Mafija bez granica

Najnovija vest o Darku Šariću glasi: seo u privatni helikopter, odleteo do Tivta ili Golubovaca, ukrcao se u privatni avion i nestao u pravcu Švajcarske. Švajcarci ćute, čemu inače nisu skloni u ovakvim dramatičnim i nervoznim okolnostima, pa nam preostaje samo da se upitamo da li to podgoričke „Vijesti“ puštaju još jednu nepotvrđenu hipotezu u opštoj neprijatnoj atmosferi stvorenoj oko ovog planetarnog trgovca kokainom. Sve su to stvari koje se dadu lako proveriti kod kontrole letenja, u registrima vazduhoplova i kod pogranične policije. Pogranična policija Crne Gore, međutim, nagađa da je Šarić pobegao nekim drugim putem. Kojim? Preko Hrvatske, Italije, Albanije, Kosova? Barem tih dobro razrađenih (i dobro podmazanih) puteva ima. Kokain, kažu u Briselu, u Evropu sve češće dolazi kroz Jadransko more: manje kontrola, saradnici voljni da zarade nešto, nevladine organizacije poput „Sacra corone“ sa dobro uhodanim putevima šverca prema severu (još iz vremena kada su cigarete bile unosna roba) i sa još bolje uhodanim vezama Tamo Gde Treba.

„RESURSI“ ZA BEŽANJE: „Helikopter“ i „privatni avion“ na stranu, Darko Šarić sigurno ima dovoljno para da sebi nabavi i prave lažne dokumente i da plati kome treba da zažmuri. Kad smo kod dokumenata: slovačke se vlasti upravo čudom čude da odakle Darku Šariću njihov pasoš i državljanstvo, sve za tren oka i bez mnogo pitanja. Oženio se čovek Slovakinjom, pa eto. A državljanstvo Srbije, pitaju u Narodnoj skupštini (još pre garde i himne)? Onda nastaje očekivano dosadno prebacivanje vrućeg (i sve hladnijeg) krompira: vi ste mu ga dali, onda, 2005. kad ste bili na vlasti; a vi ste mu izdali novu ličnu kartu; a kako da mu ne izdamo, kad ste mu vi već dali državljanstvo? Itd. Tu bi trebalo biti oprezan, nije zgoreg: po zakonu je Šarić imao nekakvo pravo na državljanstvo Srbije, koje se inače daje dosta liberalno; sve ostalo je prirodan tok stvari – kad jednom imate državljanstvo.

A u ponedeljak uveče, Čedomir Jovanović pustio je u opticaj još jednog crva: da je, kaže, „izvesni visoki funkcioner MUP-a Srbije“ putovao sa Šarićem nedavno u turističkom smislu. Na pitanje Jugoslava Ćosića da ko bi to bio, Čedomir nije odgovorio. Nadamo se samo da je o tome obavestio kabinet ministra Dačića pre nego što je otišao na televiziju; nadamo se još više da će i nas upoznati sa identitetom tog gospodina, što jedva čekamo. MUP ćuti, što možemo i da razumemo, ali neće moći dugo: taj neki „visoki funkcioner“ ili jeste, ili nije putovao sa Šarićem. Ili je Čedomir naseo, pa se zaleteo. Ni on neće moći dugo da ćuti. Neće moći ni Švajcarci, ama ni Crnogorci: toliki čovek, pa da nestane netragom.

Kad su tolike pare u pitanju – a velike su – svašta je moguće. Neko ko je u poslove, ugostiteljstvo, nekretnine, poljoprivredu, a možda i u helikoptere i avione itd. uložio tolike pare, taj je uložio neke pare i u osiguranje resursa za skrivanje i bežanje, jer ionako živi od nedostatka dokaza. Da li mu je slovački pasoš bio jedini rezervni? Teško: znamo prethodne slučajeve. Ako čovek stekne lažne papire (najbolje na ime postojećeg lica); ako rukuje isključivo gotovinom; ako živi skromno i ne ističe se kao dr David Dabić; ako prekine sve veze s prethodnim životom, naročito telefonske – taj će se skrivati jako dugo. A još ako ima dobre veze sa Kolumbijom… osim ako ga oni ne otpišu kao nepotreban rizik, što se takođe događalo.

