Ljudi sa kanabeta

Agencijska vest da je Bušova administracija početkom novembra imenovala iskusnog diplomatu, 60-godišnjeg Džejmsa Dobinsa kao specijalnog izaslanika za saradnju sa antitalibanskim snagama u Avganistanu verovatno je malo značila ovdašnjim redovnim čitaocima novina. Baš kao i vest od pre desetak dana da je Dobins, posle mnogo godina, ponovo otvorio američku ambasadu u Kabulu, uspešno završio posao okupljanja avganistanskih opozicionih lidera i po ustoličenju tamošnje prelazne vlade krenuo nazad za Vašington, po svemu sudeći u zasluženu diplomatsku penziju.

U agencijskim vestima bilo je, doduše, pomenuto da je Dobins svojevremeno bio jedan od arhitekata američke politike u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Dobinsa se svakako sećaju bivši srpski opozicionari (uglavnom sadašnji vlastodršci) jer se s njima češće sretao u vreme kada je Beograd u Stejt departmentu prestao da „dûži“ Robert Gelbrad. Sećaju ga se, naravno, i na Kosovu kao čoveka iz tima Medlin Olbrajt, zaduženog za održavanje veze s albanskim političkim liderima, što je podrazumevalo i OVK. Posle smene administracije u Vašingtonu Dobins je jedno vreme bio u drugom planu, gotovo bez posla, da bi ga 11. septembar izgleda ponovo vratio na scenu.

PAMTIM RAT I NERADO GA SE SEĆAM: Iako mnogima ne prija poređenje takve vrste, neko je u Stejt departmentu očigledno procenio da Dobins, posle značajnog balkanskog iskustva može biti pravi igrač za Avganistan. Znao je kako se spaja razjedinjena opozicija, a znao je i kako se sarađuje s naoružanim grupama na terenu. U američkim medijima povremeno se inače može čuti kako je izbor OVK-a za NATO saveznika u vreme bombardovanja SRJ bio zapravo izbor „ne baš sasvim odgovarajućeg saveznika“ koga se danas neki u Vašingtonu pomalo stide (ako je stid uopšte odgovarajući izraz za ovu vrstu poslova). Ovoga puta Dobinsov izbor pao je na Severnu alijansu za koju se odmah na početku čulo kako nije baš sjajan saveznik, ali je na terenu u antitalibanskom taboru bilo malo toga što je moglo da se bira.

Koliko je poznato, Dobins nije baš često sedeo (bar ne u prvom planu) na onom čuvenom Miloševićevom kanabetu na kome se od početka raspada bivše SFRJ pa do oktobra prošle godine izređala čitava četa pregovarača – ministara, diplomata, generala, lordova i raznih ekselencija. Mnogima od njih bavljenje jugoslovenskom krizom bila je i jedna od poslednjih prilika da se nađu na naslovnim stranama ili u programima globalnih TV stanica. Većina ih je danas u poodmaklim godinama, zgodnim za pisanje memoara ili povremeno pojavljivanje u rubrikama tipa „kucamo na vrata zaboravljenih diplomata“. Tek poneko od njih i dalje „surfuje“ po talasima svetske politike, a Havijer Solana, čovek koji je i formalno u martu 1999. godine kao generalni sekretar NATO-a potpisao naredbu o početku bombardovanja SRJ, jedini je iz one diplomatske čete koji se još intenzivno bavi zbivanjima na ovim prostorima. U neku ruku, čini to i Karl Bilt koji povremeno, kao specijalni izaslanik generalnog sekretara UN-a Kofija Anana, svrati u neku od balkanskih prestonica.

