Ljudi misle da su slobodni jer sami biraju boju i dužinu sopstvenih lanaca ropstva

Laibach odavno više nije samo nekadašnja jugoslovenska i slovenačka muzička grupa. Laibach je već nekoliko decenija planetarni umetnički kolektiv koji neprekidno razmatra fenomen totalitarizma kroz sve njegove pojavne oblike i istorijske promene. Najpre su ga registrovali na području SFRJ još davnih dana 1980-ih, da bi u međuvremenu svoj vidokrug proširili na Evropu, a potom i svet. Moglo bi se reći da su se gotovo sva Laibach-ova predviđanja – isprva naoko veoma kontroverzna – u potpunosti ispunila.

Da li, međutim, današnje vreme prevazilazi čak i najsmeliju maštu ovih inovativnih filozofa novog zvuka, baziranu na dokumentovanim istorijskim činjenicama i vidljivim posledicama? Izgleda da Laibach i dalje pronalazi izazov u novom dobu, možda i sa sve većim apetitom kako vreme prolazi. O njihovoj publici da i ne govorimo. Dokaz za to mogla bi biti dva odavno rasprodata koncerta u sali “Amerikana” beogradskog Doma omladine 8. i 9. marta (organizacija: Balkan Art Collaboration), na kome će Laibach predstaviti najnovije čitanje svog slavnog albuma Opus Dei. Suočite li se danas sa naslovnom stranom ove ploče, sa koje kao da vas gleda Vlad Cepeš lično – još jedna legendarna ikona širih balkanskih prostora – kao i sa nezaboravnim ritmom novog svetskog poretka koji dobuje iza, možete samo zavrištati Live Is Life.

“VREME”: Grupa Laibach osnovana je 1. juna 1980, a prošle godine obeleženo je 40 godina od nastanka Neue Slowenische Kunsta, umetničke zajednice koja je unela istinsku političku pometnju u prostore nekadašnje SFRJ. Obeležavamo i godišnjicu izlaska vašeg debi albuma Laibach (1985). Kako danas gledate na to davno doba “bratstva i jedinstva”, u kome je slobodoumno provociranje jugoslovenskog sistema moglo istovremeno da bude moćan stvaralački pogon? Da li je danas takva umetnička diverzija uopšte moguća?

LAIBACH: Laibach se uvek trudio funkcionisati kao refleksija društva, koristeći njegovu ikonografiju, jezik i kontradikcije, da bi stvorio estetski komentar koji bi istovremeno bio subverzivan i duboko ukorenjen u kontekstu vremena. Osamdesete su bile specifične – Jugoslavija je bila jedinstven eksperiment između Istoka i Zapada, s relativno slobodnim prostorom za umetničku provokaciju, ali i jasnim granicama koje se nisu smele preći. Umetnost je tada mogla imati snažan politički naboj i uticaj, jer je sistem, iako represivan, još uvek bio ideološki definisan i prepoznatljiv. Danas, u eri globalnog kapitalizma i fragmentisanih identiteta, sistem je amorfniji, difuzniji, teže ga je precizno ciljati, a otpor je često kooptiran kao deo tržišnog spektakla. Tada je bilo moguće igrati opasnu igru s moćnicima; danas su moćnici algoritmi i tržište, a igra postaje trivijalna. U tom smislu umetnička diverzija i dalje postoji, ali se njeni mehanizmi menjaju – nije više dovoljno samo provocirati, već je potrebno redefinisati prostor i diskurs funkcionisanja u uslovima gde se svaka provokacija može brzo apsorbovati i neutralisati. Kada bi, na primer, aktuelni protesti u Srbiji dozvoljavali bilo kakvo poređenje sa umetnošću, lako bi ih se moglo definisati kao vrhunski kolektivni umetnički performans koji duhovito praktikuje diskurs što može biti relevantan upravo u ovom trenutku. Ali, smatramo da ambicije ovih protesta nisu umetničke i jedino takvi imaju i smisla.

