Ljudožderi u borbi za radnička prava

Svakodnevni štrajkovi širom Srbije, sve do onih glađu, kao da su učinili građane i one koji su u vlasti imunim na prava, ali i patnje štrajkača.

Radnici Tekstilnog kombinata „Raška“ nekoliko dana su štrajkovali glađu zatvoreni u prostorije Udruženja tekstilnih radnika. Pretili su da će radikalizovati protest, ali niko za to ne mari.

Radikalizacija je nastupila i, u ime radnika koji deceniju i po nisu primili platu, predsednik Udruženja tekstilaca Zoran Bulatović sebi je odsekao mali prst leve ruke i tvrdi da ga je – pojeo!

Kad je vest odjeknula, prostorije su okupirali novinari, građani, zvaničnici i poluzvaničnici. To je, naravno, bila i prilika da medijski prostor dobiju znani i neznani stručnjaci, raznih profila.

Nakon što se koliko-toliko slegla prašina obišli smo ponovo prostorije Udruženja u kompleksu „Jezero“. Lokal u koji su se radnici zatvorili zatarabljen je rešetkama. Ispred je kartonska kutija puna upotrebljene gaze, špriceva, boca za infuziju, praznih kutija lekova i ostalog medicinskog otpada.

Iza rešetaka zalepljeni zahtevi radnika. Vrata nam je otvorila radnica Senada Rebronja, samohrana majka troje dece. Ona će učiniti isto što i njen kolega Zoran, kaže, zatim odlazi na desetak minuta. „Zoran trenutno prima infuziju i nije mu dobro“; na pitanje ko mu daje infuziju nema odgovora.

Posle desetak minuta pojavio se Zoran, bledog i iscrpljenog lica. Kaže da se psihički oseća dobro, ali da je fizički iscrpljen. „Povremeno se osećam loše, ipak je to bol, jak bol, ali ipak je bolje pretrpeti i takav bol nego trpeti poniženje“, kaže Zoran i nastavlja priču, pitajući se kakav bi bio čovek da je dozvolio da to učini neko od njegovih koleginica od kojih su mnoge samohrane majke. „Stajao sam ispred 1400 radnika kao predsednik Udruženja i tog trenutka, nakon trodnevnog štrajka glađu, osećao sam se kao najzdraviji, zato sam i doneo takvu odluku. Ako ne ispune zahteve, odseći ću još jedan prst i pojesti ga“, kaže drhtavim i tihim glasom. Na pitanje da li je stvarno pojeo sopstveni prst, kaže: „Da! Pojeo sam svoj prst zdrav i čist, pri zdravoj svesti. Pojeo sam svoj prst! Nisam pojeo tuđ, da sam pojeo prst nekog od političara, do sada bih bio mrtav, otrovan! Žao mi je što pre štrajka nisam izvadio uverenje da sam zdrav.“

Ne veruje „beogradskim“ sindikatima i političarima, niko od njih ne seti se radnika iz unutrašnjosti do izbora, a ovi lokalni sve su učinili da se problemi reše. „Pogrešnu osobu pitate da li je žali ili se kaje. Pitajte državu da li se kaje šta radi sa svojim gladnim radnicima, i pitajte Agenciju za privatizaciju da li žali što je uništila živote hiljada porodica“, zaključuje Zoran pre no što smo se pozdravili zdravim desnicama.

Regionalni poverenik Asocijacije nezavisnih sindikata Srbije Džemo Graca kaže da lično poznaje Bulatovića i da je on vredan i pošten radnik. „Ovo je strašan čin koji pokazuje da je ovde došla voda do poda. Radnici mnogih novopazarskih preduzeća su ovde mnogo bezuspešno štrajkovali. Ne znam koliko i kako će to uticati na vladu i ne znam hoće li vlada moći da ispuni njihove zahteve? Ovakvi događaji moraju ubuduće da se preduprede i spreče.“

Ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić pozvao je na prekid radikalnih oblika protesta. On je rekao da se sve čini da se ispravi nepravda koja je prema radnicima TK „Raška“ učinjena u prošlim vremenima.

O tome da je siromaštvo ovde uzelo svoj danak, o čemu je „Vreme“ već pisalo, potvrđuje i predsednik opštine Novi Pazar Mirsad Đerlek. Grad je nasledio brojne probleme, nezaposlenost i gladne ljude. „Situacija u Novom Pazaru nije sjajna. Ima dosta gladnih, a gladni ljudi su nepredvidivi. Meni je žao što je do ovog moralo da dođe“, kaže Đerlek uz obećanje da će sve učiniti da se ovakve stvari ne ponavljaju. Inače, on je tog kobnog dana lično ubedio Bulatovića da potraži lekarsku pomoć, a prebačen je na hirurško odeljenje automobilom gradonačelnika Novog Pazara.

Psiholog i psihoterapeut Vladan Beara kaže da je mnogo veći problem od toga što je čovek sebi odsekao i pojeo prst situacija u kojoj se društvo nalazi nakon dugih godina patnje, progona, borbi, demonstracija i transformacija. „Bojim se da će se protesti ubuduće sve više radikalizovati. Ljudi su očajni, i u očaju su spremni na sve. Utoliko više što je društvo otupelo na nenasilne metode borbe. Opasno je što sad gotovo ništa više nije dovoljno jako i intenzivno da skrene pažnju građana i vlasti. Izuzetno je važno da ljudi iz vlasti obrate pažnju i razgovaraju s tim ljudima pre nego što neko pokuša da skrene pažnju na sebe nekim radikalnim činom.“