Marš na Zapad

U januaru mesecu 1998. kada je hladnim glavama već postalo jasno na šta će kosovska kriza izaći, tadašnji načelnik Generalštaba general Momčilo Perišić javno je predložio da se SR Jugoslavija što pre približi NATO paktu ulaskom u Partnerstvo za mir. „Jugoslaviju je najlakše destabilizovati kroz Kosovo, a ako uđemo u Partnerstvo za mir, naša sigurnost biće veća“, rekao je tada Perišić. Logika je bila jasna: učiniti kosovsku krizu unutrašnjim problemom NATO-a i Evrope umesto da služi kao provokacija za dalje kroćenje i pripitomljavanje Slobodana Miloševića, za koga se ispostavilo da nije baš takav „faktor mira i stabilnosti“ za kakvog ga je Zapad smatrao. Da je SR Jugoslavija tada krenula u Partnerstvo za mir, moguće je da bi kosovsko pitanje bilo rešeno drugačije; svakako manje bolno nego sada.

Ovu istorijsku epizodu navodimo jer je ogoljena ilustracija veoma praktične dileme u datom trenutku; kao što su godinu dana kasnije bili i pregovori u Rambujeu i Parizu, uostalom. Dilema je jednostavna: hoće li se Srbija vratiti u Evropu i u civilizaciju ili će nastaviti Miloševićevim putem „antiimperijalističke“ i „antiglobalističke“ borbe, rame uz rame s Belorusijom, Irakom i Severnom Korejom? Ili, rečnikom hladnog rata: komunizam ili kapitalizam; u našim uslovima – nacionalpopulizam ili parlamentarna demokratija.

POLITIKA: Posle petooktobarskog prevrata ponadali smo se da je dilema rešena; ispalo je, međutim, da još nije. Dilema je, naime, ideološka, dakle, programatska i strateška, veoma duboka: hoće li Srbija u Evropu bezuslovno, bezrezervno i uvereno – ili uz ritanje i vrištanje, „prevrtanje stomaka“, razna uslovljavanja i stalno pominjanje „novog svetskog poretka“, „pobede nad NATO-om“ i ostalih budalaština. Obe ideološke opcije su – uostalom – legitimne: Srbija je slobodna zemlja i ako se na izborima odluči da živi u „sabornosti“ umesto u demokratiji, u „pravoslavnoj õamahiriji“ u sastavu „vizantijske kominterne“ umesto u zajednici demokratskih građanskih država – pravo joj budi.

Treba samo nešto imati u vidu: NATO je nastao na dva ideološka temelja – antifašizmu i antikomunizmu; Atlantsku povelju u ruke, gospodo, pre nego što se odlučite šta ćete! Partnerstvo za mir nastalo je zbog preke potrebe da se neutrališu poslednje opasnosti od sovjetskog tipa komunizma i da se oružane snage tranzicijskih zemalja Istočne Evrope što pre apsorbuju u okvire NATO-a, a u skladu sa strateškim dugoročnim opredeljenjima tih zemalja. U tom smislu je nastanak Partnerstva za mir neka vrsta reprize nastanka Atlantskog pakta. Milošević je 1991. još mogao da se nada da će se „Sovjetski Savez podići s kolena“ (dokument Političke uprave SSNO-a, 25. januar 1991) i pokazati da naučni socijalizam još živi; posle propalog puča Jazova (ministar odbrane SSSR-a) i Krjučkova (predsednik KGB-a) od 19. avgusta 1991, koji je SPS tako toplo – i tako preuranjeno – pozdravio, toj nadi više nije bilo mesta. Posle 19. avgusta, jedina preostala Miloševićeva uzdanica, bila je ekstremna neofašistička desnica, pokret inače veoma „mondijalistički“, kako se to govorilo (u smislu planetarnog povezivanja). Iz tog pokreta pojavili su se kako Zjuganov, Filatov i Limonov, tako i Le Pen, Alberto Fini i ostali među koje spadaju i neofašisti pritekli u pomoć Hrvatskoj 1991. po liniji Opus Dei . U zemljama i komandi NATO-a s podjednakim mrštenjem se gleda kako na zapadnoevropske neonaciste i američke ekstremno desne milicije, tako i na „kozačke atamane“ i ostalu rusku crnostotinašku ekipu.

