Da li će uopšte odgovarati rektori, ministri za nauku i visoko školstvo, dekani i njihovi pomoćnici koji su šikanirali profesore, mlatili studente i nazivali ih "fašističkim falangama"
Sociolog dr Ksenija Petovar sa Arhitektonskog fakulteta ne krije gorčinu što niko nije snosio nikakve posledice za zbivanja na Beogradskom univerzitetu, konkretno za prošlogodišnje batinanje studenata na Arhitektonskom. Podsetimo, 23. maja 2000. godine grupu studenata Arhitektonskog fakulteta koji su ipak odlučili da posle protestnog skupa noć ne provedu u amfiteatru, oko 22.30 napala je grupa od tridesetak batinaša, koji su svoj tradicionalni zaštitni znak, crne maskirne kape, zamenili zelenim hirurškim maskama i kapicama! Po morbidnom scenariju napad batinaša na studente Arhitektonskog bio je praćen isključivanjem struje između Pravnog i „Vuka“, ali i specijalnim obezbeđenjem: u susednim uličicama bila su kola sa „specijalcima“.
Mnogi su očekivali da će ozloglašeni Zakon o univerzitetu biti ukinut odmah po dolasku nove vlasti, da će konačno neki ljudi sa Univerziteta snositi i moralne i pravne konsekvence za batinanje studenata, šikaniranje i otpuštanje profesora, konačno ukidanje autonomije.
Kada se, posle nekoliko meseci, najzad pojavio nacrt novog, privremenog zakona o univerzitetu, bila je tu i odredba o lustraciji koja je predviđala da oni profesori koje je država imenovala za rektore, prorektore, dekane i prodekane ne mogu biti predlagani na te funkcije naredne četiri godine.
A onda su, već u toku javne rasprave, predlagači odustali od ove mere jer su osnovano došli do zaključka da bi ovakva odredba mogla biti proglašena kao neustavna, jer je po saveznom i republičkom ustavu „svaka funkcija pod jednakim uslovima dostupna svim građanima“ i samo određenom sudskom odlukom građani mogu biti uskraćeni u obavljanju određenih funkcija.
BATINANJE STUDENATA: „Nepodnošljivo mi je da na hodnicima našeg fakulteta srećem ljude koji su verovatno i učestvovali u ‘disciplinovanju’ neposlušnog univerziteta, koji su verovatno znali za batinanje studenata. Oni i danas mirno šetaju hodnicima. Trebalo bi ih zaista podvrgnuti lustraciji, da odgovaraju za ono što se dešavalo na Univerzitetu. Zar sve tek-tako zaboraviti? To nije revanšizam – revanšizam je vraćanje istom merom. Kada bi se javno reklo ‘taj i taj je naredio da se batinaju studenti’, mislim da se ljudi više ne bi tako lako zaklanjali iza kolektivne odgovornosti i da im ne bi padalo na pamet da bez pogovora izvršavaju naredbe. Nisu nam za sve potrebni zakoni i odredbe: lična odgovornost, moralna čvrstina su stvar svakog pojedinca. Ako hoćemo da postanemo građansko društvo, onda je neophodno razvijati osećanje inidividualne odgovornosti“, kaže dr Ksenija Petovar.
Naša sagovornica misli na dr Branislava Ivkovića, koji je tada bio ministar za nauku. Grupa profesora među kojima je bila i dr Petovar podnela je odmah posle napada na studente krivičnu prijavu protiv NN lica. I posle punih trinaest meseci – muk.
I tada je, kao i sada, Ivković profesor Građevinskog fakulteta. Nije reagovao na batinanje studenata. Sasvim je izvesno da je znao ko su bili batinaši. Najmanje što je mogao da učini jeste to da podnese ostavku, smatra dr Petovar.
„TOPLI ZEC„: Batinanje na Arhitektonskom bilo je kulminacija višemesečne torture, zapravo svojevrsnog „toplog zeca“ kroz koji su prolazili studenti, a bogami i neposlušni profesori Pravnog, Elektrotehničkog, Građevinskog: specijalno obezbeđenje je po nalogu dekana Olivera Antića i Vlade Teodosića kontrolisalo indekse, po nalogu dekana Teodosića u zgradu ETF-a nije mogla da kroči grupa „neposlušnih“ profesora. Novopečeni profesor Pravnog fakulteta dr Vojislav Šešelj stizao je na fakultet sa vlastitim obezbeđenjem. Dežurali su i pred vratima njegovog kabineta. Ova demonstracija brutalne sile i represije trajala je nedeljama.
