Polako ulazimo u petu nedelju neosnovano, a po nekima i protivustavno uvedenog vanrednog stanja, okruženi vestima o strahovitim posledicama koje korona virus ostavlja na zdravstvene sisteme, ekonomiju i normalan život ljudi širom sveta. Izbombardovani smo informacijama o povećanju broja zaraženih, umrlih, ali srećom i izlečenih. Već smo se navikli da (mi srećniji zbog svojih godina) posle 17.00 časova ne možemo napolje, svako poznaje nekoga ko je po povratku iz inostranstva završio u nekoj karantinskoj ustanovi. Sve te priče su nam postale svakodnevica.
Međutim, malo ko govori o tome da je od 16. marta lišeno slobode(!) oko 9000 izbeglica, tražilaca azila i migranata, koji gotovo pet nedelja nisu promolili nos van 17 kampova raspoređenih širom Srbije. Tog 16. marta Vlada Republike Srbije donela je Odluku o „privremenom ograničavanju kretanja“ tražilaca azila i iregularnih migranata smeštenih u centrima za azil i prihvatnim centrima. Cilj ove odluke je da se suzbije širenje korona virusa, ali očigledno je da u izbegličko-migrantskoj populaciji postoji nešto čega u ovoj našoj srpskoj nema, pa su oni skloniji tome da dobiju i prenesu dalje ovu pošast koja nas je sve spopala.
PLODOVI GNEVA
Nakon gotovo pet nedelja tišine, vesti o migrantima i izbeglicama ponovo postaju aktuelne. U noći između nedelje i ponedeljka došlo je do tuče i manje pobune u Prihvatnom centru u Obrenovcu, gde je na današnji dan smešteno 1200 osoba, intervenisale su vojska i policija. Pre desetak dana, u obračunu između Kurda i Arapa u Centru za azil u Krnjači teško je povređen jedan mladić koji je hospitalizovan. Na osnovu nezvaničnih, ali pouzdanih informacija, desetak migranata koji su bili nezadovoljni što su više od mesec dana zatvoreni u Tutinu transportovano je na granicu sa Severnom Makedonijom. Posledice Odluke o zatvaranju i njeni nedostaci polako izlaze na površinu.
Zbog svega navedenog, važno je da se vratimo na to šta znači u pravnom smislu zabraniti izbeglicama i migrantima da 24 sata izlaze iz sada već ozbiljno prenaseljenih kampova. Kao što je već rečeno, ovim ljudima nije ograničena sloboda kretanja, kao što to piše u Odluci Vlade. Ovi ljudi su lišeni slobode. Lišenje slobode nastupa kada ne možemo slobodno da donesemo odluku gde, kada i kako ćemo se fizički pomerati. Pored toga, moraju postojati i neke druge prepreke koje nas u tome objektivno sprečavaju. Zatvoreniku je to ćelija, dok bi u slučaju izbeglica i migranata to bila ograda oko kampa, naoružani vojnici ili policajci odmah ispred te ograde i pretnja kaznom do tri godine zatvora u slučaju kršenja Odluke Vlade. Sloboda kretanja i njeno ograničenje podrazumeva manji stepen restrikcije od lišenja slobode, na primer, mi koji smemo od 05.00 do 17.00 da izađemo iz stana imamo slobodu kretanja koja je ograničena. Dakle, stvari treba nazvati pravim imenom.
Kada ste lišeni slobode i naš Ustav, ali i brojne konvencije koje je Srbija ratifikovala, propisuju da moramo o tome dobiti individualnu odluku u kojoj su navedeni razlozi lišenja slobode, trajanje i gde smo poučeni da možemo da se žalimo sudskom telu koje treba da ispita osnovanost i zakonitost tog lišenja slobode. Naš Ustav kaže da ako smo lišeni slobode od strane tela koje nije sudsko, imamo pravo da u roku od 48 sati budemo izvedeni pred sud koji će upravo to ograničenje ceniti iz ugla zakonitosti. Dalje, imamo pravo da angažujemo pravnog zastupnika, da obavestimo treću osobu po svom izboru itd. Čitajući Odluku Vlade, ova prava su ljudima u kampovima uskraćena i to niko još nije rekao, a mnogima je bio posao da to kažu.
