Leteći cirkus Aleksandra Vučića

Skupština ili #skupstina? Sva je prilika da dobrom delu gledalaca – onima koji ne koriste društvene mreže – mnogo stvari nije bilo jasno tokom trodnevnog TV spektakla, poznatog i pod imenom „biranje vlade u Narodnoj skupštini Srbije“. Ne samo zbog bizarnih stvari koje su se mogle čuti što od mandatara, što od poslanika – od mandatara najviše, s obzirom na to da je najviše i govorio, čak 14 sati. Utisak je da se, paralelno sa onim što prikazuju kamere, negde van skupštinske sale odigrava još nešto što i te kako utiče na rad poslanika i mandatara, kao i na teme o kojima se raspravlja.

Ko je taj utisak stekao, bio je u pravu – prvi put u savremenoj istoriji Srbije, poslanici vladajuće koalicije su, osim neprekidnog iskazivanja svakovrsnog obožavanja premijera, tri dana žbirali šta opozicija piše na Tviteru i to uredno prijavljivali u skupštinskoj sali, uz blagoslov predsednice Skupštine Maje Gojković (na Tviteru prisutna na nalogu @MajaGojkovic) i mandatara Aleksandra Vučića (@avucic i @serbianPM). Štaviše, njih dvoje su se i sami uključivali u komentarisanje, zgražavajući se i skandalizujući na to šta je ko od opozicije napisao na ovoj društvenoj mreži. Tako je Aleksandar Martinović ušao u istoriju nakon što je pozvao povredu dostojanstva Skupštine zbog tvita poslanika Radulovića (@SasaRadulovich): „Mandatar nastavlja da omalovažava i vređa. Predsednica Skupštine mu dozvoljava. Zato nažalost Skupština liči na Farmu“ – i dobio reč.

Potom se oglašava Maja Gojković. Iako je 10 minuta ranije rekla da ne prati Tviter jer „ima druga posla“, i uprkos tome što sedi na mestu predsedavajuće, ona počinje monolog: „Hoću samo da reagujem, pošto sam optužena za povredu člana 46 Ustava, opet na Tviteru od jednog od poslanika, koji očigledno želi da komunicira u parlamentu sa svima nama samo putem Tvitera, da želim da zabranim slobodu govora na Tviteru. Javnosti radi, hoću da kažem da mi ne pada ni na kraj pameti da se mešam šta će ko da napiše na Tviteru. Ali, ono što mi je dužnost to je da branim dostojanstvo parlamenta i svih poslanika i da ne dozvolim da bilo ko od vas bude na društvenim mrežama ili u medijima prikazan kao stoka… Neću dozvoliti da neko kaže na Tviteru, naravno, da je Aleksandar Vučić uveo ovde konje“ Reč je o tvitu Dragana Maršićanina (@marsicanin_d): „Kaligula u senat uveo jednog konja, Vučić u Skupštinu i Vladu čitavu ergelu.“ Gojković je nastavila: „Da, sve to ima danas na društvenim mrežama, od strane uvaženih političara ovde, koji govore o tome da ja sprečavam slobodu govora. Prema tome, nemojte da nas vređate, inače ću na Administrativnom odboru tražiti da budete kažnjeni za ugrožavanje dostojanstva parlamenta, pa da vidim kako će vas sve kolege okarakterisati tamo, jer vi govorite o svim poslanicima kada to napišemo.“

Ovakav razvoj događaja ne čudi. Poodavno je poznato da predsednik Vlade malo šta drugo radi osim što gleda šta je ko o njemu napisao i rekao, i posle toga lično ili preko svojih epigona u svim mogućim medijima to predstavlja kao napad na sebe/Srbiju i/ili njegovu porodicu. Pošto je, zajedno sa ostalim poslanicima, praktično tri dana bio neprestano u Skupštini, bilo je bolno očito koliko on energije ulaže u ovu aktivnost.

Osim toga, na nedavno postavljenoj SNS izložbi „Necenzurisane laži“, tretman medija su dobili i tvitovi javnih ličnosti. Evo, rekli su autori izložbe, oni svi lažu, a mi ih ne cenzurišemo – a mogli bismo. U stvarnosti, pritisci na preostale ne-SNS medije rastu neprestano, a pošto je i Tviter unapređen u medij, performans vladajuće garniture u Skupštini – žbiranje i tužakanje – može se tumačiti jedino kao pokušaj da se sličan pritisak izvrši i na poslanike opozicije koji tvituju: vi lažite, mi vam nećemo ništa, jer nema cenzure, ali ćemo, uz brutalno vređanje, građanima na televiziji da pokažemo šta vi radite u Skupštini, umesto da slušate višesatni monolog premijera.