Većina bivših balkanskih pregovarača ne odlučuje se izgleda baš tako rado na pisanje memoara, svesna valjda da u raspadu bivše Jugoslavije i svemu što se ovde zbivalo ima previše i njihovih otisaka prstiju, potpisa i tragova. Bivši američki ambasador u UN-u i jedan od glavnih balkanskih pregovarača Ričard Holbruk prisećao se, na primer, u knjizi posvećenoj bosanskom ratu činjenice da je hrvatska vojska činila etničko čišćenje „nižeg reda“ koje su Amerikanci svesno ignorisali. To, naravno, nije jedino mesto u knjizi na kome se Holbruk „ugruvao“ i stavio do znanja da oni koji su to mogli nisu činili previše da na vreme spreče zločine. Približavanje početka suđenja bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću u Hagu i sastavljanje liste svedoka koji bi mogli da se pojave u ovom procesu aktuelizuje donekle podsećanje na sve one koji su godinama u ime međunarodne zajednice defilovali ratom zahvaćenim prostorima nekadašnje Jugoslavije. Na njihovom pojavljivanju u sudnici svakako neće previše insistirati glavna haška tužiteljica Karla del Ponte. To bi, međutim, mogao da učini sam Slobodan Milošević, pokušavajući da dokaže kako u onom što je činio tokom ratova u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu nije baš uvek bio potpuno sam i kako je za mnoge poteze koje je povlačio imao, u manjoj ili većoj meri, podršku bar dela međunarodne zajednice.

Poslednjih meseci u britanskoj štampi često se moglo naići na prilično otvorena strahovanja kako bi suđenje Miloševiću moglo da donese i ozbiljnu kompromitaciju britanske spoljne politike jer je veliki broj značajnih diplomata iz ove zemlje prilično dugo tokom ratova u bivšoj SFRJ bio u ulozi pregovarača. Oni koji na srpskoj strani sumnjaju da je suđenje Miloševiću unapred „montiran proces“ na kome će biti mnogo „sakrivanja“ odgovornosti međunarodne zajednice rado pominju kako su upravo Britanci zauzeli glavna mesta u sudnici: predsednik sudskog veća u ovom slučaju je sudija Ričard Mej, prvi pomoćnik glavnog tužitelja odnedavno je njegov zemljak Džefri Najs, a među trojicom „prijatelja suda“ takođe se našlo mesta za britanskog advokata Stivena Keja. Ovome bi trebalo dodati da i dobar deo dokaznog materijala za suđenje dolazi od britanske obaveštajne službe, što zaista ostavlja prostor za izvesne špekulacije. Sudija Mej za sada pokazuje ambiciju da obezbedi sve neophodne standarde za jedno pošteno i fer suđenje Miloševiću. Pre nego što se pridružio tužiocima u Hagu, Džefri Najs je na TV BBC tvrdio da pošteno i fer suđenje podrazumeva izlazak pred sud svedoka čije pojavljivanje Slobodan Milošević bude zahtevao, uključujući i nekadašnje čelnike NATO-a.

AMBASADORI I LOBISTI: Značajno mesto na listi potencijalnih haških svedoka, ali i u rubrici „kucamo na vrata (ovde već pomalo) zaboravljenih diplomata“, zauzima svakako nekadašnji specijalni izaslanik Bila Klintona i Medlin Olbrajt za bivšu Jugoslaviju i prethodnik Džejmsa Dobinsa na ovom poslu Robert Gelbard. Kada je prestao da se bavi ovim prostorima, pre svega Miloševićem i Beogradom (nekoliko meseci posle bombardovanja), Gelbard je postao američki ambasador u Džakarti (4. oktobra 1999). Mnogo pre toga, u februaru 1998. godine Gelbard je prvi pomenuo mogućnost da OVK bude stavljena na listu terorističkih organizacija. Od ove ideje je veoma brzo odustao, pogotovo posle okršaja u Drenici u kojoj su osim nekoliko terorista iz porodice Jašari stradali i mnogi nedužni civili. Kasnije je bio učesnik mnogih pregovora američke strane sa Miloševićem, dok ga Holbruk na neki način nije istisnuo iz ovog posla. Po okončanju NATO bombardovanja SRJ Gelbard je uglavnom boravio u Dubrovniku, a povremeno je svraćao i do Budve gde se sastajao s nekim predstavnicima tadašnje srpske opozicije. U to vreme često se govorilo kako pojedinci koji su zauzimali značajno mesto u Miloševićevoj nomenklaturi upravo preko Gelbarda i Budve pokušavaju da na vreme pređu na „drugu stranu“, što nije bilo baš sasvim lako. Jednom ovdašnjem „novobogatašu“ Gelbard je, navodno, u to vreme poručio da će mu Amerikanci progledati kroz prste samo ako u tabor opoziciji prenese i televiziju čiji je vlasnik. Učinio je to inače prilično nediplomatski, preko telefona koji je Miloševićeva policija lako mogla da kontroliše. Trenutno je Robert Gelbard kao američki ambasador u Indoneziji izgleda bliži povratku u Vašington nego ostanku u Džakarti. Lokalne vlasti su mu pre nekoliko nedelja oštro zamerile da se meša u unutrašnje stvari Indonezije. Američka ambasada u ovoj zemlji oštro je u oktobru ove godine demantovala još oštrije optužbe indonežanskog ministra odbrane Mahfuda da je ambasador Gelbard direktno pokušao da utiče na izbor novog šefa armije u ovoj, poslednjih godina prilično nemirnoj zemlji.

