foto: tanjug / filip krainčanić
Uslov za napredovanje u policiji je privrženost Srpskoj naprednoj stranci. Na Kriminalističko-policijskom univerzitetu profesorima je zabranjeno da kritikuju vlast i greške u policijskom radu. Ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović ovladao je tehnologijom vlasti koja policijski sistem vraća u prošli vek
Ako bi nekome iz Vučićeve naprednjačko-radikalske „pjelade kadrova“ trebalo odati priznanje da je uspeo da se „išlifuje“ i ovlada tehnologijom vlasti, onda je to svakako Nebojša Stefanović, koji ne samo da je suvereno na čelu najmoćnijeg sistema u zemlji – Ministarstva unutrašnjih poslova – nego uspeva i da „prljav veš“ iz tog sistema, pogotovo vezan za njegov vrh, uspešno sakriva od javnosti.
Za pet godina na čelu MUP-a Stefanović je uspeo ono što njegovim prethodnicima nije: da smiri sindikate (neke milom, a neke perfidnom silom), tako da mu je od njih dvadesetak nelojalan samo jedan. Sklonio je bez mnogo pompe neke ljude koji su bili na čelu raznih policijskih organizacionih jedinica, a sve smene su prošle bez medijske pompe.
Kako za „Vreme“ objašnjava jedan od tih „sklonjenih“, visoki oficir policije u vreme ministrovanja Dragana Jočića, takvi smenjeni kadrovi su ponižavani, nisu imali kancelariju niti mesto gde da sede, bilo im je indirektno sugerisano da se ne pojavljuju na poslu. U vreme Ivice Dačića to je bilo manje izraženo, ali slično: rešenje su bila penzionisanja, dok je Stefanović sistem unapredio utoliko što im je svima dao funkcije nekih savetnika ili koordinatora, kancelarije, radno vreme kakvo hoće, a neko ih ponekad čak i upita za savet zbog iskustva koje imaju. Pored dosta pukovnika, pa čak i potpukovnika, koji su se iz raznih razloga našli u toj poziciji, ima tu i generala, onih retkih koji još nisu penzionisani. Na pitanje za koji sektor koordinacije je zadužen, taj oficir odgovara: „Ni za jedan“.
KARIJERNO NAPREDOVANJE
Međutim, stalno ponavljana Stefanovićeva najava o takozvanom karijernom napredovanju pokazala se ne kao prazno obećanje, nego kao nešto sasvim suprotno: na razne rukovodeće funkcije došli su ne sposobni, nego podobni kadrovi. Ne odnosi se to, naravno, kažu upućeni, na čitav sistem MUP-a, nego samo na pojedine delove. Kao primer dobre odluke oni navode postavljenje Milana Stanića na čelo beogradske policije ili Dejana Lukovića za komandanta Žandarmerije. Da su njih dvojica dobro rešenje, vidi se po mnogim stvarima, pogotovo u radu policije u Beogradu, čak i njenoj otvorenosti prema medijima ili po tome što Žandarmerija više ne puni „crne hronike“.
Ta dva primera su među ređima, jer uvek postoji ono „ali“ – šta se dešava u drugim sektorima i po unutrašnjosti Srbije, gde postoje brojne zamerke. Kao ilustraciju toga izvori „Vremena“ navode postavljenje načelnika Uprave saobraćajne policije Nebojše Arsova, koji je svojevremeno otišao iz MUP-a u Agenciju za bezbednost saobraćaja (zemljačka veza, kažu oni), a onda se posle nekoliko godina vratio i bio postavljen za načelnika Uprave u činu majora (dok je kao mlad oficir radio u odeljenju za uviđaje beogradske saobraćajne policije, nije obavio nijedan uviđaj, nije izašao na teren, niti napisao ijednu prijavu, dodaju ti izvori). A u Upravi kojom rukovodi zatekao je šest pukovnika, potpukovnici da se ne računaju (Arsova je Stefanović pre nekoliko meseci unapredio u taj čin). Arsov je te ljude rasterao: neki su svojom voljom otišli u druge jedinice, neki u penziju, a jedan „neposlušni“ pukovnik, iskusan i školovan oficir, učesnik ratova, koji nije hteo da ode, iako mu je rečeno da je nepoželjan, zaslužio je radnu ocenu „nedovoljan“ kao jedini u Upravi saobraćajne policije, a verovatno i u celom MUP-u.