Ili, rečima premijera, pred kraj trećeg i poslednjeg dana rasprave: „Moj najveći greh, video sam to u prethodna tri dana, u vremenu u kojem smo marljivo radili, slušali sve, odgovarali svima, ulazili u rasprave, diskusije, došao sam do zaključka da je najveći greh upravo taj što sam se trudio samo da im odgovorim, a što mi je u stvari zabranjeno da odgovorim.“ Ponavljamo, čovek je u tri dana govorio 14 sati.

Dalje je nastavio: „Što, u stvari, istina mora da bude ta da neko kupuje prestižne restorane. A ko kupuje prestižne restorane? A koji restoran? Mislim na to što ste bezbroj puta lagali po svim društvenim mrežama, obmanjivali javnost, pa vas čekam sve vreme da to kažete, da izađete, nešto ne smete da izađete da to kažete. Zato što mislite da kada jednu laž stotinu puta ponovite, da će da postane istina. I nije vas stid dok to izgovarate, još nam držite pridike o tome kako vas neko omalovažava, a najgore laži ovde iznosite, najgore klevete, najgore uvrede na račun ljudi, na račun nečijih porodica. Pogađa me zato što ste hteli da kažete nešto što ne smete, a kukavica ste, hteli ste da kažete da kupuje moj brat. Nije kupio nijedan, i neće. A kukavica ste obična, kao što vidite. A ja nisam kukavica, ja nisam kukavica, ja smem da vam kažem šta pričate po kuloarima, ja smem da vam govorim šta iznosite i kakve neistine.“

Dakle, zaključak je jednostavan: ne sme ništa da se priča po kuloarima, niti po društvenim mrežama – ništa što bi premijera povredilo.

EKSPOZE: No, krenimo od početka – od ekspozea. Ako bi se sastrugale silne naslage uvreda prema građanima, poslanicima, Skupštini i opoziciji, i dodatni nanosi samohvalisanja, premijerov neznano dugački ekspoze (od 450 strana sišlo se na 250, a poslanici tvrde da su dobili verziju od 68 strana) mogao bi se kvalifikovati kao križanac između kakve enciklopedije i statističkog izveštaja.

SNS poslanica Aleksandra Tomić

(@BgdSaska) bila je nedvojbeno uverena da se pred poslanicima našao pravi dragulj pisane reči: „Ono što predlažem, gospodine mandataru, da vaš rad zaista odštampate, jer mislim da će u budućnosti ostaviti velikog traga za ljude koji se bave ekonomijom i političkom ekonomijom.“

Moramo da razočaramo poslanicu Tomić: ovakvo „stvaralaštvo“ se već uveliko štampa, i zove se Statistički bilten Republičkog zavoda za statistiku. Ali, kakve su to zapravo uvrede, kakve se to nebuloze nalaze u premijerovom ekspozeu? Da li je reč da je dolepotpisani tviteraš samo jedan od malobrojnih hejtera koje plaća Mišković (@Misko_DH), ili ipak ima nečega u toj tvrdnji? Evo samo nekoliko primera gde mandatar u potpunosti sam sebe demantuje, ponekad i u istoj rečenici (kurziv redakcijski, prim. nov.):

„Znao sam i, dragi građani, da ću morati da prkosim svakoj kritici (…) I tako, dok ulazim u drugi mandat kao predsednik Vlade, želim da kažem da mi je namera da u narodne četiri godine budem još otvoreniji za kritike i primedbe, pokušaću da budem i ljubazniji.“

„Ako sam nečim zadovoljan od svega što smo uradili u prethodnom mandatu, onda je to upravo ta promena u nečemu što se zove kolektivni mentalitet (…) Zato, ljudi, neretko kada počnemo da plačemo po svim televizijama, kada počnu svi da kukaju, valjda zbog onoga što nisu uradili u prethodnom periodu, suština je u tome da mi nismo uspeli da se priviknemo da su se stvari promenile u okruženju, da sebe moramo da menjamo i da sve drugo moramo da menjamo.“

