Lični neuspeh

Nakon što je policija sasvim slučajno u Beogradu nabasala na Zdravka Tolimira, a ubrzo nakon toga dobila na poklon Vlastimira Đorđevića, potraga za haškim optuženicima nastavila je da luta po mračnom lavirintu koji su ispleli begunci i njihovi jataci, tako da su poslednje policijske akcije uvek stizale u suton događaja. Pripadnike Bezbednosno-informativne agencije je do vrata Tolimirovog skrovišta dovela osoba koju su pratili zbog drugih stvari, dok je bivšeg načelnika Resora javne bezbednosti u prisustvu policije nazvala bliska poznanica, otkrivajući mesto Đorđevićevog boravka. Budući da se više ne naziru slični darovi neba, operativcima Odeljenja za otkrivanje ratnih zločina i službama bezbednosti preostalo je jedino da nastave s beskrajnim proverama stambenih i vojnih objekata, prisluškivanjem telefona članova porodica begunaca i prismotrom potencijalnih jataka. Odlazećoj tužiteljki Haškog tribunala Karli del Ponte to nije bilo dovoljno. Tokom poslednje posete Beogradu ona je neprekidno ponavljala kako je njena karijera uništena, tako da je negativna ocena o saradnji vlasti u Srbiji sa Međunarodnim krivičnim sudom koju je iznela pred Savetom bezbednosti bila sasvim dosledan izraz njenih osećanja. Nije vredelo ni to što su članovi Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom izneli mnoge detalje o Župljaninovim lutanjima po Srbiji, Mladićevom skloništu u jednom sremskom selu ili Karadžićevom izletu do Beograda. Činjenicu da će Karadžić i Mladić nazdraviti na slobodi kada se iza njenih leđa poslednji put zatvori kapija Haškog tribunala, ona je doživela kao ličnu tragediju.

U trenutku kada je Karla del Ponte ispisivala poslednje stranice izveštaja, njena bivša saradnica Florens Artman potvrdila je da se Radovan Karadžić skrivao u Beogradu početkom 2004. godine. Ona tvrdi da su o tome obavestili vlasti u Srbiji i da su im predali adresu na kojoj je Karadžić boravio. Neki članovi vlade koji su kontrolisali policiju bili su, prema njenim rečima, spremni da ga uhapse i kontaktirali su s Francuskom da ga prebace u Hag, ali su Amerikanci intervenisali i stopirali akciju. Naš izvor, blizak službama za realizaciju Akcionog plana za završetak saradnje s Haškim tribunalom, potvrđuje da se Karadžić početkom 2004. zaista nalazio u Srbiji, ali da istražni organi tada nisu raspolagali informacijama, niti da se pregovaralo sa bilo kojom stranom zemljom o Karadžićevom hapšenju. Oni su početkom ove godine prvi put od zvaničnika Tribunala dobili podatke o Karadžićevom boravku u Srbiji. Nakon serije molbi, urgencija i čekanja, dobili su dodatne informacije od istražitelja Međunarodnog krivičnog suda, tako da je trag vodio do jednog od bivših telohranitelja paljanskog lidera optuženog za genocid i zločine protiv čovečnosti. On tokom saslušanja nije priznao da je Karadžić bio u Srbiji, ali je na osnovu raznih, često protivrečnih tvrdnji i praznina u njegovom iskazu postalo očigledno da je Karadžić, za koga je i sama Karla del Ponte govorila da je u zemlju propao, u jednom trenutku izronio na površinu, i to u Beogradu. S obzirom na to da je Haški tribunal, uz uobičajeno podozrenje, podelio domaćim službama tek deo saznanja kojima je raspolagao, još uvek nije utvrđeno mesto njegovog skrivanja, mada dosta stvari ukazuje na to da je paljanski lider bio prinuđen da potraži lekarsku pomoć zbog ozbiljnih zdravstvenih problema. A ona se, što je dobro znano, ne ukazuje u iznajmljenom sobičku, sa golom sijalicom koja visi na izglodanoj žici.

KOSTREŠ HARAMBAŠA: Taj ornament se savršeno uklopio u mozaik izveštaja Institute for War & Peace Reporting (IWPR) iz Londona. U aprilu 2004, neposredno nakon prepada SFOR-a na Palama, koga se još jedino seća otac Jeremija Starovlah – kada ga nešto probode u leđima dok se menja vreme – ova organizacija je objavila informaciju da se Karadžić skriva u Zaovinama, zabačenom seocetu na vrhu Tare, inače drevnom utočištu neuhvativog Kostreš harambaše, o čemu su bili obavešteni i istražitelji Haškog tribunala. „Zaovine izgledaju kao savršeno mesto za Karadžićevo skrivanje“, kaže se u tekstu Instituta. „Do ovog planinskog sela vode samo dva seoska puta. Izveštaje da bivši lider bosanskih Srba često prelazi ovu granicu nedavno su potvrdili i Tribunal i zvaničnici EU-a u Bosni. Uprkos očekivanjima u Hagu da će SFOR preduzeti korake na osnovu ove informacije, nikakav napad nije organizovan.“ Artmanova je tokom promocija svoje knjige Mir i kazna otišla korak dalje tvrdeći da je Karadžić bio u Zaovinama na oporavku posle operacije, i da je ta informacija prosleđena komandi SFOR-a u Sarajevu. Nekoliko sati kasnije, helikopter je nadletao tu oblast upozoravajući ovog haškog begunca, što je za nju postao krunski dokaz da neke velike sile – pre svega SAD, Velika Britanija i Francuska – ne žele da vide neke od optuženika tamo gde im je mesto. Tužilaštvo za ratne zločine Srbije ovih dana je privelo kraju istragu o navodnom dogovoru između Karadžića i bivšeg specijanog izaslanika za Balkan Ričarda Holbruka koji je Artmanova obnarodovala na sva zvona. Saslušan je niz svedoka, od Momčila Krajišnika, Milana Milutinovića i Biljane Plavšić do Jovice Stanišića i bivšeg šefa kabineta ministra inostranih poslova Vlade Nadeždina. Mada je Nadeždin stalno ponavljao da je svojim očima video papir koji su potpisali Holbruk i Karadžić, naši izvori tvrde da pismenog dogovora sa Karadžićevim i Holbrukovim potpisom nema, što ne znači da između njih dvojice nije postignuta neka vrsta usmenog sporazuma.