KRIMINALISTIČKO POLICIJSKI UNIVERZITET
To je samo jedan ilustrativan primer kadrovanja u MUP-u i „karijernog napredovanja“, a još drastičniji slučaj je Kriminalističko-policijska akademija, sada preimenovana u Kriminalističko-policijski univerzitet (KPU). „Vreme“ je došlo do dopisa koji je negde u februaru rektor KPU prof. dr Dane Subošić uputio svim nastavnicima i saradnicima, a u kome se, pored ostalog, propisuje da je „za vreme trajanja nastave predmetni nastavnik u obavezi da na času govori samo o temi nastave“.
Zašto je do toga došlo? Prema navodima nekih profesora, povod je bio što su pojedini nastavnici, od kojih je dosta njih iskusnih policajaca, odgovarali na pitanja studenata na razne teme i ukazivali im kako budući starešina policije ne sme da se ponaša i pred čim ne sme da zatvara oči. Tako je jedna od tema o kojoj se diskutovalo bio slučaj rušenja u Savamali i nepostupanje policije, te su profesori na tu temu iznosili svoje mišljenje, profesionalno naravno, koje je odudaralo od zvanične verzije.
Drugi slučaj bio je vezan za izbore u Lučanima u decembru prošle godine, kada se u prostorijama policijske stanice pojavila državni sekretar Dijana Hrkalović da naređuje policajcima. Profesori koji predaju policijske propise su na pitanje studenata da pričaju o tom slučaju objasnili da je državni sekretar osoba koja nije u sistemu rukovođenja i komandovanja policijom i da policijski službenici naređenja mogu da primaju samo od načelnika policijske uprave, direktora policije ili nekog od njegovih pomoćnika. Tako su, ima li gore od toga, profesori buduće policijske oficire edukovali da su propisi iznad partijskih kadrova.
Čašu na KPU prelilo je to što su dva profesora zimus potpisala podršku građanskim protestima, pa je rektor, verovatno ne svojom voljom već po nečijem nalogu (a nije moglo proći bez znanja Stefanovića, ili bar uz konsultacije sa njim), svim predavačima dostavio papir sa „obavezama nastavnog osoblja Univerziteta“. A tamo stoji da nastavnik nema pravo da studenta oslobodi prisustva nastavi zato što su, kako je objašnjeno, ponovo uvedeni „postrojavanje, smotra i organizovano prisustvo nastavi“. To je praktično povratak na devedesete kada je KPA bila ustrojena po vojničkom sistemu, studenti su stanovali u internatu i imali sve aktivnosti kao u vojsci. Posle promena 2000. godine uloženi su mnogi napori da se Policijska akademija demilitarizuje jer, pored ostalog, njeni studenti sutra neće raditi u kasarni, u zatvorenom sistemu kakav je vojnički, nego na ulici, među građanima gde će se susretati sa raznoraznim realnim situacijama. I taman kad se u tome uspelo, Stefanović ponovo vraća postrojavanje i smotru, praktično poluvojnički sistem.
PROPISANA KOMUNIKACIJA
Od nastavnika KPU rektor još traži i da „u vreme službene komunikacije ne komentarišu javne ličnosti i kolege“, što u prevodu znači da nema nikakve kritike loših ili pogrešnih poteza policije. Tražiti to od profesora koji obučavaju mlade ljude za policijske poslove nije ništa drugo do gušenje slobode mišljenja.
I onda na to dolazi još i novi nalog: „Komunikacija između studenata i nastavnika isključivo se odvija u vreme konsultacija i putem službenog ‘emaila’, kao i kroz kontakte sa Odsekom za studentska pitanja Univerziteta“. Ovaj nalog sam po sebi govori sve: predupređuje mogućnost da neki profesor „zatruje“ studenta pogrešnim mišljenjem o postupcima sadašnje garniture na vlasti.
Devedesetih godina direktor Više škole unutrašnjih poslova (gde je sada KPU) u Zemunu bio je Momčilo Talijan, koji je omogućio da se na obali Dunava izgradi splav na kome je bio improvizovani restoran i potencirao druženje studenata i profesora, znajući kao iskusan policajac da su neformalni kontakti i priče ponekad korisniji od klasičnih predavanja.