„Takođe, u regionu pojedine zemlje, o kojima ni danas neću zarad bilo kakvih političkih poena reći ništa loše i ništa ružno, poput Hrvatske, otvaraju stare rane i kroz rehabilitaciju NDH i njenih protagonista, otvoreno prete bezbednosti Srba, razume se i Republike Srbije. (…) Ja ni ovde u parlamentu neću da govorim ništa protiv albanskih vlasti zato što se razlikujem od njih i po tome što nam nije potrebno da stičemo političke poene time što ćemo da kritikujemo druge, ali neko mora da ima u vidu da oni nas napadaju.“

foto: tanja valič

Daleko od toga da je ovo sve – ima još mnogo, mnogo toga u ekspozeu što je bukvalno uvreda za inteligenciju. Tako mandatar kaže da je Evropska komisija najbolje ocenila tri poglavlja za koja je bilo zaduženo Ministarstvo prosvete: to je valjda bio i razlog da ministar Verbić (@sverbic) bude zamenjen. Kaže mandatar takođe da je Srbija od 2008. do 2012. imala potpuno pogrešnu ekonomsku politiku – pa smo onda, za promenu, postavili Mlađana Dinkića (@mladjad) da vodi resore i finansija i ekonomije, kako bi pokušao da sanira tu pogrešnu ekonomsku politiku koju je kreirao – Mlađan Dinkić. Tu je i mnoštvo pozivanja na period od „pre dve godine“, kada je sve bilo katastrofalno i na ivici propasti. Neznano je otkud to da se 2014. godina pominje kao katastrofalna, pošto je u tom trenutku Vučić već dve godine na vlasti. Jedno od objašnjenja bilo bi da je to preostalo iz prethodnog ekspozea, gde je takođe bilo nekoliko referenci „pre dve godine užas, a pogledajte sada“.

PO POSLOVNIKU: Prvi dan rasprave bio je rezervisan za šefove poslaničkih grupa – svakom po 20 minuta, a Vučiću vremena koliko mu treba. Ovakav besmisao, da mandatar sam govori više nego svi ostali poslanici zajedno, pokazuje da će jedan od prvih zadataka po promeni vlasti morati da bude promena skupštinskog Poslovnika, koji je, kao i mnogo drugih stvari, nakaradno stvorila Demokratska stranka, a SNS prigrabio i praktičnom primenom ga učinio mnogostruko gorim. Zapravo, kroz ovakav Poslovnik pokazuje se koliko je lako obesmisliti Skupštinu: dovoljno je da imate svog predsedavajućeg. On, ili u ovom slučaju ona, do maksimuma će koristiti diskreciono pravo da odlučuje o tome ko od poslanika ima ili nema pravo na repliku. Tako je Šešelj dobio dve replike, a Boško Obradović iz Dveri – nijednu.

Kad se ovome pridruži činjenica da predsednica vodi sednice potpuno voluntaristički, kako joj se ćefne, ne poštujući ni takav loš Poslovnik o radu, Skupština se veoma lako pretvara u nešto što kod gledalaca izaziva dubok, vapijući osećaj nepravde: svako pozivanje na povredu Poslovnika od strane vladajuće koalicije se bez posledica pretvara u repliku punu vređanja, a opozicioni poslanici mnogo puta ni ne dobiju pravo da odgovore, niti da prijave povrede Poslovnika, kojih na svakom zasedanju ima više desetina. Na svaki protest opozicije zbog silovanja parlamentarizma i demokratije, stiže isti odgovor: „narod nam je dao 50 odsto, i šta hoćete?“

Stoga, džaba su poslanici DS a, DSS a i DJB a (ovi potonji mnogo češće) u znak protesta izlazili iz skupštinske sale – to neće promeniti stanje unutar nje, niti će Skupštini vratiti davno izgubljeno dostojanstvo. Sama činjenica da se mnogi sadašnji poslanici u njoj nalaze, već po sebi jeste povreda dostojanstva Narodne skupštine.

Uglavnom, prvi dan zasedanja je izgledao otprilike ovako: Vučić, horski praćen arlaukanjem svojih poslanika, nije pokazivao ni trunku sposobnosti da sasluša kritiku. Valja pogledati snimke dok govore poslanici opozicije: dok je replicirao Marko Đurišić (@djurisic_m) iz SDS a, premijer je grizao svoju ruku; tokom govora Milana Lapčevića iz DSS a, Vučić je širio ruke, huktao, zgražavao se i nešto govorio ministrima na svojoj desnoj strani. Kada je reč dobio Boško Obradović, Vučić je preglumljavao, vrteći glavom, gledajući u tačku u podu. Nakon toga je kolačio oči, dok mu je Nebojša Stefanović (@NesaStefanovic) govorio nešto u pola glasa. Kada je govorio Bojan Pajtić (@PajticBojan), premijer je ponovo odmahivao glavom zureći u jednu tačku.

