Analiza podataka o poverenju građana Srbije u institucije sistema od 1992. do 2001. godine pokazuje da građani Srbije veruju u Vojsku Jugoslavije, Vojislava Koštunicu, Božije predstavnike na zemlji i policiju. Legitimitet, dakle, počiva na dve represivne institucije, na jednoj tradicionalnoj i konzervativnoj i na jednoj personalnoj
Tokom celog analiziranog perioda (1992-2001) registrovana je tendencija da se savezna skupština i vlada, republička skupština i vlada i predsednici Savezne države i Republike ocenjuju približno jednako. Izuzeci od ove pravilnosti su Vojislav Koštunica kao predsednik savezne države, dobar rejting savezne vlade u vreme Milana Panića i relativno dobar rejting Slobodana Miloševića kao predsednika Srbije 1994. godine.
Ukupno stanje u pogledu legitimiteta institucija godinu dana posle smene vlasti u Srbiji nije dobro. Prvo, izuzimajući stabilan kredibilitet Vojske Jugoslavije poverenje u sve institucije je sada manje nego što je bilo tokom promena. Sadašnje stanje slično je onome iz 1995. i 1996. godine i onome pred sam pad prethodnog režima.
Drugo, izuzimajući ponovo Vojsku Jugoslavije i ovog puta i predsednika Savezne države, većina građana – od najmanje apsolutne pa do više od dvotrećinske – nema poverenja u važne institucije. U pogledu legitimiteta šest političkih institucija uzetih skupa (predsednik savezne države, predsednik Srbije, savezna i republička skupština, savezna i republička vlada), nova vlast nema ništa bolji legitimitet od prethodne. Ako se iz zbirnog rezultata izuzme predsednik savezne države, sadašnji legitimitet tek je nešto zasnovaniji od onog iz 1977. godine – godine rekordnog nezadovoljstva građana.
Treće, poverenje građana u vojsku i predsednika savezne države – uz poverenje u crkvu, pa i polulegitimnu policiju – predstavlja okosnicu institucionalnog legitimiteta i legitimiteta i stabilnosti sistema kao celine. Građani Srbije veruju u Vojsku Jugoslavije, Vojislava Koštunicu, Božije predstavnike na zemlji i policiju – tim redom. Legitimitet, dakle počiva na dve represivne institucije, na jednoj tradicionalnoj i konzervativnoj i na jednoj personalnoj. Struktura legitimiteta sigurno nije dobra i sigurno nije demokratska, posebno ako se ima u vidu da zakonodavne i predstavničke institucije nemaju dobar rejting, da institucija predsednika republike praktično ne funkcioniše, da sudstvo tek izlazi iz krize, i da (prema nalazima mnogobrojnih istraživanja) institucije iz sfere javnih delatnosti, lokalne institucije, privredne institucije i institucije civilnog društva ne uživaju iole primetnije poverenje građana. …
Opstanak neke vlasti bez legitimnih institucija, premda moguć, uvek ugrožava stabilnost društva kao celine, odslikava krizno stanje u društvu i siguran je indikator, ali i predikator zaostajanja u procesima tranzicije. Naime, po legitimnosti institucija Srbija najčešće zauzima mesto u donjem delu tabele bivših socijalističkih zemalja, a to mesto drži i prema mnogim drugim pokazateljima uznapredovalosti demokratskih promena…
(*Ljiljana J. Baćević: Godina našeg (ne)zadovoljstva, prilog u zborniku „Bilans promena“, Kikinda 2002)
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
