Makedonija u plamenu

„Ne, neće oni nikada da napadnu Tetovo. Možda neki teroristi sa strane koje Zapad podržava i pokušaju nešto, ali ovdašnji Albanci nemaju zašto da se bune. Pogledajte samo šta je novca uloženo u nove kuće, čitave palate, trgovine… Oni drže sav kapital u gradu, ko je lud da sve to ruši! Ako zarate, njihovo će prvo da strada. U njihovim rukama nije samo novac – predsednik opštine je Albanac, šef policije je njihov, sve je njihovo, do upravnika biblioteke. I sada traže da budu ‘jednaki’ po ustavu, da se država federalizuje. Mala je Makedonija da se tako deli. Ali njih očito gura NATO, sve im pušta, k’o i onima na Kosovu. Isto rade i ‘natovski’ mediji, kako samo laže onaj BBC! Ako im i ovoga puta prođe, Makedonija će da nestane. Zato, ako neko treba da se buni, to smo mi Makedonci. Nekada smo, ne tako davno, ovde u Tetovu bili većina.“

Samo dva dana pre nego što je u Tetovu, drugom po veličini makedonskom gradu, zaista zapucalo advokat Simo Tripkovski uveravao je novinara „Vremena“ i jednog stranog kolegu (reklo bi se ponajviše sebe samog) da rat ipak neće stići u Makedoniju, pogotovo ne u Tetovo. Nedaleko od njegove advokatske kancelarije, smeštene u poveći kiosk, grupa radnika je uz pomoć bagera dokrajčivala staru kuću na čijem je mestu uskoro trebalo da nikne nova građevina, sa nekoliko lokala. Kao novi dokaz da se biznis lokalnih Albanca nezaustavljivo širi. Jaka muzika iz prepunih, etnički čistih kafića pomešana sa bukom neuobičajeno velikog broja mešalica za beton samo je pojačavala privid i utisak da u Tetovu gotovo niko ne čuje ili ne mari za okršaje makedonske vojske i tzv. oslobodilačke nacionalne armije Albanaca (ONA) na severnoj makedonskoj granici, oko sela Tanuševci.

SAMO SVEŽA JAJCA: Nekoliko dana kasnije, u sredu 14. marta, rat je svom žestinom počeo na padinama Šar-planine iznad Tetova. Zujanje mešalica za beton začas je zamenjeno štepovanjem automatskog oružja i detonacijama po okolnim brdima. Umesto bagera, po ulicama su počela da se kreću borna vozila i nešto kasnije tenkovi makedonske vojske. Za kratko vreme oko 70 odsto stanovnika Tetova napustilo je grad i krenulo u različitim pravcima – jedni ka Albaniji, drugi ka SRJ-u, većina prema vladinim institucijama u Skoplju gde od političara traže da im vrate normalan život. Preostali stanovnici Tetova retko izlaze iz kuća jer se borbe vode na nekoliko stotina metara od centra grada. Prvih dana ratovanja nekoliko desetina Albanaca ležalo je na travnatoj površini u centru grada i na jakom proletnjem suncu, najčešće izuvenih cipela, posmatralo kako plamte i odjekuju brda iznad grada. Kada su prve granate počele da padaju i na centralni gradski trg, kibiceri rata su nestali sa travnjaka. Sa njima su nestali i posmatrači raznih kforova, oebsa i drugih firmi koji su (naravno obuveni) u ta ista brda gledali kroz durbin, najčešće i ne izlazeći iz svojih džipova. To što su naknadno „brižno posmatrali“ svakako nije moglo da nadomesti sva njihova prethodna žmurenja i prećutkivanja činjenice da se Balkanu približava novo mrvljenje i možda peti rat za samo deset godina. Ovoga puta iz haosa i posrtanja Makedonije.