S obzirom na vreme kada je nastao, da li se najraniji Laibach može idejno razmatrati kao svojevrsni novotalasni jugoslovenski bend, izazovan za establišment na srodan način koji su upražnjavali tadašnji sastavi sa moderne SFRJ scene u različitim republikama i gradovima? U čemu su ti sastavi, po vašem mišljenju, eventualno grešili ili nisu bar moćnije iskoristili svoj trenutak?

Laibach se nikada nije smatrao novotalasnim bendom iako smo delovali u istom vremenskom okviru. Novotalasna scena u Jugoslaviji bila je inspirisana zapadnim uzorima i, u principu, naginjala individualizmu i subverziji kroz ironični otklon i estetiku pop kulture. Mi smo, s druge strane, težili kolektivnom izrazu koristeći totalitarnu estetiku, ritualizaciju zvuka i ideološku hiperbolu, što nas je činilo bitno drugačijima.

Jugoslovenski novi talas imao je snažan umetnički i društveni potencijal, ali je često ostajao zarobljen u svom urbanom miljeu, ne prepoznajući uvek šire istorijske i političke procese. Mnogi bendovi srušili su zidove u estetici i izrazu, ali nisu uspeli da te proboje politički kapitalizuju na način koji bi nadživeo sistem kojem su se suprotstavljali. Možda je greška bila u tome što su često verovali da je sama subverzija dovoljna, dok su istovremeno ostali deo scene koju je establišment lako mogao da kooptira ili ignoriše.

Laibach je, za razliku od toga, od početka koristio jezik moći da bi moć učinio grotesknom, ne ostavljajući mnogo prostora za neutralizaciju svog delovanja. U tome je ključna razlika.

Šta je bila najradikalnija novost u nastupu i delovanju grupe Laibach? Da li ste već tada bili svesni da ste kročili svojim originalnim umetničkim stavom na “zabranjenu teritoriju”, kao i da članove grupe mogu da zadese nimalo naivne posledice?

Najradikalnija novost bila je ta što Laibach zapravo nije bio bend u klasičnom smislu. Laibach je bio – i još uvek jeste – ideja. Ideja nema lica, nema imena, nema individualne volje – ideja samo postoji i širi se. Grupa je praktikovala potpunu dekonstrukciju identiteta – i ličnog i kolektivnog – što nije uvek najjednostavnije. Od početka je Laibach negirao individualnost članova, koristio estetiku bez jasnog moralnog stava i govorio jezikom ideologije do tačke u kojoj se politička moć nije više mogla razlikovati od svoje parodije. Naš pristup umetnosti bio je industrijski, militantan i lišen klasične emotivne ekspresije – sve je bilo ritual, manifest, propaganda.

Da li smo bili svesni da ukoračujemo na zabranjenu teritoriju? Naravno. Ali mi, zapravo, nikada nismo na tu teritoriju “kročili”, mi smo se tamo rodili. U Jugoslaviji koja je insistirala na slobodi, dok je istovremeno gušila kritiku, igranje sa simbolima moći značilo je hod po ivici noža. Sistem je u Laibach-u video nešto što nije mogao lako da definiše – ni kao pretnju, ni kao šalu – i to ga je činilo nervoznim. Posledice nisu bile nezamislive – bile su očekivane i bile su realne: zabrane, pritisci, saslušanja. One su bile deo procesa, deo igre u kojoj niko nije nevin, a naročito ne sistem koji nas je hteo ugušiti. Što su nas više pokušavali ućutkati, to smo postajali glasniji – a kroz zabranu smo postali i mit. Ali, kao što znamo, sistem se menja, a Laibach ostaje.

foto: ulf jacob

Da li je neko od vas bio privođen? Da li su vas prepoznavali na ulicama i vređali ili naprotiv, uzdizali? Šta bi danas trebalo da se uradi pa da umetnici izazovu sličnu reakciju javnosti?

