foto: rade prelić / tanjug
Ako bismo počeli da nabrajamo šta se sve loše dešava na izborima u Srbiji, spisak bi bio isuviše dugačak. Gde god krenemo, naiđemo na neregularnost, počevši od korišćenja javnih resursa za kampanju predstavnika vlasti, preko kupovine glasova, "bugarskog voza", pa do direktnog i često nasilnog uticaja na birače
Ako bismo pokušali da metaforično prikažemo kako izgleda izborni proces u Srbiji od dolaska Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića na vlast, to bi otprilike izgledalo ovako: u pitanju je trka na sto metara u kojoj jedan takmac ima podršku skoro celog stadiona, koristi sva „nedozvoljena sredstva“ ovog sveta i pritom kreće ka cilju sa jedno sedamdesetak metara prednosti. Drugi takmac pak ima zavezane i ruke i noge, i oči i uši, pa ne može ni da čuje pištolj koji označava početak trke. I tako, dok skakuće ka nevidljivom cilju, kolege iz „opozicije“ i opozicije s vremena na vreme mu zveknu šljagu – i onda kada ju je zaslužio i onda kada nije.
Neki smatraju da je vlast Srpske napredne stranke proteklih godina u toj meri obesmislila i zagadila političku i društvenu scenu i sve institucije da se bojkot izbora nameće manje kao vid protesta protiv potpuno neregularnih izbornih uslova, a više kao prosvedovanje zbog endemskog beščašća i zagađenja svake vrste. Oni ističu da uspeh bojkota neće biti neposredno zavisan od delovanja opozicije i njenih sledbenika, koliko od toga da li će ga građani koji razumeju prirodu ove vlasti – shvatiti kao nešto svoje, u čemu će aktivno učestvovati. Dakle, zavisiće od toga da li će se „antinaprednjački“ građani, koji nisu po „difoltu“ i pristalice opozicije, i koji su trenutno prilično depresivni i očajni, probuditi, i to ne samo na dan izbora nego i u mesecima koji mu prethode, kao i u mesecima i godinama koji će nakon izbora uslediti.
Pojednostavljeno govoreći, uspeh bojkota zavisiće od toga da li ova zemlja uopšte ima kapaciteta da se izbori protiv ovog čemera koji vlada našim životima. Odnosno, budućnost ove zemlje zavisiće od toga da li će se pojaviti neki novi Otpor i sve ono što je on simbolizovao u uslovima u kojima, izvesno, bar ne još dugo, neće biti baš tako izdašne podrške sa Zapada kao što ju je bilo tokom devedesetih godina prošloga stoleća.
Čini se da je opozicija manje-više dobro procenila trenutak kada će se odlučiti za bojkot izbora, s obzirom na to da je podeljenost u društvu dosegla nivo usijanja, da je upaljen takozvani crveni alarm i povučene još takozvanije crvene linije. Bilo kakva saradnja sa vlašću – koja u recepciji dela građana uključuje i pregovore, pa i učestvovanje na izborima – biće doživljena kao kolaboracija sa smrtnim neprijateljem. Ako sve drugo stavimo po strani, bojkot izbora je dobar način da se opozicione stranke, iz opravdanih ili neopravdanih razloga prilično nepopularne, koliko-toliko približe onom delu građanstva koji nije mali a koji je zgađen ukupnom političkom scenom. Ova odluka je racionalna i zbog toga što bi opozicione stranke teško, sa hiljadu puta ponovljenim „antivučićevskim“ mantrama – koje su se izlizale i izgubile energiju bez obzira što počivaju na činjenicama – uspele da izvuku dovoljan broj građana na izbore, što je preduslov njihovog nekakvog izbornog uspeha.