Pitanje je i zašto državljani Srbije, i stranci koji borave na privatnoj adresi, mogu da provode vreme napolju od pet ujutru do pet po podne, a izbeglice i migranti ne? Koja je razlika između mene i zdravog Sirijca koji već dve godine boravi u Srbiji, u nekom centru za azil, čekajući ishod svog postupka azila? Zašto on ne bi smeo da u pomenutom periodu boravi napolju, pa da se do 17.00 vrati u centar za azil zbog policijskog časa, i da ako propusti da to uradi bude kažnjen kao i svako drugi? Koji je opravdan, zakonit, a bogami i ustavan razlog za tako nešto? Nema ga, to se zove diskriminacija koja je bazirana na poreklu, pravnom statusu i mestu stanovanja. Taj Sirijac jednostavno nema sreće da ima drugo mesto boravka van kampa jer je izbeglica, i zbog toga je stavljen u neopravdano nejednak položaj.
TEMPIRANE EPIDEMIOLOŠKE BOMBE
Na kraju, ali ne manje važno, postavlja se pitanje kako je ljudima koji su 24 sata zatvoreni u kampovima čiji su kapaciteti, po nekim procenama, oko 6000 kreveta. Tih 6000 kreveta nisu u gradskom kvartu u kome svako živi u svom stanu i deli 30, 50 ili više kvadrata sa dve, tri ili četiri osobe. Ovde se radi o 6000 ležajeva u kampovima u kojima uslovi variraju, jer nisu svi dizajnirani za duži boravak. Nije isto biti zatvoren 24 sata u Centru za azil u Banji Koviljači u kome su uslovi dobri i u Prihvatnom centru u Adaševcima gde sada boravi preko 1100 ljudi u velikim šatorskim sobama, u kojima je smešteno po više desetina migranata.
Vanredno stanje daje određenu slobodu državama da ograniče neka ljudska prava, ali u fizički integritet i ljudsko dostojanstvo se ne sme zadirati ni pod kakvim uslovima. Nehumani i ponižavajući uslovi upravo to rade. Svakodnevno, različita međunarodna tela daju preporuke kako u vanrednom stanju sva mesta lišenja slobode moraju da budu rasterećena, ili bar razređena, kako zbog poštovanja ljudskog dostojanstva tako i zbog sprečavanja širenja zaraze. Dovoljno je da se jedan radnik Komesarijata na putu od prihvatnog centra do kuće zarazi koronom i da 1000 ljudi na malom prostoru (uključujući i druge zaposlene) u, na primer, centru u Adaševcima bude izloženo strahovitom riziku od širenja virusa. Nema sumnje, ovo stanje arbitrarnosti je nezakonito i stvara uzavrelu atmosferu u svim centrima. Incidenti iz Obrenovca i Krnjače samo to potvrđuju.
Postojeće rešenje je opasno, ne samo za izbeglice i migrante, već i za ljude iz Komesarijata koji svakodnevno provode vreme trudeći se da se život ovih ljudi u novonastalim okolnostima odvija koliko-toliko normalno, ako je to uopšte moguće. Dani širenja virusa su pred nama i moraju se preduzeti sve razumne mere da bi se zaštitili svi građani Srbije, i radnici Komesarijata koji se uveče vraćaju svojim porodicama, ali i izbeglice i migranti koji ne smeju da budu podvrgnuti ovakvom tretmanu.
Uostalom, neka neko pita doktora Kona ili nekog drugog medicinskog stručnjaka da li je normalno da na jednom mestu, usred pandemije, na malom prostoru 24 sata bude zatvoreno 1200 za sada još uvek zdravih ljudi, dok korona ide okolo i ne bira svoje žrtve. Verujem da bi iskren odgovor bio ne, jer zašto inače sedimo u kućama i stanovima i trudimo se da, osim ukućana, viđamo što manje ljudi.
Autor je pravnik A11, Inicijative za ekonomska i socijalna prava