MLADIĆ U SREMU: I dok se čekaju dokazi o Karadžićevom oporavaku, mada njegova spisateljska aktivnost govori da ga zdravlje dobro služi, istražni organi su rekonstruisali Mladićevo kretanje po Srbiji sve do februara 2006. godine. Nakon toga, praznina. Naši izvori tvrde da se Mladić u tom periodu skrivao u blizini jednog većeg grada u Sremu. To je inače vreme prvih hapšenja lica kojima se sudi zbog pomaganja Mladiću da izbegne sudsku pravdu, penzionisanog pukovnika Vojske Republike Srpske Jovana Đoga, inače nekadašnjeg pripadnika Mladićevog obezbeđenja, i Saše Badnjara, vodnika Vojske RS i bivšeg Mladićevog vozača. Ubrzo nakon te epizode premijer Vojislav Koštunica je dao Karli del Ponte čvrste garancije da će se Mladić do 30. aprila naći u Hagu. Naši sagovornici navode da se u to vreme pojavila jedna osoba koja je tvrdila da može pomoći da se dođe do Mladića, u šta je poverevao i sam premijer, nakon ubeđivanja od strane njegovih bliskih saradnika zaduženih za pitanja bezbednosti, ali se ubrzo pokazalo da su data uveravanja samo magla i dim. Mladić je iskoristio neodlučnost vlasti i niko mu nakon toga više nije video ni leđa.

NOVOSADSKA ŠKOLA: I dok se donekle može razumeti što istražni organi kaskaju za dvojicom najtraženijih begunaca, policiju je neprijatno iznenadilo izmicanje Stojana Župljanina i Gorana Hadžića u trenutku kada je, nedavno, izgledalo da se nalaze u rukama nadležnih službi. Tragovi boravka bivšeg načelnika Odeljenja za suzbijanje opšteg kriminaliteta u opštinskom SUP-u u Banjaluci, a potom i Karadžićevog savetnika za unutrašnje poslove Stojana Župljanina, otkriveni su u nekoliko gradova u Srbiji, pre svega Novom Sadu i Kruševcu, mada postoje jake sumnje da je ovaj haški begunac boravio u Futogu i Kragujevcu. Najčvršći dokazi otkriveni su u Novom Sadu gde je u brižljivo pripremljenoj akciji priveden jedan novosadski profesor zbog sumnje da je bio u bliskom kontaktu sa Župljaninom. Kod njega su pronađena Župljaninova pisma, tri pištolja za koja nije posedovao dozvolu i 15.000 evra. Protiv ovog profesora pokrenuta je istraga, tako da postoji sasvim realna mogućnost da će se on među prvima naći na udaru novog Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine. Istražni organi su u jednom trenutku uspeli da dođu do broja mobilnog telefona koji je koristio Župljanin, na osnovu čega su poverovali da će mu u Kruševcu konačno staviti lisice na ruke, ali se ubrzo nakon toga ispostavilo da je taj telefonski broj prešao u posed nekog lokalnog automehaničara. Policiji je jedino preostalo da mu kod jataka ostave poruke sa pozivima da se preda, nudeći državnu zaštitu u Hagu i obezbeđenje za porodicu, ali se Župljanin na pragovima kuća koje je posećivao više nikada nije pojavio. Strategija sa pozivima za predaju nije dala rezultata ni u potrazi za Goranom Hadžićem, mada će posledice krivične prijave uskoro osetiti njegov stari poznanik koji je u svojoj kući u Vojvodini skrivao arsenal oružja koji je bio dovoljan da se opremi jedna cela četa.

Znajući sve ovo, o čemu su joj tokom poslednje posete govorili nadležni zaduženi za sprovođenje Akcionog plana, Karla del Ponte je odbrusila da se saradnja ne demonstrira rečima već delima. To je, na kraju, i zapisala u svom izveštaju, primećujući da je bilo nekih koraka, ali da su oni bili spori, neefikasni i neprimereni hitnosti trenutka. „Kratko rečeno, nema pune saradnje Srbije s mojom kancelarijom“, tvrdo je zaključila tužiteljka, pokušavajući da osujeti pragmatične korake zvaničnika Evropske unije, čija je poluglasna razmišljanja mogla čuti u kuloarima poslednjeg sastanka ministara inostranih poslova u Briselu. Ako se već pragmatično čita slovo međunarodnog prava u slučaju Kosova, razmišljali su neki od njih, zašto bi se odustalo od ovog kriterijuma u insistiranju da Srbija ispuni svoje haške obaveze pre potpisivanja Sporazuma o pridruživanju i asocijaciji, jer će u jednom uređenom poretku koji će Srbija vremenom dostići pravda stići sve ratne zlikovce.