Potom je usledio manevar: prenos iz Skupštine na RTS u je prekinut zbog prenosa Olimpijskih igara u Riju – delovalo je da je Raduloviću i Dačiću zamenjena pozicija, taman tako da Dačić potroši preostalo vreme do prekida prenosa.

foto: zoran žestić

Dok je Radulović govorio, negde na pola govora, Vučić je izvadio mnogo papira iz torbe i onda ih listao, slagao, vraćao u torbu… Na Radulovićeve navode o Er Srbiji, Vučić je sklopio ruke i huknuo, govoreći nešto Stefanoviću koji je klimao glavom.

Zanimljivo, dok su govorili Čedomir Jovanović, Nenad Čanak i Vojislav Šešelj, Vučić je bio potpuno miran. Tako je i odgovarao ovoj trojici – mirno, staloženo, blagonaklono. No, obraćanje ostalim opozicionarima je bilo žestoko. Premijer se u ovim slučajevima pretvarao u tužilaštvo, policiju i sud odjednom, govoreći opoziciji da su lopovi, lažovi, reketaši, i svakovrsni kriminalci, koji pritom ne znaju ništa ni o čemu. Obavezno „ja se vas ne bojim“ ponovljeno je više puta svakome ko ga je kritikovao. No, ni ovo nije novost: na primer, dolepotpisanom je, na konferenciji za štampu, na pitanje ko je odgovoran za gubitke Železare, rekao „izvinite što vas se ne plašim“. Maja Gojković ima drugu taktiku: „Nemojte da vičete na mene, sram vas bilo“, ili „Ja sam nemoćna, žena sam, pa nemam dovoljno snage da se sa vama izborim.“

Pajtić je, na tvrdnju da je budući ministar prosvete direktor gimnazije sina Aleksandra Vučića, dobio sledeći odgovor: „Da nisam ovo što jesam, nešto bih drugo uradio za to što ste mi dete napali, a napao mi je Bojan Pajtić dete, da čujete zbog čega. Napao mi je dete, malopre je pomenuo mog sina. Napali ste dete koje je išlo pošteno u školu, završilo pošteno bez ijedne poklonjene ocene. Nije vas stid i sramota. Vi ste opasni ljudi, tačno kako je Dučić rekao, samo za neke gde je možda i pogrešio. Vi ste opasni ljudi samo zato što nikakvog stida nemate, nikakvog ni stida ni obraza nemate.“

Dok je odgovarao Raduloviću („Pričali ste besmislice. Pričali ste bukvalno gluposti. Pričali ste nešto što je nemoguće da bilo ko razume.“), poslanici DJB a su podigli poslovnike u vazduh, a potom i ustali. Vučić je počeo da se kikoće, pa da se naglas smeje. Kao i u drugim situacijama, nije bilo izvesno da li se smeje hinjeno ili iskreno – a ne zna se ni koja je opcija gora: u svakom slučaju, reč je bila o ponižavanju i ismevanju poslanika i Narodne skupštine, a na gledaoce je delovalo u najmanju ruku uznemiravajuće.

„Digni, bre, malo Poslovnik. Naravno da vas nisam uvredio, nikoga vam u porodici nisam pominjao, nisam pominjao ni drugima, a znate da bih mogao, ne radim to. Vi ste to radili tamo gde nisam mogao da vam odgovorim, onako kako džentlmeni ne rade. A tamo gde sam mogao da vam odgovorim ćutite kao zaliveni. U tome se razlikujemo nas dvojica, što ja ne bežim od duela a ne ogovaram vas i ne govorim strašne stvari kada niste prisutni da govorite“, rekao je čovek koji je u poslednje četiri godine najozbiljniji politički duel imao sa Jelenom Karleušom i Nadom Macurom.