DUVANSKI PUT: S druge strane, u Zagrebu, odbrana optuženih za dvostruko ubistvo Pukanića i Franića pre godinu i po dana izvela je kao svog prvog svedoka Ratka Kneževića. Strategija odbrane jasna je od početka, dosledna je i usmerena više na nagađanje o mogućim inspiratorima i naručiocima tog zločina, nego na neposredne interese klijenata sa optuženičke klupe. Ratko Knežević bio je upravo u takvoj funkciji. Dva dana je prepričavao ono što je bio čuo iz druge ili treće ruke, a na istu poznatu temu: Pukanića je, kaže, garant ubila duvanska mafija, Milo i Cane. Zašto? Zbog tekstova iz 2001. i zbog iskaza datom tužiocu Šelziju iz Barija 2002, a na istu temu: šverc cigareta iz devedesetih. Ti tekstovi su, veli Knežević, bili „filigranski precizni“: ima tu tajnih telefonskih brojeva i brojeva tajnih računa; registarskih oznaka aviona itd. Naravno da su ti tekstovi u „Nacionalu“ (u proleće 2001) bili precizni: podatke su dobili iz stanice CIA u Beogradu, preko tadašnjeg ambasadora SAD u svim našim zemljama, Bila Montgomerija, a donosio ih je Daniel Eskobar. Uz dužno poštovanje za koleginice i kolege iz „Nacionala“ i njihovo istraživačko novinarstvo, takvi podaci mogu se dobiti samo od neke jače obaveštajne službe. Uostalom, oni se nisu potrudili ni da provere na koga se ti avioni vode; mi u „Vremenu“ jesmo. Lin i Bil Montgomeri su inače bili lični i teniski prijatelji Ive Pukanića i na stalnoj telefonskoj vezi s njim tokom afere „Duhanska mafija“ u kritično vreme, početkom 2001. Ali, sve je to odavno poznato, još iz maja 2001, kada smo o celoj toj aferi pisali naveliko.

Ratko Knežević tvrdio je takođe da mu je Cane Subotić preko telefona pretio smrću; da je Željko Mitrović (Pink) zvao Pukanića na jahtu da se „pomire“; da je Pukaniću bilo nuđeno tri, pa pet miliona evra – samo da prestane da se dalje bavi pričama o švercu cigareta, pa kad je on odbio, onda su „strane službe“ osujetile nekakve atentate na njega. Za prvu tvrdnju imamo samo Kneževićevu reč protiv Subotićeve; za drugu tvrdnju možemo da pitamo Mitrovića. Treća tvrdnja čini se zanimljivijom: otkad je neko spreman da potegne tri, pa pet miliona evra samo da bi podmitio novinskog izdavača da više ne piše o nečemu? Tim pre što je Pukanić već bio ispucao ceo magazin, što bi rekli lovci, pa više nije imalo smisla ni ubijati ga. Osim toga, cela ta „Nacionalova“ pisanija o „Duhanskoj aferi“ i nije proizvela neke veće posledice – ako ne računamo medijsku senzaciju i politički pritisak na Đukanovića i Zorana Đinđića, što je i bio Montgomerijev početni cilj. Tih „tri, pa pet miliona evra“ navodno nuđenih Pukaniću da bi „Nacional“ prestao (prestao!) da piše o nečemu mora da imaju neki korelat u stvarnosti: ozbiljni ljudi za tolike pare kupuju robu ili uslugu, a ne maglu. Šta je to Pukanić imao, a da vredi „tri, pa pet miliona evra“? Nešto mnogo skuplje? Ono što je „Nacional“ bio objavio tada i kasnije očigledno ne vredi te pare – ili Pukanićev idealistički integritet u istraživačkom novinarstvu zaista nije imao cenu? Ne zaboravimo pritom da je tada, 2001. i kasnije, šverc cigareta već bio na silaznoj liniji: politička ekonomija cigareta drastično se izmenila ne zbog Pukanića i „Nacionala“, već zbog nekih drugih razloga koji su druga i duža priča. Srećom, Ratko Knežević poštedeo je sud i nas priča o veseloj curi Alki Vujici i njenim provodima po Sv. Stefanu.

PARASLUŽBE I INTERNET: U međuvremenu i – kako tvrde iskusni izvori u Zagrebu – ne bez razloga, priča oko Ratka Kneževića dobila je dopunski pogon (neki bi rekli: spin). Na izvesnom internet portalu (necenzurirano.com) izašla je priča o tome da je Ratko Knežević saradnička veza hrvatskih službi bezbednosti (počev još od SZUP-a, pa do sadašnje SOA), pa je zato sadašnji ministar unutrašnjih poslova Hrvatske Tomislav Karamarko (tada ravnatelj bivše POA, naslednice SZUP-a), u jednom trenutku krajem 2004. obustavio istragu protiv njega, a zbog učešća u „hrvatskoj mreži balkanske duhanske mafije“. Portal Kneževića povezuje sa Ljuljzimom Krasnićijem i Hrvojem Petračem: u izveštaju o Krasnićiju, koji da je znao plan za ubistvo Pukanića, Knežević se pominje kao saradnik Službe, a da je sa Petračem bio osumnjičen za veze sa Tvornicom duhana Rovinj i „međunarodnim krijumčarenjem cigareta“. Pa su tako odustali od istrage, iako je – kako se tvrdi na tom portalu – „Ratko Knežević od 1999. do 2002. bio pod istragom kako hrvatskih istražnih tijela tako i Interpola, zbog međunarodnog krijumčarenja cigareta“ sa Hrvojem Petračem itd. Tu navode i brojeve akata MUP-a Hrvatske u kojima sve to piše.

