Lojalnost ispred stručnosti

Ako bi nekome iz Vučićeve naprednjačko-radikalske „pjelade kadrova“ trebalo odati priznanje da je uspeo da se „išlifuje“ i ovlada tehnologijom vlasti, onda je to svakako Nebojša Stefanović, koji ne samo da je suvereno na čelu najmoćnijeg sistema u zemlji – Ministarstva unutrašnjih poslova – nego uspeva i da „prljav veš“ iz tog sistema, pogotovo vezan za njegov vrh, uspešno sakriva od javnosti.

foto: mup srbije

Za pet godina na čelu MUP-a Stefanović je uspeo ono što njegovim prethodnicima nije: da smiri sindikate (neke milom, a neke perfidnom silom), tako da mu je od njih dvadesetak nelojalan samo jedan. Sklonio je bez mnogo pompe neke ljude koji su bili na čelu raznih policijskih organizacionih jedinica, a sve smene su prošle bez medijske pompe.

Kako za „Vreme“ objašnjava jedan od tih „sklonjenih“, visoki oficir policije u vreme ministrovanja Dragana Jočića, takvi smenjeni kadrovi su ponižavani, nisu imali kancelariju niti mesto gde da sede, bilo im je indirektno sugerisano da se ne pojavljuju na poslu. U vreme Ivice Dačića to je bilo manje izraženo, ali slično: rešenje su bila penzionisanja, dok je Stefanović sistem unapredio utoliko što im je svima dao funkcije nekih savetnika ili koordinatora, kancelarije, radno vreme kakvo hoće, a neko ih ponekad čak i upita za savet zbog iskustva koje imaju. Pored dosta pukovnika, pa čak i potpukovnika, koji su se iz raznih razloga našli u toj poziciji, ima tu i generala, onih retkih koji još nisu penzionisani. Na pitanje za koji sektor koordinacije je zadužen, taj oficir odgovara: „Ni za jedan“.

KARIJERNO NAPREDOVANJE

Međutim, stalno ponavljana Stefanovićeva najava o takozvanom karijernom napredovanju pokazala se ne kao prazno obećanje, nego kao nešto sasvim suprotno: na razne rukovodeće funkcije došli su ne sposobni, nego podobni kadrovi. Ne odnosi se to, naravno, kažu upućeni, na čitav sistem MUP-a, nego samo na pojedine delove. Kao primer dobre odluke oni navode postavljenje Milana Stanića na čelo beogradske policije ili Dejana Lukovića za komandanta Žandarmerije. Da su njih dvojica dobro rešenje, vidi se po mnogim stvarima, pogotovo u radu policije u Beogradu, čak i njenoj otvorenosti prema medijima ili po tome što Žandarmerija više ne puni „crne hronike“.

Ta dva primera su među ređima, jer uvek postoji ono „ali“ – šta se dešava u drugim sektorima i po unutrašnjosti Srbije, gde postoje brojne zamerke. Kao ilustraciju toga izvori „Vremena“ navode postavljenje načelnika Uprave saobraćajne policije Nebojše Arsova, koji je svojevremeno otišao iz MUP-a u Agenciju za bezbednost saobraćaja (zemljačka veza, kažu oni), a onda se posle nekoliko godina vratio i bio postavljen za načelnika Uprave u činu majora (dok je kao mlad oficir radio u odeljenju za uviđaje beogradske saobraćajne policije, nije obavio nijedan uviđaj, nije izašao na teren, niti napisao ijednu prijavu, dodaju ti izvori). A u Upravi kojom rukovodi zatekao je šest pukovnika, potpukovnici da se ne računaju (Arsova je Stefanović pre nekoliko meseci unapredio u taj čin). Arsov je te ljude rasterao: neki su svojom voljom otišli u druge jedinice, neki u penziju, a jedan „neposlušni“ pukovnik, iskusan i školovan oficir, učesnik ratova, koji nije hteo da ode, iako mu je rečeno da je nepoželjan, zaslužio je radnu ocenu „nedovoljan“ kao jedini u Upravi saobraćajne policije, a verovatno i u celom MUP-u.

