstar reketirao Subotića, preciznije da mu je iznuđivao novac za kampanju svoje stranke. Sve je ovo poslužilo kao prvoklasan materijal za tabloide, koji su ih spremno obogatili podgrejavanjem starih priča o džipovima Čede Jovanovića i njegovim vezama sa članovima zemunskog klana iz 2001, kumstvu Nenada Čanka sa Nenadom Opačićem, i nagađanjem ko će sve iz nekadašnje DOS-ove vlade dopasti zatvora. U tu igru su se spremno uključili i narodni poslanici, pa smo tako došli do toga da su zakonodavci zapostavili donošenje zakona za račun ovih „poslastica“. Najdalje je otišao portparol DSS-a Andreja Mladenović, koji je javno tražio da se proveri gde je Čeda Jovanović bio u vreme Đinđićevog ubistva i da li je on u tom atentatu „imao ulogu Jude“. Jovanović je optužio vlast da priprema njegovu likvidaciju.

KOLATERALNA ŠTETA: Iako je glavni deo Mihajlovićevog izlaganja u „Poligrafu“ bio vezan za Subotića i Popovića, jedna njegova gotovo uzgredno nabačena teza naknadno je izbila u prvi plan i izazvala interesovanje specijalnog tužioca Radovanovića. „Ja treba da vas podsetim sada, odnosno ne vas nego javnost, šta sam doživeo onda kad je policija uhapsila Šiptara (Dušana Spasojevića – prim. Red.) i (Mileta Lukovića – isto) Kuma zbog otmice Miroslava Miškovića… Nećete da razgovarate o onome zašto smo došli, zašto smo izgubili bitku sa mafijom, ko je pustio Šiptara i Kuma iz zatvora i omogućio da mafija organizuje pobunu JSO-a i da ojača toliko da posle toga stvori uslove da se realizuje atentat na Đinđića“, rekao je Mihajlović.

Kao ni priče o Čedinom džipu, ni ova nije nova: potiče iz 2001, a tiče se komplikovanog lanca događaja o kome je „Vreme“ u više navrata pisalo, a detaljno je razrađena u knjizi Miloša Vasića Atentat na Zorana. Ukratko: u aprilu te godine, Dušan Spasojević i ostatak užeg rukovodstva zemunskog klana uhapšeni su u Parizu, u avionu koji je leteo za Kolumbiju, na osnovu toga što su putovali sa lažnim pasošima; deportovani su i vraćeni u Beograd da im se sudi (njihovi poslovi u Kolumbiji deo su posebne priče). U tom trenutku policija ih je sumnjičila da stoje iza otmice Miškovića i nekolicine drugih biznismena čiji je otkup plaćen osmocifrenom sumom u evrima. Dok policija prikuplja dokaze, slučaj po teritorijalnoj nadležnosti dospeva do tužilaca Četvrtog opštinskog suda Biljane Radovanović i njenog zamenika Mioljuba Vitorovića. Spasojeviću, Lukoviću, braći Simović i Vladi Milosavljeviću zvanom Budala određen je pritvor od mesec dana, a zatim produžen, dok istraga traje. Krajem maja, međutim, beogradski okružni tužilac Rade Terzić počinje da vrši pritisak na Radovanovićku i Vitorovića da se svi puste jer „nema dokaza“; policija insistira da ostanu u pritvoru što duže. U julu, nakon suđenja zbog falsifikovanih pasoša (zakon predviđa blage kazne), prestaju razlozi da ih se drži po tom osnovu. Međutim, policija je dotad skupila dovoljno dokaza u istrazi oko otmica da Vitorović, kome je u međuvremenu dodeljen taj predmet, zatraži pritvor po tom osnovu. Tako je Spasojeviću i ekipi u istom danu pritvor obustavljen zbog jednog, a određen zbog drugog krivičnog dela. Bila je to, kako se kasnije ispostavilo, Vitorovićeva dobijena bitka u izgubljenom ratu.

Dalje stvari idu ovako: Spasojeviću i drugovima pritvor ostaje do septembra; policija je dotad prikupila dovoljno dokaza protiv Lukovića, braće Simović i Milosavljevića da ih se zadrži u zatvoru, ali šef grupe, Spasojević, biva pušten jer nema svedoka ni materijalnih tragova protiv njega, a ima i nekakvo lekarsko uverenje da je srčani bolesnik. Sa slobode, Spasojević pokušava da izdejstvuje da se puste i ostali, i ne usteže se da preti Vitoroviću i njegovoj porodici. U sudskim spisima za ubistvo Đinđića citirana je Spasojevićeva dilema o tužiocu Vitoroviću: „Ovaj je potpuno lud: ničega se ne ne plaši, a neće da se proda.“

Epilog priče je poznat: Spasojevićevi drugovi Luković, Simovići i Milosavljević pušteni su na slobodu u novembru 2001, na uporno insistiranje tužioca Terzića i njegovog zamenika Siniše Simića, nekoliko dana nakon početka pobune JSO-a, događaja čije je rasvetljavanje tražio Srđa Popović. Kako su se Vitorović i njegova šefica Radovanović opirali Terzićevim usmenim naredbama, on im je 16. novembra u pismenoj formi izdao takozvano obavezujuće uputstvo. U tom se uputstvu, doduše, pominje samo Luković, ali se ono po automatizmu odnosi na ostale. Vitorović i Radovanovićka nemaju izbora nego da postupe po naređenju Terzića, koji im je šef, i svi izlaze.