Da, bili smo privođeni, saslušavani, zabranjivani, ali za nas je to uvek bio performans koji smo znali da okrenemo u svoju korist. Laibach je u svojim počecima bio tretiran kao pretnja, i nije ga samo vlast tretirala kao pretnju, već i veliki deo javnosti koja nas je naprosto mrzela, jer smo uništavali iluziju u koju je ona želela da veruje. Na ulici su nas neki prepoznavali, ali većina nije, jer se kao pojedinci nismo izdvajali i – što je bilo najvažnije – u to vreme smo nosili uniforme Vojske SFR Jugoslavije, pa su nas ljudi uglavnom doživljavali kao vojnike JNA, koji ionako u Sloveniji nisu bili baš popularni. Bilo je stoga i uvreda, ali nama lična reakcija nikada nije bila važna.

Danas je svakako teže izazvati sličnu reakciju, jer je granica između umetnosti, politike i marketinga postala zamagljena. Provokacija je postala roba, subverzija je komodifikovani deo algoritma. Pitanje je da li uopšte postoji jezik u estetskoj akciji koji bi mogao funkcionisati subverzivno, ili smo svi mi samo još eho sopstvene buke? Upravo sada se, ponovo, u Sloveniji odvija jedan takav javni politički i ideološki linč dve umetnice – Maje Smrekar i Simone Semenič. Pojedini mediji i najveće opozicione partije žele da iskoriste njihov provokativan umetnički rad kako bi napravili pogrom nad celokupnom savremenom umetničkom produkcijom u Sloveniji, te, suštinski, zahtevaju pravnu i socijalnu devalvaciju umetničkog rada kao takvog. Što znači da možda ipak još postoji nada.

Najgora etiketa koju su vam prilepili, pretpostavljamo, bila je ona o navodnom propagiranju fašizma na tlu samoupravne socijalističke Jugoslavije. Već i sam naziv benda, kao i NSK kolektiva, bili su prst u oku malograđanskoj nacionalističkoj transverzali, što nas je nedugo potom odvelo znamo već kuda. Kakva je bila društvena atmosfera koja vas je okruživala u samim počecima?

Etiketa fašizma bila je i najgora i najsmešnija – jer je zapravo pokazivala sposobnost sistema da razume ono što je gledao. Laibach nije propagirao ništa drugo osim refleksije tog sistema i te vlasti. Ali, vlast i ideologija su se – kao u Slici Dorijana Greja – plašile sopstvenog lika u ogledalu. Društvena atmosfera u našim počecima bila je zaista kontradiktorna. S jedne strane, kao što se zna, Jugoslavija je bila progresivnija i slobodnija od drugih socijalističkih zemalja. S druge strane, imala je svoje tabu-teme i dogme koje se nisu smele dirati. Sistem je još uvek imao neku vrstu ideološke koherentnosti, ali su se pukotine već vidno širile. Bilo je, znači, moguće igrati se simbolima i ironijom, ali samo dok se nije prešla nevidljiva crvena linija. Mi smo tu liniju prelazili s osmehom i marširajućim korakom. Malograđanska nacionalistička transverzala, koju pominjete, već je postojala, samo se skrivala iza lažnog bratstva i jedinstva. Kroz gusti dim progresivnog socijalizma već su se nazirale senke budućih ratova. Jugoslavija je tada još pevala pesme bratstva i jedinstva, ali su se u pozadini već čuli bubnjevi etničkih rituala. Mi smo, znači, bili taj neki simptom bolesti koju su svi dugo negirali – dok nije postala neizlečiva.

Kako biste opisali stanje duhova u Jugoslaviji tik pred raspad? Da li je i to poslužilo kao inspiracija za vašu autentičnu istorizaciju jednog utopijskog sveta kome je bilo suđeno da nestane?