KRIMINALISTIČKO POLICIJSKI UNIVERZITET

To je samo jedan ilustrativan primer kadrovanja u MUP-u i „karijernog napredovanja“, a još drastičniji slučaj je Kriminalističko-policijska akademija, sada preimenovana u Kriminalističko-policijski univerzitet (KPU). „Vreme“ je došlo do dopisa koji je negde u februaru rektor KPU prof. dr Dane Subošić uputio svim nastavnicima i saradnicima, a u kome se, pored ostalog, propisuje da je „za vreme trajanja nastave predmetni nastavnik u obavezi da na času govori samo o temi nastave“.

Zašto je do toga došlo? Prema navodima nekih profesora, povod je bio što su pojedini nastavnici, od kojih je dosta njih iskusnih policajaca, odgovarali na pitanja studenata na razne teme i ukazivali im kako budući starešina policije ne sme da se ponaša i pred čim ne sme da zatvara oči. Tako je jedna od tema o kojoj se diskutovalo bio slučaj rušenja u Savamali i nepostupanje policije, te su profesori na tu temu iznosili svoje mišljenje, profesionalno naravno, koje je odudaralo od zvanične verzije.

Drugi slučaj bio je vezan za izbore u Lučanima u decembru prošle godine, kada se u prostorijama policijske stanice pojavila državni sekretar Dijana Hrkalović da naređuje policajcima. Profesori koji predaju policijske propise su na pitanje studenata da pričaju o tom slučaju objasnili da je državni sekretar osoba koja nije u sistemu rukovođenja i komandovanja policijom i da policijski službenici naređenja mogu da primaju samo od načelnika policijske uprave, direktora policije ili nekog od njegovih pomoćnika. Tako su, ima li gore od toga, profesori buduće policijske oficire edukovali da su propisi iznad partijskih kadrova.

Čašu na KPU prelilo je to što su dva profesora zimus potpisala podršku građanskim protestima, pa je rektor, verovatno ne svojom voljom već po nečijem nalogu (a nije moglo proći bez znanja Stefanovića, ili bar uz konsultacije sa njim), svim predavačima dostavio papir sa „obavezama nastavnog osoblja Univerziteta“. A tamo stoji da nastavnik nema pravo da studenta oslobodi prisustva nastavi zato što su, kako je objašnjeno, ponovo uvedeni „postrojavanje, smotra i organizovano prisustvo nastavi“. To je praktično povratak na devedesete kada je KPA bila ustrojena po vojničkom sistemu, studenti su stanovali u internatu i imali sve aktivnosti kao u vojsci. Posle promena 2000. godine uloženi su mnogi napori da se Policijska akademija demilitarizuje jer, pored ostalog, njeni studenti sutra neće raditi u kasarni, u zatvorenom sistemu kakav je vojnički, nego na ulici, među građanima gde će se susretati sa raznoraznim realnim situacijama. I taman kad se u tome uspelo, Stefanović ponovo vraća postrojavanje i smotru, praktično poluvojnički sistem.

PROPISANA KOMUNIKACIJA

Od nastavnika KPU rektor još traži i da „u vreme službene komunikacije ne komentarišu javne ličnosti i kolege“, što u prevodu znači da nema nikakve kritike loših ili pogrešnih poteza policije. Tražiti to od profesora koji obučavaju mlade ljude za policijske poslove nije ništa drugo do gušenje slobode mišljenja.

I onda na to dolazi još i novi nalog: „Komunikacija između studenata i nastavnika isključivo se odvija u vreme konsultacija i putem službenog ‘emaila’, kao i kroz kontakte sa Odsekom za studentska pitanja Univerziteta“. Ovaj nalog sam po sebi govori sve: predupređuje mogućnost da neki profesor „zatruje“ studenta pogrešnim mišljenjem o postupcima sadašnje garniture na vlasti.

Devedesetih godina direktor Više škole unutrašnjih poslova (gde je sada KPU) u Zemunu bio je Momčilo Talijan, koji je omogućio da se na obali Dunava izgradi splav na kome je bio improvizovani restoran i potencirao druženje studenata i profesora, znajući kao iskusan policajac da su neformalni kontakti i priče ponekad korisniji od klasičnih predavanja.

Danas se situacija očigledno promenila. Stefanović sprovodi što je naumio jačajući svoju ulogu i stičući realnu moć ne samo u državnom sistemu, nego i, što je mnogo važnije, u partiji kao šezdesetih godina prošlog veka. Slučaj Dijane Hrkalović, koja je navodno otišla svojevoljno, najbolji je primer.