Od sedam uveče pa do šest ujutru, u Tetovu je na snazi i policijski čas. Svi kafići i radnje uglavnom su zatvoreni, ili prorade tek u predasima između dve velike pucnjave. Prošlog petka, dok su svuda oko grada odjekivale snažne detonacije i ulicama se uglavnom muvali radoznali snimatelji i novinari, ili oni koji su se spremali da beže, reporter „Vremena“ ugledao je gotovo nestvaran prizor – tridesetak metara iza bornih kola makedonske policije iz kojih se pucalo prema brdima, vlasnik prodavnice „Sloga“ mirno je nameštao natpis „samo sveža jajca“ i još mirnije klasirao sveža jajca razvrstana po veličini i kvalitetu od 100 do 160 denara po kartonu. Za svačiji džep. Među poslednjim u Tetovu zatvorena je i lokalna prodavnica oružja u kojoj je prošlog petka ostalo još samo nekoliko pušaka. Slutivši valjda da bi jednoga dana njihova prezimena mogla da postanu njihove uniforme, lokalni Makedonci i Albanci, po sopstvenom priznanju, na vreme su spremili oružje ali ga do sada, na sreću, nisu uperili jedni u druge. Umesto njih, iz grada ka brdima pucaju makedonska vojska i policija (reklo bi se često napamet), dok sa brda odgovaraju dobro ukopani i očigledno dobro obučeni teroristi, uglavnom veterani rata na Kosovu, koji su procenili da je došlo vreme da i u Makedoniji najzad počne „oslobodilački rat“.

Sve do utorka uveče (20. mart) „linija fronta“ između dve strane nije se znatnije pomerala. U utorak uveče rat se spustio i do centralnih tetovskih ulica, gde je po prvi put napadnuta jedna policijska patrola i pucano na TV ekipe. Iste večeri vojska i policija, koje su prethodno navukle u Tetovo dosta teškog naoružanja, odlučile su da na 24 časa suspenduju sva borbena dejstva. Onima iz šume dat je rok da se do srede u ponoć predaju, ostave oružje ili vrate tamo odakle su došli. U protivnom, makedonske snage spremne su da krenu u, kako kažu, beskompromisnu i odlučnu akciju čišćenja čitave zemlje od terorista. Oni iz šume, tačnije iz tetovskog sela Selce, gde je smeštena komanda makedonske frakcije UČK-a po imenu ONA, uvereni u svoju premoć, poručili su još ranije vladi u Skoplju da ne mare mnogo za ultimatume i da su spremni za početak pregovora ali samo o jednoj stvari – promeni ustava i federalizaciji Makedonije. U protivnom, spremni su za dugotrajno ratovanje.

Selce je od Tetova udaljeno samo tri kilometra. U pravcu granice ka Kosovu na Šar-planini nalazi se još šest sela u kojima žive isključivo Albanci i kroz koja, po tvrđenju novinara „Liberasiona“, danonoćno prolaze duge kolone naoružanih ljudi, oružja, municije i hrane. Tako ojačani i snabdeveni gerilci, za koje je granica prema Kosovu očigledno otvorena non-stop, teško će položiti oružje ili se vratiti tamo odakle su došli. Komandant KFOR-a general Kabiđozu tvrdi inače da njegova vojska kontroliše granicu i da rat Makedoniji nije stigao preko Kosova. Jedan od konjovodaca koji svakodnevno prelazi tu „dobro čuvanu granicu“ potvrdio je novinaru „Liberasiona“ da gerilci nemaju nikakvih problema sa nemačkim vojnicima koji su zaduženi za obezbeđivanje tog dela granice. „Mi izbegavamo da pravimo probleme KFOR-u, a i oni ih nama ne prave“, izjavio je uz smešak ovaj vodič kroz šarplaninske vrleti. Nekoliko dana pre početka pucnjave oko Tetova nemački vojnici iz sastava KFOR-a smešteni u ovom gradu primetili su da se teroristi po brdima vežbaju i ukopavaju. Oni nemaju mandat da reaguju, a i što bi se mešali.