Đorđe Vukadinović, koji je, nažalost, više publiciteta dobio zbog toga što je, isfrustriran jer ne može da dobije reč, Vučiću poslao poljubac nego zbog onoga što je rekao (uspeo je da u dva minuta replike kaže da je Vučić menjao veru za večeru, da se u pariskom hotelu „Ric“ sastajao sa Stankom Subotićem Canetom, pomenuo lukrativne poslove, te da, umesto na Merkel i Putina, Vučić liči na Kaligulu i Nerona), dobio je od Vučića sledeće argumente:

„Dakle, mogli ste u samo dva minuta da čujete izliv besa, mržnje i sujete. Završili smo sa Kaligulom, Neronom. I Kaligulu i Nerona je istorija zapamtila, a vas nijedan Vlah ni u Neresnici i Manastirici ne poznaje i neće nikada da zapamti. Ne bih ja bio ni Kaligula… Nemojte da mi dobacujete, nemojte da psujete i nemojte da ste nevaspitani. (Vukadinović sedi ćuteći, drži ruke sklopljene na bradi; prim. nov.) Pristojnost se uči u mnogo ranijem dobu. Ja sam pažljivo slušao i sve uvrede pretrpeo, istrpeo na najjednostavniji način. To govori o vašoj diktatorskoj prirodi.“

TA ODVRATNA ŽIVOTINJA, ČERI PARADAJZ: „Pričaju gluposti, pričaju najbesmislenije stvari. Znate li vi šta je to čeri paradajz? Modifikacija gena jedne odvratne životinje i jedne biljke, i to sad jedemo i uživamo u tome i pričamo kako jedemo genetski nemodifikovanu hranu i mnogo smo pametni. Sada mi recite – ko od vas nije jeo?“, rekao je Vučić u ekspozeu.

„Koja je životinja u pitanju?“, upitao je Šešelj s mesta.

„Ne bi vam se svidela, ne ide uz burek.“

Sutradan po „razotkrivanju“ čeri paradajza, poslanik Milan Lapčević iz DSS a je posavetovao premijera da se mane ćorava posla i da ne priča o onome što ne zna, a u isto vreme prof. Miladin Ševarlić je ispred sebe imao saksiju čeri paradajza i plastičnu čašu sa njegovim plodovima, uz natpis na kravati „Stop GMO“. Maja Gojković je bila dovoljno bezobrazna da mu kaže: „Niste to smeli da unesete u salu. Piće ne može da se unosi u salu, tako da je bolje da sakrijete to.“ No, Vučić nije dao na svoje „znanje“: „Prvo, nisam nikakav lapsus napravio. Odlično znam šta sam rekao i za čeri paradajz i za ne znam šta još. Samo što vi ništa o tome ne znate, kao ni oni koji se prave da znaju. Sve sam tačno rekao juče, baš nikakav lapsus nisam napravio. Pošto vidim da je to izazvalo smeh i sprdnju kod neznalica (…) Inače je to mutacija ribe list. Mislio sam jedne druge ribe i zato nisam hteo da govorim. Mutacija ribe list i paradajza, i to se pojavilo 1994. godine prvi put na američkom tržištu i prvi put priznato na takav način. Čak ni to ne znate koji se time toliko tobož bavite.“

A gde je to čitao ili čuo premijer ovaj smeh i sprdnju nekih neznalica, kada su sve novine i televizije muku mučile kako da sažvaću šestosatni ekspoze u nekoliko minuta, i niko se od medija, bar prvog dana, nije bavio čeri paradajzom? Naravno, na Tviteru. Evo nekoliko primera: „Čeri paradajz nastaje intimiziranjem sa sportistima s Kosova“; „Čeri paradajz pobegao iz dvorišta i izujedao decu“; „Pa je l’ sad taj čeri paradajz postan ili nije?“

Nebrojeno puta se pokazalo da su mnogi u vladajućoj stranci potpuno operisani od humora (uzgred – ne samo oni, važi i za dobar broj poslanika Dosta je bilo). Ovo se videlo i kada se premijer – a s njim i Nebojša Stefanović, naravno – smejuljio i cerekao na bizaran pokušaj „humora“ poslanika Rističevića, a poslanik Marko Atlagić, poznat po tome što povremeno počne da zavija tokom zasedanja Skupštine („auuuuu, auuuuu“), obrisao je suze koje su mu krenule od smeha. Nakon što su progutali manje-više sve medije, postojanje nekakvog Tvitera na kome ih ljudi ne samo kritikuju, već se i sprdaju sa njima, iz ugla vlasti sve više i više deluje kao nedopustivo. Za očekivati je da se pritisak poveća.