„Luj Viton” po drugi put među Srbima

foto: jorge láscar / wikipedia

Davne 1837. godine šesnaestogodišnji Luj Viton stigao je u Pariz i počeo šegrtovanje u ateljeu gospodina Maršala, gde je ubrzo postao cenjeni majstor. Osokoljen ranim uspehom, Luj Viton je proširio svoje poslovanje; sopstveni atelje otvorio je 1859. U radionici, smeštenoj severoistočno od Pariza, na početku je radilo 20 zaposlenih, a 1914. godine ih je bilo 225. Danas je ovaj luksuzni francuski modni brend poznat po torbama, cipelama, parfemima, satovima, nakitu, naočarima za sunce i drugim aksesoarima. Proizvodi se prodaju u buticima i putem veb-stranice.

A možda građani Srbije više neće morati da putuju u druge države – u regionu prodavnice ovog brenda postoje samo u Rumuniji i Mađarskoj – ili da kupuju njihove proizvode onlajn. Početkom aprila, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, nakon sastanka sa predsednikom Francuske Emanuelom Makronom, između priče o Kosovu i nuklearnoj energiji, po drugi put najavio da se nada dolasku brenda „Luj Viton” u Srbiju. „Da budem sasvim iskren, mi se nadamo da do 2026. konačno i ’Luj Viton’ dođe u Srbiju, u Beograd na vodi i onda smo rešili sve te probleme. Toliko smo se borili za to. ‘Luj Viton’ je flegšip i kada dođe ‘Luj Viton’, onda svi veliki dolaze”, izjavio je predsednik Vučić dodavši “da će to za Srbiju biti značajno i na ekonomskom, ali i na turističkom planu”.

Međutim, da li je značajno na ekonomskom planu?

Ekonomista i urednik publikacije „Strateo” Saša Đogović kaže za „Vreme” da je suština u tome što se dolaskom ovog brenda ne obezbeđuje nikakav kvantni skok ili kvalitativni skok u ekonomskom razvoju zemlje, već više služi za marketing priču kojom se pokriva nepovoljna ekonomska struktura i loš sistem vrednosti koji se reflektuje i preko strukture lične potrošnje.

„‘Luj Viton’ jeste svetska robna marka i ima svoje objekte u onim zemljama koje su platežno imućne, gde je standard dosta visok i koje mogu priuštiti sebi tako brendiranu robu kao što je recimo ‘Luj Viton’. Ili, recimo, ponegde imaju svoje prodajne objekte tokom sezonskih aktivnosti kada postoji veliki broj turista iz onih zemalja koje imaju kupovnu moć”, objašnjava Đogović.

NIZAK KVALITET ŽIVOTA

Međutim, kako Đogović kaže, u Srbiji je, prema zvaničnim podacima za 2023. godinu, prosečno tročlano domaćinstvo skoro 37 odsto svojih prihoda mesečno trošilo na potrebe za hranom i bezalkoholnim pićima.

„Ako se tome doda negde oko 16,4 odsto izdvajanja za podmirenje potreba stanovanja, grejanja, struje, vode, gasa i drugo, znači da oko 53 odsto prihoda otpada na zadovoljavanje najegzistencijalnijih potreba. Ako imate u vidu da ostane znatno manje novca za zadovoljavanje nekih drugih potreba koje nisu najegzistencijalnije prirode, postaje jasno da je kvalitet života dosta nizak”, ukazuje Saša Đogović.

Dalje kaže kako postoji i anomalija da domaćinstvo više novca izdvaja za alkoholna pića i duvan nego za zdravlje što dalje govori o sistemu vrednosti u društvu, a da se za obrazovanje još manje izdvaja – negde oko 1,3 odsto.

„Za alkoholna pića i duvan u 2023. godini izdvajalo se 4,5 odsto, a na zdravlje 4,2 odsto. Tu bi u najmanju ruku trebalo da bude drugačija proporcija”, kaže Đogović.

Navodi primer Bugarske, koja je najsiromašnija zemlja Evropske unije, a koja za alkoholna pića i duvan izdvaja 3,9 odsto, što pokazuje da po strukturi lične potrošnje zaostajemo za najzaostalijom zemljom EU.

„Domaćinstva u Bugarskoj izdvajaju manje i za hranu nego mi – oko 29,7 odsto za hranu i bezalkoholna pića se u 2023. izdvajalo u Bugarskoj”, kaže Đogović.

Drugim rečima, šta za prosečno domaćinstvo u Srbiji znači otvaranje radnje “Luj Viton”? Saša Đogović kaže – ništa.

KOLIKO PARA ZA “MUST HAVE”

Cene proizvoda ovog luksuznog brenda kreću se od par stotina pa do nekoliko hiljada evra. Tako, na primer, cena para minđuša iznosi 420 evra, papuče su 750 evra. A torbe mogu ići od 1200 evra, a neke koštaju 3700, pa i 5800 evra.

