Predlog EU-a, iako nepoznat, i kako zvaničnici Unije kažu, „nepostojeći“, u srpskoj političkoj javnosti žestoko je komentarisan i odbacivan. Posle poslednje Solanine posete čula se mnoga ideja. Po jednima, najbolje bi bilo da jedna osoba bude i predsednik i premijer buduće države, a da se savezna vlada sastoji od četiri ministarstva – odbrane, spoljnih poslova, šef diplomatije menjao bi se na godinu dana, ministarstvo ekonomske integracije, koje bi se bavilo koordinacijom republičkih ministarstava, i unutrašnje trgovine. Na stolici u UN-u naizmenično bi, po šest meseci, sedeli predstavnici Srbije i Crne Gore, a u međunarodnim organizacijama, finansijskim ustanovama i diplomatskim predstavništvima bili bi paritetno zastupljeni. Što se valute tiče, Crna Gora bi mogla da zadrži euro, a pitanje paralelnog uvođenja dinara ostalo bi otvoreno. Carina, poreski sistemi i spoljnotrgovinski odnosi bili bi odvojeni. Za vojsku su pomenute dve opcije – da bude zajednička ili odvojena, pri čemu bi svako služio u svojoj republici.
Predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica izjavio je da ne postoji nikakav „papir“ koji je ponudila Evropska unija kao osnov za dijalog o preuređenju odnosa u federaciji i naglasio da će javnost o rezultatima razgovora biti upoznata onda kada oni budu privedeni kraju.
Havijer Solana je u autorskom tekstu objavljenom u crnogorskom listi „Vijesti“ od 22. februara 2002. godine izneo svoj „koncept formiranja Unije Srbije i Crne Gore“. Prema njegovim rečima, on je predsednika Đukanovića upoznao sa svojim idejama o tome kako razrešiti ustavni problem između Srbije i Crne Gore.
Na početku teksta Solana piše: „prosperitet naroda Crne Gore biće utvrđen nivoom ulaganja u samog sebe, a ne mjestom u UN-u ili mrežom ambasada. Zapošljavanje i izgledi za karijeru mladih isto tako zavise od obrazovanja i obuke, a ne od sopstvene vojske. A dinamičnost ekonomije zavisiće od njene otvorenosti i nivoa regionalne integracije, a ne od posebne carinske službe.“ Što bi moglo da znači da on predlaže Jugoslaviju sa međunarodnim subjektivitetom i jedinstvenom carinom i vojskom.
Njegova osnovna ideja je koncept formiranja unije Srbije i Crne Gore koja bi „imala nekoliko nadležnosti, ostavljajući dovoljno prostora republikama da upravljaju sopstvenim poslovima. Iako bi unija imala samo jedno mesto u Ujedinjenim nacijama, ona bi omogućila značajnu međunarodnu ulogu Crnoj Gori. Postojaće zaštitni mehanizmi kako bi se obezbedilo da Srbija više nikad ne dominira Crnom Gorom kao u Miloševićevim danima.
Postojaće garancija da nijedna republika ne može biti obavezana da vrati unazad već ostvarene reforme. Konačno, postojaće odredba koja omogućava svakoj republici – nakon nekoliko godina – da preispita ovaj aranžman i da odluči o svojoj budućnosti“.
Solana kaže da njegovih „nekoliko osnovnih elemenata paketa sugestija“ podrazumevaju „da se mnogi aspekti ovog paketa preciziraju u pregovorima između Podgorice i Beograda“.
Sa srpske strane čuli smo mnogo predloga o tome kako treba da izgleda zajednička država.
Zoran Đinđić, predsednik Vlade, javnost je obavestio o tome da su njegovi prioriteti jedinstveno unutrašnje tržište i zajednička carina. Đinđić je dodao da je potpredsednik jugoslovenske vlade Miroljub Labus dobio zadatak da takav predlog uobliči i da „telefonom obavesti“ Brisel.
Dragan Maršićanin, predsednik srpske skupštine i potpredsednik DSS-a, rekao je da se njegova stranka zalaže za državnu zajednicu koja bi imala zajedničke funkcije i bila međunarodno priznata. Na pitanje da li podržava promenu imena buduće države odgovorio je da je to „potpuno nesporno“.
Dragoljub Mićunović, predsednik Veća građana Skupštine Jugoslavije, u izjavi Radiju Bi-Bi-Si precizirao je da bi Beograd „možda mogao da pristane da se menja ime“ (redefinisane federacije), kao i da se odloži pitanje crnogorskog referenduma. On je kazao da je moguć dogovor oko broja zajedničkih ministarstava. Po njemu, „ključni elemenat u evropskom projektu preuređenja ovdašnjih odnosa jeste petogodišnji moratorijum na referendum. Stoga ostaje glavno pitanje da li će tu zamisao prihvatiti i Crna Gora.“
Jugoslovenski ministar inostranih poslova Goran Svilanović je, u razgovoru s predstavnicima jugoslovenske dijaspore u Kopenhagenu, ocenio da najnovije ideje Brisela o budućim uzajamnim odnosima u zajednici Srbije i Crne Gore „podrazumevaju da bi Beograd i Podgorica imali manje veza od onih koje postoje među državama u EU-u“.
I drugi su komentarisali navodni predlog Evropske unije. Vladan Batić je izjavio da bi Solanina ponuda, postala „čardak ni na nebu ni na zemlji“. A država bi ličila na „reku ponornicu – čas je vidiš, čas je ne vidiš“. Guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić kaže da bismo dobili „jednu nakazu od države koja bi bila gora od sadašnjeg stanja, gde se ne znaju granice“. Božidar Đelić, srpski ministar finansija, ocenjuje da bi ovakva zajednička država Srbije i Crne Gore bila „ekonomski frankenštajn“ i „poligon za šverc“.