E, sad: taj portal (necenzurirano.com) operacija je Domagoja Margetića, lica odranije poznatog organima: bio je kućni ljubimac Franje Tuđmana i predsednik Mladeži HDZ, kadar čuvenog Markice Rebića (Tuđmanov neuspeli Žozef Fuše). Danas se – kao i mentor mu Markica – bavi spletkarenjem za račun „paraobavještajne zajednice“ (kako je to nazvao novi predsednik Ivo Josipović). Margetić je već bio glavno lice nekoliko odvratnih skandala. Sama okolnost, međutim, da se latio Ratka Kneževića nije zanimljiva zbog pomenutih tvrdnji; zanimljiva je iz drugog razloga: da zašto se mlađani Domagoj bavi time? Da bi učvrstio ili da bi podrio značaj Ratka Kneževića kao svedoka? Ratka on naziva „ključnim Karamarkovim svjedokom“ za „službenu verziju“ ubistva Pukanića, aludirajući da postoje i druge verzije. To će se teško raspetljati.

U međuvremenu se čeka da u Beogradu počne suđenje Joci Amsterdamu i drugovima, što odbranu zagrebačkog dela kriminalne bande dovodi u nezgodan položaj, pošto su se već odlučili za jednu strategiju, ne znajući šta će se čuti na beogradskom sudu.

Crna Gora, Srbija i Darko Šarić

BEZ TRAGA: Darko Šarić

„U Crnoj Gori na svakom koraku možeš naći ponekog Šarića. Razlika je u tome što on svoje pare ulaže kod nas, a drugi po bijelom svijetu i to mu se obilo o glavu“, kaže za „Vreme“ jedan Kotoranin. Dok žestoko osuđuje to što Šarić radi, kaže i da bi, da nije bilo njega, neko drugi švercovao drogu, ali da taj i ne bi ulagao u zemlju iz koje je potekao. Ukratko: „Nije Šarić ništa krivlji od mnogih dugih, ali je nekom stao na žulj pa sada hoće da ga uhapse.“

U Kotoru objašnjavaju da je Šarić omogućio mnoge stvari za mlade, da podržava sport, da je njegov fudbalski klub „Rudar“ na prvom mestu crnogorske lige, da je otvorio diskoteke koje su među najmodernijima u Evropi… Sve u svemu, deo meštana u Kotoru se plaši da ako Šarića uhapse, neće imati gde da rade i od čega da žive.

Na drugoj strani, crnogorski zvaničnici ponavljaju da je Šarić državljanin Srbije i da Beograd pokušava da „prebaci lopticu“ na Crnu Goru. „Srbija je domovina tog narko-kriminala i sjedište hobotnice čiji je jedan krak došao do Crne Gore“, kaže predsednik crnogorske Skupštine Ranko Krivokapić. „Krajnji cilj medijske harange je rušenje pravnog poretka u Crnoj Gori“, tvrdi Predrag Sekulić, funkcioner vladajuće Demokratske partije socijalista (DPS) i predsednik Odbora direktora dnevnog lista „Pobjeda“. Inače, kako piše dnevni list „Vijesti“, Šarić je nakon države najveći akcionar novinsko-izdavačke kuće „Pobjeda“; navodno, on i njegov brat su kupili oko šest odsto vlasništva ovog preduzeća za dva miliona evra.

Opozicioni lideri, među kojima prednjače Nebojša Medojević, lider Pokreta za promene (PzP), i Srđan Milić, predsednik Srpske narodne partije (SNP), tvrde da je vrh crnogorske države u tesnoj vezi sa kriminalom, te da je premijer Milo Đukanović dvostruki šef u Crnoj Gori – države i mafije. Milić kaže i da je kampanju DPS-a uoči izbora na Žabljaku finansirala Šarićeva grupa. Iz vladajuće partije odgovorili su mu da ne govori istinu i da je povredio čast i poštenje časnih Durmitoraca.

U međuvremenu, diskoteka Maksimus radi punom parom i jedini je lokal u Kotoru koji radi posle jedan sat uveče: pre nekoliko dana gosti su se zabavljali u ogromnoj prostoriji sa veštačkom vinovom lozom predviđenoj za folk-muzika uz hit iz devedesetih – „Rodiću ti sina kralja kokaina„. Kako izveštavaju crnogorski mediji, Maksimus se formalno vodi na firmu Trekom, koja je u vlasništvu Dragana Dudića Frica, ali da, po svemu sudeći, sedamdeset odsto diskoteke, za koju se tvrdi da je treća po veličini u Evropi, pripada Darku Šariću.

Za razliku od Frica koji se često pojavljuje u javnosti, Kotorani su retko viđali Šarića. Kažu da se držao po strani, da je veoma oprezan, a kada hoće da se zabavi sa svojim društvom zatvori celu diskoteku. Prepričava se i da je gostio razne ljude sa estrade iz Srbije. Inače, Šarić je poznat po skupim automobilima, a Kotorani kažu da su ga u poslednje dve godine viđali u crnom hameru. Dodaju i da nikad nije pravio ispade, a i kada bi uradio nešto što bi privuklo pažnju, vodio je računa da niko od prisutnih ne širi dalje priču.

Jelena Jorgačević