SEĆATE LI SE DŽAKA SA LISTIĆIMA
Sve ovo što se dešava na političkoj sceni Srbije, uključujući tu i učestale, manje-više besmislene i svakako neregularne izborne procese posle 2012. godine, moglo se naslutiti i pre nego što će naprednjaci doći na vlast. Čak i da smo doživeli amneziju i zaboravili na devedesete godine i naprednjački „minuli rad“, dovoljan bi bio „spektakl“ koji nam je, između dva izborna kruga predsedničkih izbora 2012. godine, priredio „dvojac“ Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić. Oni su ispred Skupštine Srbije istresli džak prepun glasačkih listića, čime su – kako su rekli – dokazali da je Demokratska stranka „pokrala izbore“. Već tada je i onima sa amnezijom trebalo biti jasno da su ti likovi spremni na sve kako bi se dokopali vlasti i, naravno, opstali na njoj. (U međuvremenu je, inače, pokazano da je jedan spremniji od drugog.) Kako su ozbiljni ljudi i pretpostavljali, džak nije bio dokaz nikakve izborne krađe već pokazni primer naprednjačkih manipulacija, kakvih ćemo se nagledati narednih godina, onoliko. Možda su neki zaboravili da je Tužilaštvo, nekoliko meseci po estradnom „izručenju“ džaka, utvrdilo da nikakve izborne krađe nije bilo i da je džak sa jednog biračkog mesta u Pančevu, umesto u gradsku izbornu komisiju, isporučen Vučiću i Nikoliću, da od njega „prave cirkus“ i kažu mnogo više o sebi nego o tadašnjoj vlasti. Zbog krađe izbornog materijala nikada nisu odgovarali. Kao niti bilo ko drugi.
Iako bismo mogli da unedogled iznosimo zamerke na račun onih koji su „obnašali“ vlast u Srbiji u periodu od 2000. do 2012. godine, činjenica je da smo tada živeli u uverenju da je jedna tekovina „petooktobarske revolucije“ zauvek osvojena i cementirana – a to je smenjivost vlasti na slobodnim i fer izborima. Bilo je i tih godina zamerki na izborne procese, na balans zastupljenosti kandidata u medijima, na probleme sa tzv. funkcionerskim kampanjama, ali iz ove pozicije ti problemi deluju kao nahlada u odnosu na ono što nas je snašlo nakon 2012. godine.
DŽIPOVI SRPSKOG DE GOLA
Već prvi, vanredni izbori koji su se održavali u pojedinim lokalnim samoupravama nakon uspostavljanja naprednjačke vlasti i „ustoličenja“ Aleksandra Vučića ukazivali su da je pomenuta tekovina 5. oktobra – veoma ozbiljno ugrožena.
Tako je, recimo, u martu 2013. godine, u Srbobranu, na dopunskim izborima za Skupštinu AP Vojvodine, viđen čitav onaj izborni arsenal koji će naprednjačka vlast usavršavati godinama posle. U ovom bačkom gradiću su se pojavili sada već legendarni džipovi i „ćelavci“ koji su svojim izgledom izazivali strah meštana. Oni su se, kako su izveštavali retki mediji, aktivno obračunavali sa opozicionim aktivistima. Jedan meštanin je potpisniku ovih redova tada rekao da te „ćelavce“ smatra, ako ne stvarnom, ono simboličnom decom sličnih „likova“ koji su devedesetih zastrašivali – i ne samo zastrašivali – „inoverce“ u susednim zemljama.
Oni su uglavnom, kako su tada svedočili pojedini meštani, dolazili iz prestonice i bili regrutovani iz tzv. navijačkih skupina. Srbobran je izgledao kao da se u njemu dešava „mali rat“. Ovi izbori, koji i nisu bili baš nešto sudbinski bitni, ukazali su na još jednu izbornu karakteristiku naprednjaka – na svakog komarca se puca iz svog raspoloživog artiljerijskog oružja. Važno je uspostaviti, stvarno i simbolično, vlast nad svakim segmentom društva – od mesne zajednica do državnog parlamenta, od poljoprivredne apoteke do ekskluzivnog restorana.