IZMEĐU DVE VATRE: Nešto veći (ali ne i preveliki) uticaj na one koji su se latili oružja moglo bi da ima saopštenje koje su u utorak uveče zajedno potpisali Arben Džaferi i Imer Imeri, lideri DPA-a i PDP-a, dve najveće stranke koje okupljaju Albance u Makedoniji. Oni su pozvali svoje sunarodnike da odlože oružje i ne blokiraju svim ostalim Albancima put u Evropu, kuda su se zaputili, i ujedno se založili za mirno rešenje do koga bi se došlo pregovorima između makedonskih vlasti i predstavnika političkih partija koje okupljaju Albance. Od trenutka kada se u Makedoniji po prvi put oglasila ONA čelnici opozicionog PDP-a i sam Imeri javno su isticali da se njihov politički program ni po čemu ne razlikuje od programa i ciljeva braće koja su rešila da do tih istih ciljeva dođu oružjem. Zbog svega toga nije teško poverovati u priče koje se mogu čuti u Skoplju da je Imerijevom potpisu na ovo saopštenje po svemu sudeći prethodilo „zavrtanje ruku“ od strane zapadnih diplomata. S albanskim liderima u Skoplju se istog dana sreo i koordinator EU-a za spoljnu politiku i bezbednost Havijer Solana. Šta im je saopštio i sugerisao može samo da se nasluti na osnovu Solanine izjave da makedonske vlasti nikako ne bi smele da naprave grešku i pregovaraju sa teroristima.

Jedan od portparola ONA-e smatra, međutim, da je upravo ovo pravi trenutak da naoružani predstavnici Albanaca sednu za pregovarački sto, pošto su makedonskim vlastima i čitavom svetu prethodnih dana pokazali svoju snagu. Teroristi smatraju da su partije koje okupljaju Albance u Makedoniji i njihovi lideri punih deset godina neuspešno pokušavali da se izbore za veća prava svojih sunarodnika političkim sredstvima. Po njima, sada je vreme da se do pregovaračkog stola i promene ustava Makedonije koji bi Albancima doneo status ustavotvornog naroda, i zatim vodio federalizaciji ove države, dođe silom. Sve dosadašnje iskustvo UČK-a govori upravo da „onaj ko puca – pobeđuje“, i da NATO i njegove ekspoziture (bar na ovim prostorima) prilično lako i brzo dovode za pregovarački sto sve one koji se late oružja. Pa makar se radilo i o organizacijama koje iza sebe imaju dobro dokumentovanu istoriju terorističkih akcija, trgovine drogom ili etničkog čišćenja.

Na albanskoj strani, u najtežem položaju našao se svakako Arben Džaferi, lider DPA-e. Vesti koje pristižu iz Selca i drugih uporišta naoružanih Albanaca po Šar-planini govore da tamo već naveliko funkcionišu „ratni komiteti“ i da je na toj teritoriji lokalna vlast DPA-e gotovo potpuno suspendovana. Naoružani Albanci zameraju ovoj partiji da predugo sarađuje sa Makedoncima uglavnom zbog unosnih poslova, a da za uzvrat alabansko stanovništvo od toga nije imalo nikakve velike koristi jer je njegov ustavni položaj nepromenjen. Kao koalicioni partner u makedonskoj vladi Džaferi i DPA pokušavaju poslednjih dana da balansiraju između zahteva za mirno rešenje problema i očuvanje makedonske države i priče kako Albanci u Makedoniji ipak žive bez dovoljno pravde, getoizirani i marginalizovani. Podršku makedonskoj državi od ove partije traži međunarodna zajednica, koja je svojevremeno prilično investirala u koaliciju DPA-e i VMRO-a. Podršku zahtevima za „više pravde“ i neku vrstu razumevanja za oružanu pobunu od Džaferija očekuje dobar deo njegovih sunarodnika. Sa treće strane, najveći deo makedonske opozicije sve glasnije postavlja pitanje – koja je uopšte korist od vladajuće koalicije ako se po delu teritorije ove države slobodno šetaju teroristi. Očigledno rastrzan između svih ovih zahteva i očekivanja, ali pre svega nezadovoljan činjenicom da njegova stranka nije učestvovala u donošenju važnih odluka oko angažovanja vojske i policije, Džaferi je prošlog utorka najavio mogućnost da DPA napusti koalicionu vladu. Do toga će doći ukoliko se nastavi sa neprimerenom upotrebom sile oko Tetova. Lider DPA-e tvrdi da je žestoka reakcija vojske i policije do sada bila neprimerena stvarnom stanju na terenu.