Jugoslavija je pred raspad bila kao orkestar na Titaniku – još se svirao valcer, ali se voda već dizala do kolena. Stanje duhova bilo je napeto, podeljeno, ispunjeno lažnom nadom i neizbežnim strahom. Svi su osećali da dolazi nešto veliko i sumorno, ali su se pravili da ne znaju šta. Za nas, to je bio kraj jednog eksperimenta – i početak novog. Inspiracija? Naravno, zašto ne? Laibach je uvek funkcionisao kao svedok epohe, hroničar urušavanja velikih ideja. Jugoslavija je bila utopija na ispitu stvarnosti i mi smo dokumentovali njeno konačno poglavlje – ne kao nostalgičari, već kao oni koji beleže kako se istorija ponavlja, uvek istim rečnikom nade, ideološke dominacije i sukoba. Jer, utopije ne umiru. One samo čekaju novi oblik i novu priliku.

ilustracija: matjaž komelj

Osećate li danas sličnu vibraciju u vazduhu, samo sada na mnogo širem području Evrope, pa i sveta? Podseća li vas ova podeljenost između suprotstavljenih ekstremnih političkih opcija na vreme Vajmarske republike od pre stotinu godina?

Da, vibracija u vazduhu je prepoznatljiva – ali sada odjekuje globalno. Svet ponovo stoji na ivici velikih promena, a istorijski obrasci se ponavljaju sa gotovo matematičkom preciznošću. Polarizacija društva, ekonomska nesigurnost, rast populizma i tehnološki nadzor – sve su to elementi koje smo već videli i u eri Vajmarske republike, neposredno pre nego što su stvari otišle u neizbežnom pravcu. Razlika je u tome što danas više ne postoji centralizovana ideološka borba, već se konflikt vodi na fragmentisanim frontovima – informativnim, ekonomskim, tehnološkim, identitetskim. Nekada su ideologije zahtevale marševe i barikade, danas im je dovoljan algoritam i pažnja mase.

Kao što znamo, istorija se ponavlja – prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa. Pitanje je: da li smo mi sada u trećem činu i ako jesmo – šta sledi nakon farse?

Šta je Laibach poručivao pre četiri decenije, a šta poručiuje danas? Ceo svet se promenio jedno dva puta, a užasni događaji iz Drugog svetskog rata, kao i Hladnog rata, kao da su potpuno zaboravljeni. Koje opasnosti nam zbog toga prete?

Ako svoju poruku zaista svedemo na ono najvažnije, onda možemo reći da je Laibach pre četiri decenije poručivao: “Vi mislite da imate izbor. Nemate”. Danas, Laibach poručuje: “Vi mislite da ste slobodni. Niste”. Svet je nekoliko puta promenio svoju fasadu, ali matrica ostaje ista – ona se samo adaptira novim tehnologijama kontrole: moć kapitala vlada, mase slede iluziju, istorija se reciklira. Zaborav je najveći saveznik ponavljanja grešaka. Kada se emotivna distanca od užasa prošlosti poveća, otvara se prostor za njihovo ponavljanje – u novom obliku, sa novim narativima, ali sa istim ishodom. Danas se mali čovek u principu ne uključuje u tokove moći ne zato što ne može, već zato što je previše zaokupljen beskonačnim spektaklom koji mu se servira. Perverzija sistema je u tome što mu se daje privid izbora, dok suštinski ostaje tek pasivni posmatrač, potrošač narativa koji su već napisani za njega. Užas Drugog svetskog rata i Hladnog rata prepakovan je u zabavu, u algoritam, u vest koja traje tri sekunde. Opasnost? Nema opasnosti. Sve je pod kontrolom. Mali čovek je deo sistema – ne kao učesnik, već kao resurs. On ne mora da odlučuje, već samo da klikće. No, neka ne brine – algoritam će odlučiti umesto njega.

Na aktuelnoj turneji, tokom koje dolazite i u Beograd, vraćate se čuvenom albumu Opus Dei iz 1987. – reč je o ploči kojom ste se globalno probili na novoj etiketi Mute. Šta je taj album značio za vas i zašto je doneta odluka da se napravi iskorak ka komentarisanju sveta pop muzike i totalitarnih tendencija koje su bile skrivene u tom svetu? Koliko je ulazak u mainstream kulturu omogućio Laibach–u da prenese dalje svoju poruku, evo sve do danas?