U ambasadore je otišao još jedan nekada važan balkanski igrač i čest gost u Miloševićevom ofisu, Kristofer Hil. Svojevremeno je Hil bio specijalni američki izaslanik za Kosovo, ne mnogo voljen u Beogradu jer mu je u nekim (nedavno objavljenim tajnim izveštajima) pripisivano da je radio na konsolidaciji i brojnom jačanju OVK-a i u ujedinjavanju albanskih političkih faktora. U vreme bombardovanja SRJ boravio je u Skoplju kao ambasador SAD u Makedoniji. Od 9. juna 2000. Kristofer Hil boravi u Varšavi kao američki ambasador u Poljskoj. Njegova nekadašnja „šefica“ u Stejt departmentu Medlin Olbrajt ima danas zajedničku konsultantsku firmu sa Džejmsom O’Brajanom. Baviti se ovim poslom u Vašingtonu znači zapravo lobirati za one kojima su potrebne usluge uticajnih bivših političara. I dok se o Medlin Olbrajt i njenim diplomatskim „učincima“ na ovim prostorima uglavnom mnogo toga zna, ime njenog sadašnjeg poslovnog partnera O’Brajana, nekadašnjeg podsekretara u Stejt departmentu, mnogi su ovde sasvim sigurno zaboravili. Reč je o prvom američkom diplomati koji je posle 5. oktobra 2000. došao u Beograd i sreo se s predsednikom Vojislavom Koštunicom.

Nekadašnji američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt, koji je pogotovo pre Oluje umeo ponekad kao pregovarač da svrati do Beograda, takođe je poslednjih meseci nekoliko puta pominjan u kontekstu Haškog suda. Američki novinar Roj Gatman objavio je prošlog leta tekst u „Njusviku“ u kojem je pokušao da dokaže da su SAD i njene obaveštajne službe aktivno učestvovale u vojnoj akciji Oluja kada je hrvatska vojska ovladala Republikom Srpskom Krajinom. Gatman je zamerio Haškom tribunalu da ne koristi sve podatke i izvore potrebne za suđenje generalu Anti Gotovini i optužio ovaj Sud za politizaciju i prećutkivanje činjenice da su SAD svojim obaveštajnim prisustvom u Hrvatskoj morale registrovati ratne zločine u Oluji. Ovaj tekst izazvao je razne komentare, ali i podsećanje da je ambasador Galbrajt svojevremeno javno priznao da je uoči Oluje o ovoj akciji na Brionima detaljno razgovarao s bivšim predsednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom. Galbrajt se svojevremeno pojavio i pred jednim komitetom američkog Kongresa gde je ispitivan o tajnim isporukama oružja za BiH u vreme dok je važio embargo (splitski „Feral tribjun“ je objavio čitav tekst ovog saslušanja još 1996. godine). Ambasador Galbrajt je inače poslednju godinu dana radio za Stejt department u Indiji i Pakistanu. Prošlog leta s porodicom je posetio Hrvatsku i BiH. „Slobodna Dalmacija“ je zabeležila da je Galbrajt u Dubrovniku u svom omiljenom restoranu posebno uživao u „pasti s plodovima mora i škampima a la parisiene, uz vrbničku žlahtinu“.