TUŽIOCI NA POLIGRAFU: Tužilac Terzić s pravom se osetio prozvanim nakon Mihajlovićevih reči: njegov nalog da se tužioci saglase sa predlogom advokata da se Luković pusti uredno je zaveden u spisima. U nekoliko sukcesivnih izjava za štampu, Terzić svu odgovornost baca na Vitorovića i Biljanu Radovanović. Specijalni tužilac Radovanović najavljuje istragu zbog tog slučaja i traži spise o predmetu iz Četvrtog opštinskog suda. Istovremeno, u subotu 23. juna u tabloidu „Press“ izlazi tekst u kome se Vitorović direktno okrivljuje da je pustio „Zemunce“ na slobodu, u nedelju se gotovo identična teza pojavljuje u „Politici“, a u ponedeljak u „Večernjim novostima“. U sva tri teksta pojavljuje se ista konstatacija da je Vitorović, nakon što je oslobodio mafijaše, „napredovao u karijeri“. Nijedna od tri pomenute novine ne kaže da je Vitorović unapređen tek tokom akcije Sablja (dve godine nakon što su „Zemunci“ pušteni) a nakon što je Terzić izgubio posao. Ne pominje se ni briljantna završna reč koju je Vitorović dao u svojstvu tužioca u procesu za ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Vuka Draškovića u Budvi pred Specijalnim sudom. Vitorović je tada rekao i sledeće: „Smrtna kazna je ukinuta, ali četrdeset godina daje pravo na život, pravo koje nije imao Ivan Stambolić“. On je naveo da je „organizator svih organizatora“ bio Milošević, ali da nije slučajno što je mesto komandanta elitne jedinice dao srednjoškolskom muzičaru, koji je nakon krivičnog dela otišao u Legiju stranaca i što je mesto načelnika DB-a poverio čoveku koji nikad nije radio u DB-u, jer je tako njima lakše manipulisao. Dodao je da je hrabrost suprotstaviti se takvom režimu, a da hrabrost nije otimati ljude, ostavljati ih da kleče i pucati im u potiljak. „Dvorski intelektualci, ekonomska i druga mafija, tajna i javna policija i vojska, činili su sistem u kome su Slobodan Milošević i njegova supruga bili centar te mreže i personifikacija tog sistema“, kazao je Vitorović. Ne pominje se, konačno, ni da je Vitorovićeva karijera bila ugrožena nakon ovog procesa, jer ga specijalni tužilac Radosavljević, postavljen leta prošle godine, nije želeo u svom timu (vidi „Vreme“ broj 810, od 13. jula prošle godine). Vitorović trenutno radi u drugom specijalnom tužilaštvu – onom za ratne zločine – na osetljivim predmetima kao što je pokolj u Suvoj Reci.

Tužilac Vitorović se u ponedeljak 25. juna pojavio u „Poligrafu“ i detaljno ispričao okolnosti pod kojima su Luković i Radovanović pušteni, Terzićevu ulogu, kao i pritiske kojima je bio izložen. Na pitanje voditelja Jugoslava Ćosića ko stoji iza cele priče, Vitorović je odgovorio: „Državna bezbednost.“

Sledećeg dana, u utorak, u emisiji „Poligraf“ se pojavio bivši tužilac Terzić, i ponovio optužbe na račun Vitorovića. On u toj emisiji nije mogao da se seti zašto je napisao ono uputstvo da se Luković pusti, kao ni mnogo drugih stvari koje ga je voditeljka Antonela Riha pitala, ali je ostao pri tome da je za sve kriv Vitorović.

Mioljub Vitorović u razgovoru za „Vreme“ nije želeo da komentariše obnovljene Terzićeve optužbe na svoj račun, ali je pristao da pojasni šta je hteo da kaže kada je za celu priču okrivio Državnu bezbednost, koja se danas zove BIA. „Sve što se desilo tamo počinje i tamo se završava“, kaže Vitorović. Na pitanje na šta konkretno misli: na političku pozadinu atentata ili na kampanju kojoj je trenutno izložen odgovara: „To je sve isto. Iluzija je da se posle 5. oktobra tu mnogo šta promenilo. Ja sam ranije upozoravao da je deo Miloševićevog zločinačkog aparata ostao na slobodi, i to su oni o kojima govorim: koju god aferu zagrebete, ispod površine se pojavljuju isti ljudi. Mihajlović, Terzić i Ulemek Legija su svi iz te priče.“

Na potezu je tužilac Radovanović, koji će ovih dana verovatno pozvati na razgovor dvojicu bivših kolega, i nakon toga odlučiti kome će poverovati, a protiv koga će otvoriti istragu, ako istrage bude. U javnosti, debata će se nastaviti, u već poznatom maniru, ali dosadašnji sled događaja ne daje mnogo nade da ćemo se primaći istini.