Demokratska stranka je, povodom ovih izbora, izdala saopštenje u kojem je navela da je tokom izbornog procesa u Srbobranu pretučeno „više od 20 osoba“, a da su „iz džipova beogradskih i somborskih registarskih oznaka“ istrčavala „nepoznata lica sa pendrecima“ i „napadala građane na ulicama“. DS je tada naveo i to da su u obližnjem selu Turiji aktivisti SNS a, sa četiri automobila, opkolili članove DS a i napali ih metalnim palicama. Reagovale su tada i pojedine nevladine organizacije, a o svemu ovome obavešteni su i predstavnici međunarodne zajednice. Međutim, ne samo diplomate, udobno smeštene u svojim beogradskim rezidencijama, već i dobar deo čak i one nezavisne javnosti, ovim pojavama nisu pridavali veliki značaj. Sećamo se da je tada Vučić bio „srpski De Gol“ koji je retke trenutke odmora koristio da bi čitao Maksa Vebera, te da se očekivalo kako će ubrzano i radikalno da demokratizuje zemlju, reši problem Kosova, privuče strane investicije, učvrsti regionalnu stabilnost i uvede Srbiju u EU očas posla.
MAŠINA ZA MLEVENJE GLASAČA
A „očas posla“ smo od Srbobrana i 2013. godine, preko raznoraznih jezivih izbornih ciklusa, stigli do Medveđe 2019. godine, odnosno izbora na kojima je sve ordinarno i očigledno. Naprednjaci su sebe doveli u položaj da više ne moraju ni da skrivaju svoj džipovski inženjering i „žestoke momke sa vrelog asfalta“ koji stižu sa metalnim palicama da pripomognu „praznik demokratije“. Tako će Dragan Šormaz, funkcioner Srpske napredne stranke, utvrditi da su džipovi u Medveđi zapravo deo „mašine koja melje opoziciju“. „Svaki šraf je u obavezi da radi svoj deo! Mašina – zato i meljemo opoziciju“, napisao je Šormaz na Tviteru nakon što se po društvenim mrežama šerovao video-snimak brojnih džipova koji užurbano ulaze na parking sedišta lokalnog SNS a. Šormaz je tom prilikom dodao da on lično na biralište na svakim izborima vozi tridesetak starijih ljudi koji se teško kreću, a koji imaju žarku želju da glasaju, a za koga drugog do za Vučića i SNS. Šormaz je zapravo javno ukazao na jedan od naprednjačkih izbornih običaja – da organizuju prevoz „svojih glasača“ do biračkih mesta. Javna je tajna da se za te potrebe ne koriste samo lična vozila (ili stranački džipovi) već i taksi-službe i firme koje se bave prevozom putnika.
Opozicija okupljena oko Saveza za Srbiju optužila je naprednjačku vlast da je na izborima u Medveđi koristila sve ono što je zakonom zabranjeno a što je već postala uobičajena izborna praksa: vršen je pritisak na zaposlene u javnom sektoru koji su morali da dođu organizovano na izbore i fotografišu izborne listiće, naprednjaci su imali funkcionersku kampanju (Vučić je pred ove lokalne izbore održao miting u ovom malom mestu, sve sa onim silnim autobusima koji ga prate poput vernog psa širom Srbije), vladao je potpuni medijski mrak, gradom su kružili „batinaši, kriminalci i stranački aktivisti“, pristigli iz različitih delova Srbije, koji su po više puta obilazili „sumnjiva“ domaćinstva da bi bili sigurni da će ona glasati za pravu stvar, to jest za SNS… Kao da naprednjaci imaju ček-listu za svake izbore, po kojoj se proverava da li su sve moguće neregularnosti – pripremljene i realizovane!