UBAVA EKONOMIJA: Pod unakrsnom vatrom našao se ovih dana i makedonski premijer Ljupčo Georgijevski, koji je u poslednjem obraćanju naciji prilično rezignirano tvrdio da se Makedonija suočava s agresijom sa Kosova i njihovih političkih stranaka, da se KFOR prema svemu odnosi licemerno i da „SAD i Nemačka tačno znaju ko su komandanti bandi koji nas napadaju“. Američki ambasador u Skoplju Majk Ajnik nazvao je takvu optužbu makedonskog premijera „izvrtanjem istine“ i zakleo se da Vašington nije od ranije znao za akcije radikalnih grupa. Ovakva izjava američkog ambasadora uklapa se u tvrdnje NATO zvaničnika da još ispituju ko su ti „radikali“ što pucaju po Makedoniji, iako se ovi sasvim uredno, sa imenom i prezimenom, pojavljuju po gotovo svim vodećim svetskim listovima i pozivaju na svoje dugogodišnje savezništvo sa NATO-om. Jedan od nedavno promovisanih UČK-ovih (ONA) komandanata u Makedoniji poslao je poruku američkom narodu da ne brine jer njegova vojska „neće napasti njihove vojnike“ s obzirom na to da se bori isključivo protiv makedonske države.

Što se premijera Georgijevskog tiče, njegovo dramatično obraćanje naciji, kritika licemernih velikih sila i prekor kosovskim talibanima i političarima koji sada prema Makedoniji usmeravaju agresiju i zaboravljaju „na pruženu bratsku ruku u nevolji, hleb i vodu koje je Makedonija ponudila u najtežim trenucima“ kada je stotine hiljada izbeglica pobeglo sa Kosova po svemu sudeći neće mnogo doprineti popravljanju uzdrmanog premijerskog položaja. Deo javnosti odmah je podsetio Georgijevskog kako je upravo on prvi požurio da Hašima Tačija (koga su saborci nekada zvali Zmija) dočeka u Skoplju sa crvenim tepihom i počastima koje pripadaju šefovima država, a ne na brzinu promovisanim političarima sa kriminalnim „bekgraundom“. Georgijevski je tada pominjao i priznavanje nezavisnog Kosova i otvaranje makedonske diplomatske kancelarije u Prištini.

Iako u situaciji u kojoj se Makedonija danas nalazi najmanje ima mesta zluradosti, ovde bi vredelo podsetiti na još jedan veliki gaf makedonskog premijera napravljen u vreme NATO bombardovanja SR Jugoslavije. U knjizi „Nazovi NATO radi umorstva“ pominje ga novinar i publicista Frano Cetinić. U dnevniku vođenom tih dana Cetinić je zabeležio da je Georgijevski 11. maja 1999. u Solunu izjavio kako „kriza na Kosovu ima i pozitivnu stranu“ jer „rat predstavlja priliku za razvitak regije“. Zaista „ubava ekonomija“, zaključio je tada Cetinić.

BEZ ZAŠTITNE MREŽE: Većina svetskih listova i analitičara bavila se ovih dana i dilemom da li je sukob u Makedoniji uvezen spolja. Čini se da je u pokušajima da odgovori na ovo pitanje do sada najprecizniji bio švedski diplomata Karl Bilt, koji tvrdi da se kod Tetova dogodio „oružani upad sa Kosova koji ima lokalnu podršku“. Teroristi, ekstremisti, radikali ili gerilci (kako ih već ko zove) za sada su zaista manjina, ali ih Albanci u Makedoniji iz dana u dan očito sve više podržavaju. Uzimajući ovu činjenicu sasvim ozbiljno u obzir, mnogi analitičari (posebno oni vojni) pokušavaju da odgovore i na pitanje šta zaista može da učini makedonska vojska u sudaru sa naoružanim Albancima. U većini ovih analiza uglavnom se izražava divljenje vojničkom znanju ekstremista i izražava otvorena sumnja da makedonska armija može sa njima da izađe na kraj. U izjavi za beogradsku „Politiku“, nekadašnji načelnik Generalštaba makedonske armije Mitre Arsovski tvrdi da armija „već kasni sa akcijom u Tetovu“ i da pred sobom ima surove i opasne gerilce koji su iskustva sticali po ratištima bivše Jugoslavije. General Arsovski smatra da se gerilci posebnom akcijom, ipak, još mogu neutralisati. Nekadašnji ministar unutrašnjih i spoljnih poslova Makedonije Ljubomir Frčkovski kaže da ako u narednih deset dana policija i vojska ne poraze albanske teroriste u Tetovu i na severnoj granici, Makedonije najverovatnije više neće biti (vidi okvir).