Od američkih diplomata koji su igrali istaknutu pregovaračku ulogu u novim balkanskim ratovima, u poslednje vreme najmanje se govori o Sajrusu Vensu, američkom državnom sekretaru od 1977. do 1980. godine. U januaru 1993. godine Vens je zajedno s nekadašnjim britanskim ministrom inostranih poslova lordom Dejvidom Ovenom promovisao tzv. Vens-Ovenov plan kojim se predviđala podela Bosne na deset provincija, uglavnom po etničkoj liniji. Nekoliko meseci kasnije, bosanski Srbi su (maj iste godine) na referendumu odbili ovaj plan opredeljujući se za nezavisnu srpsku državu u Bosni. Vensu je u to vreme često zamerano da je imao previše razumevanja za bosanske Srbe. Kasnije, kada je otišao iz bosanske ratne priče, Sajrus Vens je pokušao da kao specijalni izaslanik generalnog sekretara UN-a pomogne u rešavanju sporova između Grčke i Makedonije.

BRITANSKA TROJKA: Dolazak Slobodana Miloševića u Hag otvorio je u britanskoj štampi mnoge špekulacije oko toga da li su trojica bivših ministara inostranih poslova i trojica lordova, Karington, Herd i Oven, pravili s bivšim beogradskim vladarom „tajne dilove“ kojim su davali „zeleno svetlo“ za mnoge ratne akcije. U pojedinim analizama čak se otvoreno strahovalo da će suđenje Miloševiću u Hagu ličiti na otvaranje konzerve s crvima čiji će miris biti prilično neprijatan. U tim analizama su lorda Karingtona podsećali da je na početku rata u Hrvatskoj rukovodio radom Haške mirovne konferencije i da je više od 30 puta neuspešno pokušavao da proglasi prekid vatre koji na kraju nije bio poštovan. Karington se povukao u avgustu 1992, ali po tvrđenju nekih novinara tek pošto je Sarajevo već bilo opkoljeno a oko 70 odsto bosanske teritorije palo pod kontrolu srpskih snaga. Lord Daglas Herd se, kako je primetio deo britanske štampe, iznenada povukao iz balkanske kasapnice u junu 1995, samo dve nedelje pre masakra u Srebrenici. Njemu se, međutim, najviše zamera čuveni „radni doručak“ sa Slobodanom Miloševićem iz juna 1996. kada je Herd, tada kao direktor NatWest Marketsa pregovarao sa svojim beogradskim domaćinom o privatizaciji srpskog telekomunikacionog sistema čime je znatno stabilizovao tadašnji beogradski režim. Neki u ovim kritikama Daglasa Herda idu čak toliko daleko da tvrde da je najverovatnije istim novcem finansiran i rat na Kosovu, tri godine kasnije. Herd koji i dalje radi posao u NatWestu u čestim intervjuima tvrdi da se u to vreme ponašao na besprekorno ispravan način – Dejtonski sporazum doneo je, kako tvrdi, mir u Bosnu i Milošević je u to vreme važio za uvažavanog sagovornika, dok rat na Kosovu uopšte nije bio na vidiku.

I lord Oven, koji je u ime EU-a bio pregovarač u jugoslovenskoj krizi između 1992. i 1995. godine, često poslednjih meseci (otkako je Milošević stigao u Hag) poriče da je s bivšim jugoslovenskim predsednikom ikada pravio ikakve tajne sporazume, već da je s njim kao najjačim liderom u regionu morao da sarađuje do izvesnog nivoa. Oni koji se ne slažu s ovakvom lordovom argumentacijom priznaju da se ponekad u interesu mira mora „sarađivati i s đavolom“, ali ujedno podsećaju da je Oven sa suprugom bio Miloševićev gost istog onog vikenda kada je NATO bosanskim Srbima upućivao ultimatum da pomere teško naoružanje 20 kilometara od Sarajeva. Britanskim političarima i generalima zamera se da su radili zajedno s Amerikancima, Norvežanima, Šveđanima i Francuzima, ali i da su najviše doprineli blokiranju alternativne politike koja bi u balkanskom konfliktu doprinela bržem Miloševićevom porazu. Ne obazirući se previše na ovakve prigovore, lord Oven povremeno nastavlja da iznosi predloge o tome kako je moguće rešiti još tinjajuće teritorijalne probleme na tlu bivše Jugoslavije. Po njegovom mišljenju, eventualni gubitak dela kosovske teritorije Srbiji bi se morao nadoknaditi pripajanjem delova Republike Srpske.