Dr Darko Šepa, profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu, smatra da bi trebalo uvesti instituciju lustracije: „Da se ne bi ponovilo šikaniranje ljudi, kršenje zakona, ono vreme kada su se neki ljudi ponašali kao da je Univerzitet njihova prćija. Ti ljudi bi morali da snose određene konsekvence, da se u budućnosti ovakve pojave ne bi ponovile.“
Dr Vladana Likar-Smiljanić, jedan od nastavnika koje je dekan ETF-a Teodosić suspendovao i zabranio im ulazak u zgradu fakulteta, kaže da neki ljudi snose ogromnu odgovornost ne samo što su maltretirani i studenti i zaposleni na fakultetu, već i što je srozan nivo nastave, što je ogroman broj ljudi napustio i ETF i zemlju:
„I zato, optužila bih za izdaju nacionalnih interesa i uhapsila: bivšeg ministra za visoko obrazovanje, bivšeg ministra za nauku, bivšeg rektora, bivše prorektore, jedan broj bivših dekana, jedan broj bivših članova upravnih odbora i jedan broj nastavnika i visokih partijskih funkcionera, „saradnika“ bez zvaničnih funkcija na Univerzitetu do 5. oktobra, kao na primer Uroša Šuvakovića, koji je bio siva eminencija na našem fakultetu.“
ETF je tužio sudu bivšeg dekana Vladu Teodosića zato što je 180.000 maraka potrošio za obezbeđenje, plaćanje specijalnih „gorila“ i za razne lance i katance kojima je fakultet poslednjih godina bio okovan. Inače, za vreme strahovlade dvojca Teodosić-Laban ETF je napustilo 97 profesora, asistenata i drugih saradnika u nastavi!?
Akademik Živorad Čeković, profesor Hemijskog fakulteta, smatra da je odredba o lustraciji „dosta čudna“, onako kako je bila formulisana (ograničava mogućnost obavljanja bilo kakvih vodećih funkcija rektorima, dekanima i drugim čelnicima Univerziteta koje je imenovao raniji režim). Akademik Čeković smatra da Univerzitet ne bi smeo da prihvati sistem kolektivne odgovornosti i krivice: treba svako da odgovara individualno za greške koje je počinio. Naravno da profesore koji su činili zlodela treba smeniti i kazniti. Akademika Čekovića posebno zabrinjava stanje duha na Univerzitetu, i profesora i studenta, niko ne reaguje što se devet meseci posle promena nastavlja degradacija Univerziteta. Još nije promenjen ni „najmračniji zakon u istoriji Beogradskog univerziteta“. Akademik Čeković prigovara i BU-u i resornim ministarstvima što umesto da se Univerzitet reformiše i postane lučonoša društvenih promena, čeka da to neko drugi uradi. U međuvremenu, i neki univerzitetski profesori i funkcioneri Ministarstva prosvete bore se za alternativne sisteme univerzitetskog obrazovanja, dok naš najstariji univerzitet – propada.
„FAŠISTIČKE FALANGE„: Još pre dekana Antića i Teodosića sličnu, nezapamćenu osionost i brutalnost iskazivao je Radmilo Marojević, dekan Filološkog (kadar radikala) koji je neke od naših najznačajnijih naučnika oterao sa fakulteta (podsetimo se slučaja profesora Ranka Bugarskog), druge šikanirao, a protiv buntovnih studenata prvi je angažovao profesionalne batinaše.
Vlast je buntovne studente i profesore javno nazivala „fašističkim falangama“. I na nekim drugim fakultetima (Šumarskom, Veterini, Poljoprivrednom, FON-u) dekani su radili šta su hteli: sve je bilo u njihovim rukama – od prijema studenata, profesionalne promocije kolega, do para i materijalnih dobara. Neki veruju da bi reflektori lustracije osvetlili mnoge nečasne radnje.
