Ekstremisti na jugu Srbije raspolažu istim oružjem koje je UČK imao pre NATO intervencije, što rečito govori o uspehu KFOR-a u demilitarizaciji te vojne formacije.
Prema dostupnim podacima iz ovdašnjih i inostranih izvora, može se sa priličnom dozom sigurnosti zaključiti da na jugu Srbije operiše oko dve hiljade pripadnika oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca (UČPMB). Kao pouzdan podatak uzima se činjenica da je 26. januara u selu Dobrosin sahrani dvojice Albanaca koji su poginuli u sukobu sa pripadnicima MUP-a Srbije prisustvovalo „2000 ljudi u uniformama i pod oružjem“. Obaveštajni izvori KFOR-a opisuju UČPMB kao „nešto nalik na Frankeštajna, pokret koji je sastavljen od različitih delova čija je povezanost još nejasna“.
Tvrdi se da je štab na jugu Srbije smešten upravo u Dobrosinu, kilometar udaljenom od administrativne granice sa Kosovom. Najčešće se kao glavnokomandujući pominje Šefćet Musliju (36), automehaničar iz
sela Končulj. Zamenik Muslijua poznat je pod imenom Špetim (često ime kod Albanaca i znači „brzi“). On se inače često može videti na TV snimcima, pa je tako bio iza svog šefa i prilikom potpisivanja Sporazuma o prekidu vatre, čovek sa kratkom bradom i znakom PU (vojna policija ) na rukavu crne uniforme. Veći deo teritorije opštine Preševo kontroliše Šaćir Šaćiri, rodom iz okoline Preševa, koji je jedno vreme bio politički predstavnik UČPMB-a i bez koga nije mogao da prođe nijedan razgovor, pogotovo sa stranim političkim predstavnicima.
Oružanim akcijama rukovodi Muhamed Džemailji iz sela Car, koji je, komentarišući kako su uspeli da prokrijumčare silno naoružanje kroz zonu koju kontroliše 8800 vojnika američkog kontingenta KFOR-a izjavio svojevremeno da „oružje kupuju od Srba iz same Srbije“. U poslednjih nekoliko meseci pominje se i čovek sa nadimkom Leši, za koga je u nekim tekstovima objavljenim u prištinskoj štampi rečeno da je „najviolentniji od svih tamošnjih ‘komandanata’, jedan od onih koji nisu ni pod čijom kontrolom“. Od lokalnih vođa bio je poznat i izvesni komandant Mirotoku, koji je, kako je objavljeno u Prištini, sredinom februara poginuo kada je njegov džip zoljom pogodio jedan pripadnik MUP-a.
Poznavaoci prilika govore da je u tom regionu, u selu Karačevo kod Kosovske Kamenice, viđen i Rusten Mustafa, poznatiji kao komandant Remi, čije su trupe dok je bio na čelu UČK-a u Labu sačinjavali bivši policajci. Navodno je on neposredno pred novu godinu vodio operaciju kod Končulja kada su poginula četiri pripadnika MUP-a. Uz njega, pominje se i mistična ličnost pod nadimkom – Profesor. To ime pominjalo se proteklih godina i u Drenici i u Juniku, ali nema podataka da li je reč o istom čoveku, mada se smatra da je „profesor“ veoma uticajan. Većina vojnih analitičara i reportera s lica mesta tvrdi da se „vojnici regrutuju iz redova lokalnog stanovništva“ (neki smatraju da taj deo posla obavlja komandant Remi), mada ima i onih koji tvrde da je „znatan broj gerilaca ne samo sa Kosova već i iz Albanije i da se većina borila u redovima UČK-a“.
Oni koji su imali priliku da posete vojne logore UČPBM-a, baš kao i ekstremiste u Makedoniji, opisuju ih kao „borce obučene u crne uniforme sa raznovrsnim lakim naoružanjem, automatskim puškama različitog porekla“, „strajkerima“ (bacači granata nalik na velike pištolje), snajperima („baret“ američke proizvodnje, veoma skupi i veoma moćni), opremom za noćno osmatranje, lakim i teškim mitraljezima, bestrzajnim topovima i minobacačima svih kalibara. Analitičari tvrde da ekstremisti na jugu Srbije raspolažu istim oružjem koje je UČK imao pre NATO intervencije, što rečito govori o uspehu KFOR-a u demilitarizaciji te vojne formacije. Opisujući povlačenje jedne grupe ekstremista u graničnom pojasu sa Makedonijom jedan inostrani reporter piše da se „borci voze automobilima, a da na mazgama prebacuju minobacače i mitraljeze s mesta na mesto“. Opisujući napad na selo Mijak u Makedoniji koji su izveli američki vojnici, portparol snaga SAD major Džim Maršal rekao je u Skoplju da su se sukobili sa „grupom koju je sačinjavalo 20 do 40 gerilaca“, a novinari koji su obišli lice mesta izvestili su da su ekstremisti tom prilikom ostavili za sobom razbacanu hranu („suvi dnevni obrok“, SDO), kao i „znatne količine oružja, uključujući protivtenkovske mine, ručne bacače, minobacače i tuce sanduka punih municije“.
Publicista Škeljzen Malići, inače šef prištinskog biroa Radio Slobodna Evropa, u svom nedavno objavljenom komentaru kaže da su naoružani Albanci na jugu Srbije „preuzeli ulogu patriotskih lidera čitave nacije pre svega zahvaljujući inertnosti vodećih političkih stranaka na Kosovu“. Dodaje i da su i albanski političari u Makedoniji „nemoćni da spreče aktivnosti ekstremnih militantnih grupa“ i da se „otvoreno distanciraju od njih“. S obzirom na to da Malići spada u red „veoma dobro obaveštenih ljudi“, postavlja se pitanje – ko kontroliše ekstremiste u Makedoniji i pripadnike UČPBM-a? U nedavno objavljenom tekstu londonski „Obzerver“ piše da iza naoružanih ekstremista „stoji CIA“ koja je „i takvim akcijama želela da oslabi Miloševića“, ali da je posle pada režima u Beogradu „izgubila kontrolu nad naoružanim Albancima“. Zagovornici „teorije zavere“ seire od kada su pripadnici UČPBM-a započeli akcije na jugu Srbije podastirući argumente da se „sve događa u zoni na Kosovu koju kontrolišu američki vojnici“, da „oni gore u AVACS-u na ekranu vide i koju marku penkala imaš u džepu, a kamoli pušku ili minobacač“! Naruku im ide i pitanje koje se povodom eskalacije nasilja koje sprovode naoružani Albanci sve češće postavlja s obe strane Atlantika – „nismo li (na Kosovu) stvorili monstruma?“. Uz to, sve od dolaska KFOR-a na Kosovo mnogi se pitaju nije li Zapad potcenio opasnost od albanskog nacionalizma. Jedini od aktuelnih lidera Albanaca sa Kosova čije se ime vezuje za UČPMB jeste bivši vođa UČK-a Hašim Tači, koji je i član tamošnjeg političkog komiteta.
„Nešto je krenulo naopako i trudimo se iz sve snage da utvrdimo šta. Imamo osećanje da smo tu ‘stvar’ mi sami kreirali“, rekao je nedavno novinarima jedan neimenovani američki pripadnik misije UN-a u Prištini. A reagovanja pripadnika KFOR-a na akcije ekstremista na jugu Srbije i u Makedoniji ilustruje i izjava jednog oficira iz sastava nemačkog kontingenta koji, komentarišući činjenicu da su „žrtve postale nasilnici“, kaže da akcije ekstremista bukvalno predstavljaju „pljuvanje u lice pripadnicima KFOR-a“.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