SPOMENIČARI I ULIČARI: Među prvima koji je ušao i izašao iz ovdašnje ratne priče bio je svojevremeno holandski političar Hans van der Bruk. U trenutku raspada SFRJ došao je u Beograd s namerom da brzo završi posao i u ime tadašnje Evropske zajednice promoviše i testira novu zajedničku spoljnu politiku koja bi išla preko Brisela. Veoma brzo je došao do zaključka da je „teško narodima sa ovakvim vođama“ i u neku ruku postao prva značajna diplomatska žrtva ratova i zbivanja na ovim prostorima. Za utehu mu je ostalo to što je među prvima ušao u ovdašnje epske pesme („Bruka puče, Van der Bruče“ i „Van der Bruče, Brankoviću Vuče“), ali i to što od zajedničke evropske spoljne politike i danas, deset godina kasnije, gotovo da nema ništa. Van der Bruk se danas u EU-u uglavnom bavi problemima država nastalih raspadom bivšeg SSSR i odnosima Turaka i Grka na podeljenom Kipru.

Ubrzo za Van der Brukom sa Balkana, ali i iz politike uopšte, povukao se i Hans Ditrih Genšer, nekadašnji nemački ministar inostranih poslova, čovek kome su mnogi pripisali najveće zasluge za ujedinjenje dve Nemačke, ali i prilične zasluge za razjedinjenje SFRJ. Prilikom proslavljanja desetogodišnjice nezavisnosti Hrvatske, Genšeru je prošlog leta na Braču podignut spomenik u znak zahvalnosti za sve što je učinio za nastanak nove hrvatske države. U politici ga u poslednje vreme malo ima. U maju ove godine pozvan je da svojim diplomatskim umećem reši spor između 4200 pilota i menadžmenta Lufthanze i na taj način prekine štrajk koji je uzdrmao ovu kompaniju. Prošlog leta pratio je i kancelara Šredera prilikom njegove posete Sloveniji.

U politiku bi, čini se, želeo da se vrati nekadašnji italijanski ministar inostranih poslova Đani de Mikelis koji se izgleda zasitio biznisa. De Mikelis pokušava da se domogne kormila Socijalističke partije, gradeći ujedno nov politički imidž. Svojevremeno, po prestanku bavljenja visokom politikom, De Mikelis je bio optužen za razne poslovne malverzacije i korupciju, ali je u međuvremenu uspeo da se „očisti“ i dokaže svoju nevinost. Nedavno je u jednom intervjuu prilično oštro kritikovao Karlu del Ponte za dvostruke standarde u radu haškog tužilaštva i izbegavanje da pred Sud izvede bivšeg hrvatskog predsednika Franju Tuđmana.

Norveški diplomata Torvald Stoltenberg danas uglavnom sedi u prestižnom Ist-West institutu koji je ove godine dodelio nagradu Državnik godine predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici. Prema nekim tvrdnjama, ovaj ugledni diplomata je prilikom Koštuničine posete Vašingtonu lično lobirao kod predsednika Buša da se sretne s predsednikom SRJ iako u pitanju nije bila zvanična poseta SAD. U istom Ist-West institutu sedi i Marti Ahtisari, koji se s Miloševićem viđao u vreme NATO bombardovanja SRJ, što je kasnije detaljno opisao u svojim sećanjima. Ahtisari je i član upravnog odbora Međunarodne krizne grupe. Japanski diplomata Jasuši Akaši, nekada intenzivno uključen u rešavanje bosanske krize, pokušao je pre nekoliko godina da postane gradonačelnik Tokija, ali je te izbore izgubio. Zbog visokog ugleda koji uživa, često je gost mnogih međunarodnih konferencija, a u Japanu vodi i Institut za preventivnu diplomatiju. Povremeno objavljuje i spoljnopolitičke komentare u jednom od najuglednijih japanskih dnevnih listova za koji povremeno na istim stranicama piše i Henri Kisindžer.