Valjda će se u analima Pravnog fakulteta u Beogradu naći i slučaj dekana Olivera Antića: koji je prvo uručio otkaz prof. dr Vladimiru Vodineliću, jednom od naših vodećih pravnika, da bi onda, kada je 15 profesora u znak protesta stupilo u štrajk, arbitrarno uručivao otkaze, da bi po tom zlodelu ostao zabeležen u istoriji: isterao je sa Pravnog najviše profesora. Hroničari kažu da tako nije bilo ni za vreme okupacije, ni posle oslobođenja, ni za vreme liberala: u jednoj „čistki“ nikada nije stradalo više od dvoje profesora. Posle su neki profesori zgađeni otišli sa Pravnog (tako je postupio Gašo Knežević posle ustoličenja Vojislava Šešelja za profesora, inače i člana Upravnog odbora). Antić je voleo da naglašava da „sve u milimetar radi strogo po zakonu“. Kolege su mu otvoreno rekle na jednoj sednici Nastavno-naučnog veća da je kriv ne samo za progon kolega već i za finansijske malverzacije. Međutim, Oliver Antić i danas vodi glavnu reč na sednicama Naučno-nastavnog veća ovog fakulteta, pa je baš na sednici gde se raspravljalo o predloženim izmenama Zakona o univerzitetu i lustraciji doslovce rekao da je to „progon neistomišljenika“.
U međuvremenu, Vrhovni sud Srbije je poništio presudu Okružnog suda u Beogradu i vratio profesore Vladimira Vodinelića i Vesnu Rakić-Vodinelić na Pravni fakultet. Sudski spor protiv Pravnog fakulteta u Beogradu dobio je i Goran Svilanović. Profesor Ljiljana Stefanovski smatra da je porazno za ovaj fakultet da se grube nepravde moraju sudski ispravljati. Pravni fakulteta je jedan od retkih fakulteta koji nije smogao snage da profesore koje je bivši dekan oterao vrati.
NEVEROVATNI DR BOJIĆ: Dr Ljubomir Erić, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u razgovoru za „Vreme“ kaže da je ova visokoškolska ustanova zapravo već obavila svojevrsnu lustraciju: na zboru nastavnika i saradnika, koji je održan posle oktobarskih promena, odlučeno je da ljudi koji su u prethodnom periodu zauzimali rukovodeća mesta, prvenstveno zahvaljujući članstvu u SPS-u i JUL-u, ali i radikalnoj stranci, ne treba kandidovati za rukovodoće funkcije u sledećem mandatu. Naime, na Medicinskom fakultetu je za vreme „vladavine“ dr Milovana Bojića došlo da ozbiljnog urušavanja samih temelja ove ustanove: nije samo malo poznati lekar dr Milovan Bojić napravio vrtoglavu univerzitetsku karijeru „po hitnom postupku“ već je moćni julovski lobi, na čijem je čelu takođe bio bivši ministar zdravstva, probio sve zakonske okvire i primio na fakultet oko 500 ljudi i čak 200 lekara promovisao u zvanje redovnih profesora!? I sam neverovatni dr Bojić probio je još jedan rekord: za šest godina, od 1995. do 2001, objavio je ni manje ni više nego 639 naučnih radova! Fenomen za Riplija. Sada specijalno formirana komisija vrlo pedantno preispituje svaki pojedinačni slučaj 200 profesora koji su promovisani u ovom periodu.
Inače, dr Milovan Bojić je odlučio da mu ove godine miruje staž na Medicinskom fakultetu, na šta kao savezni poslanik (JUL) ima pravo. U međuvremenu, okružni javni tužilac je podneo zahtev za sprovođenje istrage protiv Bojića, bivšeg potpredsednika u Vladi Srbije i ministra zdravlja, zbog zloupotrebe službenog pložaja. Naime, dr Bojić je dok je bio i direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ dao nalog da se pojedincima isplati više od pola miliona maraka. Među njima je bio i Ratko Krsmanović, visoki funkcioner JUL-a.
Da li će i drugi fakulteti, bez obzira na to što u novom zakonu neće biti odredbe o lustraciji, naći snage da se suoče sa prošlošću i isplivaju iz moralne bede u koju su utonuli za vreme „godina raspleta“ kada su, kao možda nikada ranije, postali moćno oružje u rukama vlasti? Ili je možda umesnije postaviti pitanje: da li uopšte imamo univerzitet?
„Mislim da je mnogo važnije da se u Predlogu zakona o univerzitetu insistira na individualnoj odgovornosti: otvara se mogućnost da se u okviru disciplinske odgovornosti ispita ponašanje rektora, dekana, članova upravnih odbora… i svih drugih koji su zloupotrebljavali funkcije i proganjali ljude. Rokovi za pokretanje disciplinskih postupaka su istekli, novim zakonom o univerzitetu će biti obnovljeni. Mislim da je mnogo važnije da se ispita individualna odgovornost svakog ko se prihvatio da bude na rukovodećoj funkciji na Univerzitetu posle donošenja Zakona 1998: nisu svi dekani, na primer, radili na isti način. S druge strane, po mome osećanju, svi koji su prihvatili da budu postavljeni po ovom zakonu vrlo dobro su znali da prihvatajući tu dužnost rade sami protiv sebe, protiv demokratije, protiv akademskih sloboda koje moraju da kao profesori zastupaju i brane.