Frčkovski je svakako u pravu kada budućnost i opstanak Makedonije povezuje sa izlazom iz sadašnje situacije u kratkom vremenskom roku jer bi eventualni pad Tetova veoma brzo mogao da dovede do odsecanja čitavog zapadnog dela ove države sve do Ohrida. Nevolja je što se do spasa za Makedoniju najverovatnije ne može stići preko oružja, i što rešenje problema ne leži izgleda u odgovoru na ovih dana često postavljano pitanje – šta može makedonska vojska, koliko ima vojnika, tenkova ili helikoptera, ili kolika je procentualna zastupljenost Albanca u makedonskoj vojsci. I u onoj Makedoniji koja je do juče važila za tako retku „oazu mira“ na Balkanu, etnička distanca između Makedonaca i Albanca bila je prilično velika, neuporedivo veća nego recimo među narodima koji su živeli u BiH, i kasnije onako krvavo zaratili. Još nekoliko dana žestokih sukobljavanja i pucanja oko Tetova, uz prve civilne žrtve, i stvari bi definitivno mogle otići dovraga – makedonsko društvo bi se u tom slučaju verovatno beznadežno pocepalo po etničkoj osnovi bez mogućnosti da se više ikada sastave vlade u kojima bi zajedno sedeli predstavnici i jednog i drugog naroda. Ratna psihoza ionako je počela da gura u paranoju i nacionalizam obe strane. Albanci se ukopavaju u stavu da su žrtve državnog terora, i zajedničku državu sve više vide isključivo kao „federalnu“, baš kao i neki strani mediji koji takvo rešenje nazivaju „prelaznim“ – pre konačnog cepanja. Većina Makedonaca istovremeno čvrsto stoji na stavu da se s ustupcima jednom mora stati jer će u protivnom Makedonija ubrzo prestati da postoji.

Sve doskora Makedonija je opisivana kao jedina bivša jugoslovenska republika u kojoj se nije ginulo. I kao prva država u svetu u koju je OUN svojevremeno poslao jednu misiju (UNPREDEP) sa zadatkom da spreči bilo kakve nevolje, umesto da po običaju razdvaja one koji su se već pokarabasili. Sada bi opet mogla da postane unikatna i po tome što posrće iako je deklarativno podržava čitava međunarodna zajednica, koja očito nema nikakav politički koncept za Balkan osim onog – što mi je milo em’ drago, na Balkan sukob da imam. Građani Makedonije, koji sve više počinju da liče na „žetone za klađenje“ u novoj geopolitičkoj igri, bili su izgleda ubeđeni da ispod tanke žice međuetničke koegzistencije po kojoj su godinama hodali međunarodna zajednica, ipak, drži kakvu-takvu zaštitnu mrežu. Oni koji su brzo naučili da se pucanje isplati prvi su primetili da te mreže u stvari nema, i ponadali se da njihovi dojučerašnji saveznici iz NATO-a neće primetiti čak ni to da se ponovo puca. Upućeni kažu da sukob u Makedoniji tek treba da privuče pažnju nove američke administracije i da bi to bi moglo da potraje.

Za to vreme, nekadašnja „oaza mira“ mogla bi polako da se pretvori i u fatamorganu.