Danas se situacija očigledno promenila. Stefanović sprovodi što je naumio jačajući svoju ulogu i stičući realnu moć ne samo u državnom sistemu, nego i, što je mnogo važnije, u partiji kao šezdesetih godina prošlog veka. Slučaj Dijane Hrkalović, koja je navodno otišla svojevoljno, najbolji je primer.
Dobro znajući šta znači lojalnost, Stefanović je u poslednje vreme počeo da u MUP-u deli generalske činove. Nije to radio baš kao Vlajko Stojiljković pred kraj Miloševićeve ere, ali nije ni škrtario.
Načelnici Uprave granične policije i Uprave policije dobili su generalske činove, što je i logično, jer su ih imali i njihovi prethodnici, a i takva je organizaciona jedinica. Ostaje za podsmeh zašto onda general nije i načelnik Uprave saobraćajne ili kriminalističke policije. Komandant Žandarmerije je takođe general, što njegov prethodnik nije bio.
Zanimljivo je i da je direktor policije general Vladimir Rebić, koga je na tu funkciju imenovao Stefanović, dobio za jednog od svojih pomoćnika generala Slobodana Malešića (43), koji mu je bio pomoćnik i dok je bio na čelu saobraćajne policije. Malešićeve policijske kvalitete niko ne spori, prošao je sve instance u karijeri bez ijedne mrlje, ali se mnogi iz struke pitaju zašto, na primer, čin generala nije dobio Bogoljub Živković, koji je najduže na mestu pomoćnika, a ima i najviše godina policijskog staža.
Naknadno je u generala unapređen i načelnik Sektora unutrašnje kontrole Dragan Kujundžić. Taj sektor je u žižu javnosti došao upravo zataškavanjem od javnosti (po Stefanovićevom naređenju, ne Kujundžićevom voljom) više važnih stvari, od „slučaja Savamala“ nadalje, poput umešanosti policijskih funkcionera u razne mutne radnje koje bi razotkrile mnogo toga što se dešavalo. Ovako, unutrašnja kontrola ćuti, a Stefanović objašnjava da je to u nadležnosti tužioca. A kada unutrašnja kontrola uhapsi nekog policajca zbog mita, ili službenicu upravnih poslova koja je nekom omogućila nelegalnu ličnu kartu ili pasoš, to se daje u saopštenju za javnost, a neretko se i sam ministar pojavi pred kamerama da to obelodani.
Za neke druge stvari – muk. Poput, recimo, ko je „botovki“ SNS-a
iz Valjeva dao fotografiju iz policijskog sistema Marka Dragoslavića koji je na Tviteru aktivan pod imenom „Operativac iz Zemuna“. Fotografija je u boji, slikana za ličnu kartu, i svako objašnjenje da je to moglo poteći iz neke banke ili ustanove koja ima čitač nesuvislo je, jer svi oni samo dobijaju crno-belu sliku, kolor ima samo policijski sistem. Ko je ušao u sistem, otkrije se za manje od 30 sekundi, a policija ćuti do danas.
Slično je i sa fotografijom iz lične karte zamenika tužioca za organizovani kriminal, koja se volšebno pojavila u listu „Danas“. Medij, naravno, nije dužan da otkrije svoje izvore, niti je to od njih iko tražio, ali Sektor unutrašnje kontrole je, dok je na njegovom čelu bio Miloš Oparnica, lako otkrio odakle je to poteklo. MUP, međutim, do danas o tome ćuti, braneći se da je sve u rukama Tužilaštva.
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti
Nadstrešnica zgrade novosadske Železničke stanice obrušila se 1. novembra oko 12 časova. Akcija spasavanja ljudi trajala je osam časova, a na kraju je četrnaestoro ljudi podleglo povredama. Novosađani su iste večeri izašli na ulice i odali počast nastradalima. Dok ovaj tekst ide u štampu, u toku su velike demonstracije u Novom Sadu
Režim je krenuo u spinovanje i kontrolu štete. Predsednica Skupštine i bivša premijerka Ana Brnabić nudi svoju glavu zbog nesreće u Novom Sadu, nesvesna da njena glava nikom ne treba. Sve što građani žele jeste da sačuvaju svoje glave na ramenima
Nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 14 osoba, vlast obećava da će krivci snositi odgovornost. Međutim, ukoliko se posmatra istorija ignorisanja u naprednjačkoj vlasti, utisak je poražavajući – naspram desetina izgubljenih života stoje tek dve ministarske ostavke. Da li će ovog puta biti drugačije
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