Nekadašnji grčki premijer Konstantin Micotakis, koji je 1993. lično zapucao na Pale da ubedi bosanske Srbe da prihvate Vens-Ovenov plan, a pre toga u Atini Radovanu Karadžiću poklanjao zlatno nalivpero da stavi potpis na mirovni sporazum, danas ima 83 godine, ali je i dalje aktivan na političkoj sceni. Poslanik je svoje Nove demokratije u grčkom parlamentu. Politički protivnici povremeno pokušavaju da ga optuže za neke sumnjive fondove, što on odlučno demantuje. Micotakis ne piše memoare i gotovo nikada ne pominje svoje nekadašnje beogradske prijatelje. Portugalski diplomata Hoze Kutiljero, koji je u februaru 1992. predložio „etničku podelu Bosne“, što je Alija Izetbegović prvo prihvatio, a zatim odbio, sve donedavno je radio kao generalni sekretar Zapadnoevropske vojne unije. Francuski pravnik Rober Badinter, čija je komisija po nalogu lorda Karingtona u novembru 1991. arbitrirala i presudila da prilikom raspada SFRJ nije bilo secesije pojedinih republika, vaskrsao je prošlog leta u Makedoniji. Vlada u Skoplju pozvala ga je da dâ stručno mišljenje oko promena makedonskog ustava.

Što se ruskih pregovarača tiče, Vitalij Čurkin je posle balkanske epizode neko vreme bio ruski ambasador u Briselu zadužen za saradnju s NATO-om. Kasnije mu se gubi trag u politici. Njegov nekadašnji šef, bivši ruski ministar inostranih poslova Andrej Kozirjev, već nekoliko godina radi u ruskom predstavništvu ICN-a. Pre izvesnog vremena njegova pozicija u ovoj kompaniji bila je izgleda uzdrmana, ali se Kozirjev ipak održao u poslu. Viktor Černomirdin, uz Ahtisarija glavni pregovarač u vreme ratnog sukoba na Kosovu, postao je ruski ambasador u Ukrajini.

Od svih diplomata, generala i šefova raznih misija koji su svojevremeno o nečemu pregovarali sa Slobodanom Miloševićem prvi koji će se pojavati u Hagu kao svedok biće Amerikanac Vilijam Voker, bivši šef Kosovske verifikacione misije. Kao svedoka pod rednim brojem 195 pozvalo ga je tužilaštvo Haškog suda, namenivši mu ulogu svedoka koji će govoriti o „ciljevima politike Slobodana Miloševića da poveća broj Srba i izmeni odnose u populacijama“ na Kosovu. Sam Voker nije inače previše kredibilan svedok jer je pre mnogo godina lažno svedočio u američkom Kongresu tokom ispitivanja o događajima u jednoj centralnoameričkoj državi gde je službovao i za vešte advokate verovatno bi bio najtanji adut tima Karle del Ponte. Voker je nedavno kao član Američko-albanske alijanse (lobističke firme) bio na Kosovu gde je dočekan sa ovacijama, a posetio je i Račak, selo u kome je u zimu 1998. pronašao nekoliko desetina mrtvih ljudi posle čega je kosovska kriza dobila svojevrsno ubrzanje i dovela do NATO bombardovanja SRJ. Prema nekim (doduše nepotvrđenim) vestima iz Prištine, Voker je na Kosovu već dobio ulicu sa svojim imenom, a sa zadovoljstvom je prihvatio i predlog da postane i počasni državljanin Kosova, države koja je još u projektu.

Gledano iz prištinske perspektive, nije teško zamisliti kako će se jednog dana kroz ovaj grad voziti tako što će se iz bulevara Viljema Vokera skretati u bulevar Veslija Klarka, a zatim i u ulicu OVK brigada i heroja Tačija. Što se Beograda tiče, niko od onih koji su čitavu deceniju svraćali na Miloševićevo kanabe (a bilo ih je na desetine), neće zaslužiti da se po njima nazove ni neki sokak (u Torontu, kažu, već postoji ulica koja se nezvanično zove Bulevar žrtava Slobodana Miloševića jer u njemu živi nekoliko hiljada ljudi koji su poslednjih godina pobegli od njegove politike). Solana, koji sada pokušava da spasava SRJ od raspada, već je nagrađen time što mu prilikom dolaska u Beograd niko više ne potura one stare parole iz vremena bombardovanja – „Solana, stoko neslana“. Što se ostalih tiče, možda jednog dana lordu Daglasu Herdu podignu neku ploču u Telekomu zbog zasluga za razvoj telekomunikacija.