Izbore u Medveđi je okarakterisao i jedan novum, koji će – vrlo je verovatno – uskoro postati lajtmotiv mnogih izbora u zemlji. A u pitanju je uspeh ekstremno nacionalističke Srpske desnice Miše Vacića, koja je prešla cenzus i – što je važnije – bila svojevrsna udarna pesnica naprednjaka. Vacić je, neposredno pre izbora u Medveđi, napao simpatizere Saveza za Srbiju, koji je inače bojkotovao ove izbore, a nosilac liste njegove stranke je javno snimao i štampanje glasačkih listića. Srpska desnica je, odmah po saopštavanju izbornih rezultata, najavila da će ući u lokalnu vlast sa SNS om, a odavno nije tajna da je ona i inače u veoma bliskim odnosima sa njim – i da na meti njenih napada nikada nije vlast, već isključivo „izdajnička“ opozicija. Neki analitičari smatraju da bi uloga Srpske desnice na izborima ubuduće mogla da bude slična onoj koju je imala u Medveđi: da služi za verbalne, ali i fizičke napade na opoziciju kako bi se ova ućutkala. Osim toga, u odnosu na Srpsku desnicu, SNS deluje kao umerena politička opcija…
Prema istraživanju Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), više od dve trećine građana Srbije smatra da je bilo nepravilnosti u izbornim procedurama u proteklih nekoliko godina. Dok jedna trećina njih veruje da su nepravilnosti bile toliko ozbiljne da su ugrozile rezultate izbora, druga trećina smatra da su nepravilnosti bile manje i nisu uticale na rezultate. Samo 11 odsto građana smatra da nije bilo nikakvih nepravilnosti tokom proteklih izbornih procesa. Većina onih koji smatraju da je na izborima bilo nepravilnosti veruje da su one prisutne često ili čak redovno na svim izborima, i to nepravilnosti vezane za zloupotrebu državnih resursa (62 odsto), zatim neravnomeran pristup medijima (54 odsto), i pritiske na birače (54 odsto).
RASPAMEĆENI MEDIJI
Pojedini analitičari smatraju da je Aleksandar Vučić u potpunosti zaokružio svevlast i da pod svojom/stranačkom kontrolom drži sve političke i ekonomske procese u zemlji, te da mu podrška sa Zapada više i nije toliko neophodna. U tom smislu, sve će ga manje interesovati kritike koje dolaze sa te strane sveta, pa je moguće očekivati da izbori na proleće sledeće godine budu gori nego ikada. U međuvremenu je međunarodna zajednica počela polako da shvata da Vučić i nije baš nekakav veliki višestranački demokrata, odnosno da postoje brojni problemi i nepravilnosti u izbornim procesima. Tako se, recimo, u poslednjem Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije nalaze veoma ozbiljne zamerke na račun transparentnosti i integriteta predsedničkih izbora iz 2017. godine, sve sa preporukama koje je potrebno usvojiti kako bi se one otklonile.
U izveštaju se citiraju nalazi OEBS/ODIHR delegacije u kojima se navodi da je na proteklim predsedničkim izborima dominirao kandidat iz vladajuće koalicije koji je „iskoristio zamagljenu razliku između kampanje i zvaničnih poslova“. Ova misija je ukazala i na neravnomernu zastupljenost kandidata u medijima, a takođe je iznela i „pouzdane tvrdnje“ o pritisku na birače i zaposlene u „strukturama povezanim sa državom“. Osim toga, ukazala je i na „zloupotrebu administrativnih sredstava“ i „neefikasnu upotrebu regulatornih i nadzornih mehanizama“. Po njima, treba rešiti „trajne nedostatke“ kao što su transparentnost finansiranja stranaka i kampanja. Misija ističe i potrebu da se strogo „razdvoje stranački poslovi od državnih“, ali i da „nezavisna regulatorna tela proaktivno i delotvorno vrše ulogu praćenja i nadzora“. Koliko vlast u Srbiji poštuje ove zamerke i preporuke, veoma rečito govore izbori u Medveđi.
Sve u svemu, ako bismo počeli da nabrajamo šta se sve loše dešava na izborima u Srbiji, spisak bi bio isuviše dugačak. Gde god krenemo, naiđemo na neregularnost, počevši od spomenutog korišćenja javnih resursa za kampanju predstavnika vlasti, preko kupovine glasova, „bugarskog voza“, pa do direktnog i često nasilnog uticaja na birače. Svi znamo da su javna preduzeća za vreme izbora manje-više prazna, pošto se dobar deo zaposlenih nalazi u kampanji. Setimo se i onog legendarnog snimka iz Sandžaka sa potonjih predsedničkih izbora, na kojem se vidi kako se listići sa zaokruženim brojem ispred imena Aleksandra Vučića u glasačku kutiju praktično ubacuju lopatama. Ako je ovaj snimak i „montiran“, kako tvrde ljudi iz vlasti, nikada nismo dobili ozbiljan odgovor na pitanje kako su se, prilikom ponovljenog prebrojavanja glasova na predsedničkim izborima – koje smo gledali u izravnom prenosu – pojavili novi, nepresavijeni listići na kojima je glas dat sadašnjem predsedniku Srbije…
Osim nabrojanih, postoje tu i brojni sistemski problemi, na koje ukazuju nevladine organizacije i opozicione partije, i koji su bili tema onih nesrećnih pregovora na beogradskom Fakultetu političkih nauka. One se tiču uređivanja biračkog spiska, izmene izbornih zakona, uvođenje video-nadzora, zaštite prava birača, i tako dalje… (Vlast je kazala da je spremna o tim problemima da razgovara pod uslovom da im ostanu džipovi.) Ali, naravno, tiču se i medijske zastupljenosti kandidata.