Koliko bi građana Srbije moglo sebi da priušti ovaj, kako piše Wannabe Magazin „must have svake žene, jer izgleda da ima neke magije u tom bezbroj puta kopiranom monogramu”?

Medijalna neto zarada za januar 2024. godine (što su u trenutku izlaska teksta poslednji podaci na sajtu Republičkog zavoda za statistiku) iznosi 73.733 dinara ili oko 629 evra, što znači da je 50 odsto zaposlenih ostvarilo zaradu do navedenog iznosa. A prosečna neto zarada za januar ove godine iznosila je 95.836 dinara ili oko 818 evra. Prosečna potrošačka korpa je 102.044,14 dinara ili oko 871 evro, a minimalna potrošačka korpa 52.775,41 dinara ili oko 450 evra, podaci su izveštaja Kupovna moć stanovništva – Potrošačka korpa.

„Postoji jedan mali sloj stanovništva koji sebi to može da priušti – ljudi sa estrade, iz sporta, sfere politike, privrednici bliskih političkoj eliti, a verovatno postoje i neki ljudi koji rade u IT sektoru, ali to je tanak sloj stanovništva. A da li bi neki turisti kupovali, zavisi da li su to imućni turisti ili su prosečni”, ukazuje Đogović.

SKUP I ZA NJUJORČANE

S druge strane, ekonomista i izvršni direktor „Libeka” Mihailo Gajić za „Vreme” kaže da se na osnovu ove situacije ne može zaključiti bilo šta jer bi to bilo kao da se na osnovu „kvaliteta uslova u taksiju u nekom gradu zaključuje kako izgleda ceo državni, ekonomski sistem u nekoj zemlji”. Gajić dodaje da je to metodološki neutemeljeno.

Objašnjava da u svakom društvu, čak i onom koje nije ekonomski razvijeno kao što je Srbija, a mi se, kako kaže, nalazimo na dnu liste evropskih zemalja po dohocima, postoje ljudi koji mogu da priušte tako skupe proizvode, te da od toga “ne treba praviti posebnu famu – bilo da se u Srbiji jako dobro živi ili da se jako loše živi”.

Dolazi „Luj Viton” i on je, navodi Gajić, skup za većinu građana, ali je „skup i za većinu građana u Njujorku gde ljudi zarađuju mnogo više nego kod nas. Njihova poenta i jeste da tamo ne kupuje svako, nego samo bogati ljudi. Baš zato i imaju tako visoke cene”.

U pogledu toga koliko ima bogatih ljudi u Srbiji, Gajić kaže da je naša metodologija jako slaba u praćenju toga jer se gledaju samo prihodi od zarada preko Poreske uprave.

„Ako neko ima platu od 2000 ili 3000 evra, što spada među jedan posto najbogatijih u Srbiji, pitanje je da li bi oni mogli da kupuju ‘Luj Viton’. Jer, ako torba košta 800 evra, sumnjam da će neko izdvojiti trećinu plate da bi kupio torbu”, ukazuje Gajić.

Zaključuje da se ne zna koliko bogatih ljudi ima u Srbiji jer većina ljudi koja ima značajne prihode ne radi za platu, već oni “zarađuju od profita kompanije, a ne od plate u kojoj rade kao direktori”.

IZ DRUGOG POKUŠAJA

Nije prvi put da Vučić najavljuje dolazak luksuznog brenda u Beograd. Isto je govorio i tokom svoje posete Francuskoj u februaru 2021. godine, a u julu te godine je, prilikom obeležavanja završetka radova na konstrukciji Kule Beograd, najavio dolazak „Luja Vitona”, „Gučija”, kao i otvaranje hotela „Sent Ridžis”. Dolazak „svih tih velikih brendova” je 2021. godine potvrdio, baš ovim rečima, i ministar finansija Siniša Mali.

Nakon skoro tri godine, „Luj Viton” je ponovo najavljen. „Verujem da ćemo i to imati za dve godine u našem glavnom gradu i da će to biti još jedna injekcija posle svega što radimo, a direktno pred EKSPO, koja će i na tom simboličkom nivou značiti mnogo za našu zemlju”, naveo je Vučić.

Đogović zaključuje da bi, eventualno, ukoliko se otvori hotel „Sent Ridžis” u Kuli Beograd, gde bi ipak trebalo da dođu „imućniji gosti”, pa se u okviru ovog hotela otvori objekat, mogao po koji kupac da „naleti, ali to ne bi bilo nešto masovno”.

A simboličko značenje taj dolazak za našu zemlju teško da ima. Osim ako ono nije u tome što, dok veliki broj ljudi teško spaja kraj sa krajem, predsednik najavljuje divne vesti koje ništa ne znače nikome koga poznajete. Ali možda znače predsedniku i njegovom okruženju.