Između te neke opšte odgovornosti koja bi bila uvedena odredbom o lustraciji, zabranom predlaganja određenih ljudi na neke funkcije i individualne odgovornosti, mi u radnoj grupi za pripremu novog zakona o univerzitetu opredelili smo se za individualnu odgovornost, ne zato što ne postoji opšta odgovornost ljudi koji su bili na odgovornim funkcijama na Univerzitetu, već iz praktičnih razloga: smatramo da bi ova odredba mogla da uspori čitav proces donošenja novog zakona o univerzitetu.
Za donošenje novih zakona koji bi doprineli radikalnom suočavanju sa autoritarnom prošlošću potrebno je novo zakonodavstvo. Imam utisak da zapravo ni kod jedne vlasti u ovoj zemlji, mislim i na federalnu i na republičke, nema za sada dovoljno političke volje da se zakonodavstvo pretrese, da se ozbiljno krene u promene. Ono što bi moralo da razlikuje ovaj režim od prethodnih jeste da sve aktivnosti budu u okvirima pravne države. Obračun sa prošlošću, sa svim onim ljudima koji su bili na važnim funkcijama bivšeg režima i koji su činili zlo, mora da se vrši metodama pravne države: sve što ne ide tim putem zapravo je odmazda i revanšizam. Ova vlast ne sme to sebi da dozvoli i mora da menja zakonodavstvo. Ovako, okovana autoritarnim zakonodavstvom, ona ne može da učini ništa do da krši i Ustav i zakone i da na taj način ne zadovolji pravdu. A pravda se mora zadovoljiti kada su u pitanju ljudi koji su drugima nanosili nepravdu. I zato mislim da bi neko novo zakonodavstvo, dobro promišljeno, koje bi omogućilo lustracijske mere, bilo veoma važno u ovom trenutku: to je jedan deo suočavanja sa prošlošću.
Ne vredi osnivanje nikakve komisije za istinu i pomirenje ako ne postoje pravila po kojima ta komisija radi, ako ne postoji zakon koji će omogućiti da se određeni ljudi pozovu na odgovornost, koja ne mora biti samo krivična.“
Lustracione odredbe ili zakoni bili su široko primenjivani u zemljama koje su se suočavale sa autoritarnom prošlošću: baltičke zemlje, DDR, Poljska, Češka.
Lustracija je vrlo delikatan proces i ne ide nimalo lako. U Poljskoj je, na primer, bilo velikih problema pre svega zato što je zakon donet sa velikim zakašnjenjem, osam godina posle pobede Solidarnosti na izborima (1997). Zakon je dugo pripreman, mišljenja su bila vrlo podeljena i u međuvremenu su arhive dobrim delom uništene. Bilo je i mnogo falsifikovanih dokumenata, pa je nastala paradoksalna situacija da bivši policajci, kao „provereni eksperti“, presuđuju da li su neki dokumenti ili neki iskazi verodostojni ili ne… Po zakonu o lustraciji svi državni službenici moraju da daju zvaničnu izjavu o tome da li su sarađivali sa određenim službama bivšeg režima, pa su takav iskaz morali da daju i kandidati za predsednika Valensa i Kvašnjevski. Za većinu Poljaka ovakvo saslušanje bilo je izuzetno mučan spektakl. U Poljskoj postoje posebni lustracioni sudovi u kojima se utvrđuje da li je neko sarađivao sa tajnom policijom i ostalim „osetljivim državnim službama“. Ukoliko se uspostavi da je neko izrekao „lustracijska laž“, kako to kažu Poljaci, onda krivično odgovara.
„Ako ko ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj "Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Nije mu palo na pamet, ali da jeste, a očigledno jeste, "Kobre" bi na njegov mig „razbacale“ studente koji protestuju, poručio je u dva navrata predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Samo – “Kobre” ne bi smele da ga poslušaju
Lazar Ristovski je istupio iz članstva u Udruženju dramskih umetnika Srbije zato što se okrenulo protiv Vučića, umesto da mu se zahvaljuje kao on. Ima u njegovom pismu još niz bisera
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