I tako, na kraju, dođosmo do možda najskupljeg ne izbornog već političkog pitanja u zemlji, a to su medijske slobode i medijski pluralizam. Može se reći da se predizborna medijska funkcionerska kampanja u Srbiji vodi neprestano, svakodnevno, poslednjih sedam godina, i to uporedo sa neljudskim kampanjama protiv opozicije. Nedavno objavljen, „tajni“ izveštaj Regulatornog tela za elektronske medije (REM) samo potvrđuje ono do čega su neke druge organizacije koje su radili monitoring medija u izbornim kampanja došle, a to je dramatična sveprisutnost Aleksandra Vučića i SNS a na ogromnoj većini televizijskih stanica. Što se tiče štampanih medija, situacija je još gora. Setimo se samo „severnokorejskog“ izgleda dnevne štampe u Srbiji uoči predizborne ćutnje na predsedničkim izborima 2017. godine. Osim jednog, svi dnevni listovi su bili obučeni u AV „gaće“. Simboličan je to prikaz onoga što od 2012. godine gledamo u dnevnim listovima, a to je drastično kršenje etičkih i profesionalnih standarda koje podrazumeva iskorenjivanje bilo kakve reči kritike na račun vlasti i takoreći sadističku kampanju protiv opozicije.
Čak i da nema ovih brojnih sistemskih i „incidentnih“ problema u izbornom procesu, čak i da džipovi i „ćelavci“ ostanu kod kuće, zamoljeni od predsednika kao onomad pred Paradu ponosa, čak i da izborni dan u Srbiji protekne kao da živimo u Švajcarskoj – sa ovakvim, raspamećujućim medijima izbori teško da mogu biti regularni. Moglo bi se čak reći da su oni neregularni i pre nego što se raspišu.
Politikolog Duško Radosavljević, u razgovoru za „Vreme“, smatra da su razlozi za bojkot predstojećih izbora veoma ubedljivi, odnosno da oni proizlaze iz proste činjenice da uslova za fer i slobodne izbore – nema! „Problemi se ne ogledaju samo u nesređenim biračkim spiskovima, nejasnim zakonskim odredbama u vezi sa partijskim organizovanjem i izbornim procesom, što je pogodno za manipulativne radnje režima, kao i nepoštovanju medijskih standarda u sferi političkog, što je samo po sebi katastrofično – već i u svesnoj degradiranosti političkog prostora, sa jasnom podelom na patriote (vlast) i izdajnike (opozicija), gde se svaka politička ideja ovih drugih karakteriše kao neprijateljska i usmerena protiv države Srbije“, smatra Radosavljević.
On ističe da bi u takvoj situaciji izlazak „realne opozicije“ na izbore značio ne samo davanje legitimiteta „lošoj, osionoj i bahatoj vlasti“ nego, na duži rok, i „degradaciju i rasulo same opozicije“.
Docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Dušan Spasojević smatra da se, pored loših izbornih uslova, glavni razlog za bojkot izbora krije u pokušaju da se uradi „nešto novo“, da se učini jedan „radikalan pristup“ kojim bi se režim „isterao iz zone komfora“. On, međutim, upozorava da postoje opozicione stranke koje smatraju da bojkot ne može ili neće dati rezultate, i da treba ući u izbornu utakmicu koliko god ona bila neravnopravna. Po njemu, već sada je potpuno jasno da će „kredibilna opozicija“ biti podeljena oko pitanja bojkota, kao i da i bojkot i izlazak na izbore sa sobom nose rizike.