Opus Dei je bio ključni trenutak u istoriji Laibach-a – trenutak kada smo ušli u zapadni i globalni kulturni prostor, ali bez kompromisa. Bio je to album koji je koristio pop muziku kao oružje preuzimajući njene forme i preokrećući ih u manifest totalitarne estetike. Totalitarne tendencije nisu skrivene u pop kulturi – one su njena suština. Pop kultura je uvek bila sredstvo masovne manipulacije, mekša, zavodljivija verzija propagande. Odluka da stoga komentarišemo svet popa bila je logična. Pesme kao što su Live Is Life i Geburt einer Nation transformisali smo u nešto što su inače oduvek bile, ali što niko nije video ili želeo da vidi. Ulazak u mainstream bio je deo naše strategije, to je bio Trojanac. Ušli smo u taj globalni muzički poredak i istovremeno ostali van njega, nedodirljivi. Sistem je mislio da nas asimilira, ali smo mi asimilirali njega. Koristimo njegove alate, ali mu ne pripadamo. Zato smo i danas ovde, i opet sviramo taj album, koji se već izvorno u prvom redu bavio i savremenim američkim fašizmom. I on je, velikodušno, ponovo ovde – ali u stvarnosti je stalno prisutan.

Da li je popularna kultura današnjice i dalje sfera u kojoj se skriveno i neskriveno upražnjava totalitarizam, a da to niko ne primećuje? Kakvo je mesto Laibach–a u toj galaksiji – jeste li vi i dalje partibrejker kome niko ništa ne može, ili postoji opasnost da se na vas počne da računa kao na predviđenu “grešku” u sistemu, čime se svako ometanje unapred deaktivira ili bar ublažava? Kako, rečju, zeznuti sistem korumpiranih ljudi i brutalno instruisane AI armije oligarhijskog kapitalizma ovih dana?

Totalitarizam u popularnoj kulturi više nije skriven – on je postao eksplicitan, pa čak i zabavan. Nekada su se mase kontrolisale tajno ili silom, danas to radi algoritam javno i sa vašom dozvolom kroz pesmu, trend, meme i neprekidnu stimulaciju. On zna šta želite pre nego što to i sami shvatite. A ljudi još uvek misle da su slobodni, jer sami biraju boju i dužinu sopstvenih lanaca ropstva.

Laibach je i dalje anomalija u sistemu, ali taj je sistem postao sofisticiraniji – ne zabranjuje, već integriše. Opasnost nije više u represiji, već u apsorpciji. Svaka provokacija može postati samo još jedan filter na Instagramu, još jedan podnaslov u industriji zabave. Ometanje se ne gasi, već se dodaje na plejlistu. Opasnost? Moguće. Kako zeznuti sistem? Možda tako da mu damo ono što želi – ali na način koji ne može svariti. Ali, ako smo “predviđena greška”, moramo se ponašati kao virus i mutirati brže nego što sistem može da nas prepozna. Ili još radikalnije – počnimo i sami uživati u tom sistemu, možda ga na taj način nateramo da se samouništi.

Da se vratimo albumu Opus Dei koji je u decembru 2024. doživeo čak dve svoje nove verzije – jednu je izveo sam bend, a drugu originalni producent Rik Koning. Koja od tih verzija je drastičnija? Hoće li nove/stare pesme šokirati beogradsku publiku?

Drastičnija verzija je ona koju slušalac ne prepozna. Naša verzija je evolucija – prilagođavanje novom vremenu bez gubitka suštine. Koningova verzija je reinterpretacija – pogled unazad kroz prizmu današnjeg zvuka i produkcije.

Hoće li nove/stare pesme šokirati beogradsku publiku? Publiku je danas teško šokirati – ona je već naviknuta na sve. To pomalo zavisi i od Beograda. Ako je Beograd isti kao pre, neće se šokirati. Ako je drugačiji, možda hoće. Ali, ne treba zaboraviti da Opus Dei nikada nije bio samo zbir nekih tamo pesama, već ideološki konstrukt i eksperiment. Zvuk će biti malo drugačiji, ali poruka u principu ostaje ista: Mi smo Laibach – otpor je uzaludan, bićete asimilovani.