I tu počinju srpski i hrvatski problemi s uključivanjem u Partnerstvo za mir i – kasnije – NATO: tamo, naime, jako loše gledaju na države i vojske koje dopuštaju i/ili podstrekavaju revizionističke poglede na Drugi svetski rat, Holokaust i kolaboraciju s nacistima; koje finansiraju i/ili tolerišu ekstremno desne i neonacističke ideje; koje se njuškaju s ostacima komunističkih poraženih snaga, naglo (i sasvim prirodno) preobraćenim u neonaciste i „antiglobaliste“; koje skrivaju i štite lica optužena po Haškom tribunalu, sve kukajući kako Srbin/Hrvat „ne može da počini ratni zločin“. U Briselu se takvo ponašanje smatra u najboljem slučaju nepriličnim, a u najgorem (češći slučaj) neprihvatljivim u sistemu vrednosti NATO-a. Naime, kolektivno pamćenje saveznika iz Drugog svetskog rata duboko je i slonovski dosledno i mrzovoljno: znaju oni vrlo dobro da Nezavisna država Hrvatska nije bila „antifašistička“, kako to tvrdi trust pilećih mozgova oko HDZ-a i sličnih stranaka; znaju oni takođe zašto su Dražu Mihajlovića pustili niz vodu, a Josipa Broza podržali, šta god mislili „nacionalno odgovorni“ Srbi. Slično raspoloženje vlada prema onima koji skrivaju, podržavaju i štite Karaõića, Mladića i Gotovinu od Haškog tribunala sve vičući uglas kako su „svi Srbi Radovan“ i „svi Hrvati Gotovina“; slično se gleda kako na one kojima se „prevrće stomak“ od Tribunala, tako i na one za koje je on „novi Gestapo“, sud „antisrpski“ ili „antihrvatski“, svejedno. Od 1991. do danas zemljama i komandi NATO-a postalo je sasvim jasno s kim imaju posla i zašto. To bi bio ideološko-politički, strateški i programatski problem, koji je u slučaju Srbije i Hrvatske najvažniji kad je o Partnerstvu za mir i NATO-u reč.

PARE: Iz tog problema rađaju se svi ostali – osim finansijskog. Naime, pristupanje Partnerstvu za mir – pojednostavljeno rečeno – znači početak homologizacije spoljne politike; doktrine odbrane; sistema vrednosti, obrazovanja i obuke, vojničkog duha i etike; komandovanja, kontrole i nadzora; naoružanja i vojne opreme; i telekomunikacijskih sistema sa standardima NATO-a, razvijanim i podešavanim tokom pedeset godina. Sve će to koštati mnogo para, ali još više duševnih bolova; za tu patnju nije spremna ni Hrvatska vojska, koja se – jadna – od 1991. trudi da imitira NATO, a kamoli Vojska Jugoslavije koja je još koliko pre tri godine „veličanstveno pobedila“ taj isti NATO pakt, a pod mudrom komandom svog vrhovnog komandanta sa sadašnjim boravištem u Ševeningenu, Holandija. Što se para tiče, Partnerstvo za mir već je smislilo način za postepeno prilagođavanje siromašnih vojski Varšavskog ugovora drugačijim – mnogo skupljim – standardima NATO-a: u nekoliko koraka, malo po malo, uz povoljne kredite za homologizaciju pre svega telekomunikacijskih sistema (kao kritičnih), a zatim i za postepeni ulazak na zapadno tržište sistema naoružanja i za prilagođavanje sopstvene vojne industrije. Vojne obveznike pešadince to ne mora da brine: poslednje što će se promeniti biće puška sistema Kalašnjikova. Oni koji će se zabrinuti biće ministri finansija: prvi koraci u pristupanju Partnerstvu za mir biće skupi; dalje će biti lakše.