„Mislim da je već sada vidljivo da kredibilna opozicija neće imati jedinstven nastup. Bojkot je sam po sebi veliki rizik, jer se izlazi iz institucija i gube se finansije. Sa druge strane, oni koji izađu na izbore mogu da budu kažnjeni kao što se to desilo sa SPO-om 2000. godine, kada je izašao na izbore van liste DOS-a. Ako opozicija koja bojkotuje izbore ne uspe dobro da objasni građanima razloge za bojkot, može se desiti da one opozicione partije koje se nađu na biračkim listićima – profitiraju“, kaže Spasojević.
Spasojević ističe da je u ovom trenutku nemoguće proceniti kako će birači reagovati, jer je u pitanju „nepoznato polje“. Po njemu, sadašnje procene zasnivaju se samo na nagađanjima. „Kada sada pitate birače da li su za bojkot ili ne, oni se ne izjašnjavaju na osnovu debate, jer se ona vodi po društvenim mrežama, daleko je od opšteg javnog mnjenja“, ističe Spasojević.
Duško Radosavljević smatra da je, odlukom DS-a da bojkotuje izbore i pored činjenice da je u njoj postojalo „jako krilo za izlazak“, opcija bojkota „značajno ojačana“. „Izlazak na izbore ostaje samo onim partijama koje će po sistemu ‘pazi tako da ostanem nevina’, ubeđivati svoje ostatke ostataka birača da su samo oni u pravu, ‘da se neko mora žrtvovati’, itd.“
Radosavljević smatra da je sada više nego jasno da će se podela na „pravu“ i onu „drugu“ opoziciju „voditi oko pitanja ko je za ili protiv bojkota“, što je, po njemu, dobro. „Za izlazak na izbore će biti one partije koje žele nešto da ušićare, da zaštite partijsku infrastrukturu i pozicije svojih lidera, da malo duže prežive u političkom životu“, kaže Radosavljević.
Dušan Spasojević smatra da „nema nikakve dileme“ da će pojedine stranke, koje su samo „formalno opozicija“, a zapravo su „bliske vlasti“, počev od radikala, preko DSS-a, Šapića, do LDP-a i LSV-a, izaći na izbore. „Oni će doneti nekakvu opozicionu ili kvaziopozicionu sliku u naredni parlament“, kaže Spasojević.
On međutim smatra da će i neki delovi kredibilne opozicije izaći na izbore i da će svojim učešćem na njima „obradovati Vučića“. „Što ta opozicija bude kredibilnija, jača i veća, to će šanse za uspeh bojkota biti manje. Zbog toga je odnos unutar opozicionog bloka tako zategnut i polarizovan. Mislim, međutim, da su optužbe unutar opozicionog bloka kontraproduktivne i za uspeh izborne kampanje i za uspeh bojkota“, kaže Spasojević.
Duško Radosavljević kaže da opozicija ne može biti jedinstvena jer jednostavno nikome nije ni bio cilj da stvara „opštenarodni front“ protiv režima! Po njemu, može se govoriti samo o „jače izraženoj želji određenih političkih grupacija da svrgnu trenutni režim“. „Takođe, postoje i grupacije koje su formalno opozicione, ali one na određenim nivoima vlasti veoma revnosno sarađuju sa režimom, krckajući apanaže i tantijeme koje im je ona udelila. Prema tome, takve i slične partije će se pojaviti na izborima, bez obzira da li ima ili nema dogovorenih uslova. Njihovi interesi će biti da se oni namire od učešća u vlasti i davanja istoj legitimiteta, da finansijski i materijalno to iskoriste, da suzbiju uticaj partija koje bojkotuju izbore, da se na njihov način dodatno profiliraju, te da svojim neupitnim liderima dodatno ojačaju poljuljani ugled“, navodi Radosavljević. On podvlači da će režim vrlo lako naći „zamensku“ opoziciju, u cilju „stvaranja (polu)legitimnih izbora“.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