Sve to nije ništa u poređenju s mukama s kojima će se suočiti vojni establišment u nas. Za razliku od – recimo – Mađara koji su već u NATO-u i ostalih armija bivšeg Varšavskog ugovora, za Vojsku Jugoslavije nije se još ništa promenilo – politički i ideološki. Čak bi se i bivša JNA iz 1989. lakše prilagodila: za nju je NATO barem bio jedan od dva moguća protivnika ili saveznika; za Vojsku Jugoslavije NATO je deset godina bio isključivo protivnik. To, drugim rečima i između ostalog, znači nekoliko novih generacija oficira iz vojnih škola prilagođenih standardima NATO-a, svih vojnih škola; postepenu promenu starešinskog kadra i odabir starešina prema tome koliko su otvoreni za promene i koliko ih intimno usvajaju; neko će to nazvati „novom moralno-političkom podobnošću“, a neko normalnom lojalnošću i odanošću novoj državi. Ako uzmemo malo grublji primer: lakše je bilo 1918. bivšim austrougarskim oficirima prilagoditi se pobedničkoj srpskoj vojsci koja ih je bila uzela u službu; Prvi svetski rat ipak je bio poslednji rat podanika i državljana, a ne ideoloških, verskih ili etničkih neprijatelja. U tom smislu problem će biti opšti mentalitet, esprit de corps, bivše JNA i sadašnje VJ: sistem vrednosti i opšte političke orijentacije, bez obzira na do mučnine ponavljanu priču o „profesionalizmu“, „depolitizaciji“ itd.. Ukratko, treba stići do tačke u kojoj će postati normalno da svaki civil ima veći čin od bilo kojeg vojnika; da vojnik služi, a ne gospodari; da se civilna kontrola ne iscrpljuje u ličnosti predsednika republike koji je civil i u ličnosti ministra odbrane koji je ionako iz Crne Gore i baš ga briga, dok radnju radi Generalštab umesto Ministarstva.

Druga opasnost je neprilična žurba ka profesionalnoj vojsci: ono što sebi mogu da dozvole malo starije anglosaksonske demokratije ne mora nužno da važi u slučaju evropskih, pogotovo ovako rovitih zemalja. U slučajevima Srbije i Hrvatske, na primer, potpuno profesionalne oružane snage lako bi mogle da budu veća opasnost za ustavni poredak i demokratiju nego njihova zaštita. Setimo se vojne pobune u Francuskoj i Alžiru 1961, koju su digli profesionalni vojnici i legionari protiv De Gola, a zato što je rešio da se okane Alžira: pobunu su bili slomili vojnici rezervisti pod komandom rezervnih oficira, dakle, građani Republike pozvani pod zastavu da zaštite Ustav i demokratiju. Vođe puča, šest najstarijih po činu generala, streljani su, a Prvi padobranski puk Legije stranaca raspušten zauvek (zato danas postoji samo Drugi). Profesionalne brigade Hrvatske vojske danas su zasićene i pod kontrolom su neoustaških i neonacističkih elemenata, koji se usuđuju da javno ponize i predsednika Republike. Vojska Jugoslavije ima veoma loše iskustvo s profesionalcima „ugovorcima“; deo njenog višeg oficirskog kadra otvoreno koketira s ekstremno desničarskim „geopolitičarskim“ međunarodnim krugovima, a neki aktivni oficiri s mrakobesnim klerofašizmom oko organizacija tipa Obraz. O sistematskom podgrevanju kulta ličnosti „pobednika nad NATO paktom“, Pavkovića i Lazarevića i guranju, unapređivanju i raspoređivanju njihove oficirske klike da i ne govorimo. A tek o ulozi Uprave bezbednosti i Ace Tomića…

Sve to, međutim, bledi pred osnovnim problemom koji treba razrešiti pre prvih koraka ka pridruživanju Partnerstvu za mir: a to je pitanje dugoročne spoljnopolitičke strateške orijentacije države Srbije, pitanje državničko po definiciji. Kad se ta dugoročna strateška orijentacija naše buduće spoljne politike već jednom formuliše na način jasan i nedvosmislen, bez rezervi, bez stomačnih tegoba i bez grimasa kao kad se gutaju žive žabe (kako velike, tako i male), onda će biti lako formulisati percepciju pretnje bezbednosti Srbije, doktrinu odbrane, politiku međunarodne saradnje i uključivanja u integracije tipa Partnerstva za mir, strategiju i vojnu doktrinu, kao – uostalom – i doktrinu državne bezbednosti, koja očigledno nedostaje jer za njeno formulisanje još nema ovih nabrojanih elemenata.