Čitajući članak „O novcima i novinarima“, autora Lj. Smajlović, nameće se pitanje šta je želja autora. Tu postoji formalni povod – članak iz „Pečata“ od M. Zarkovića, o kome se mnogo govorilo prošle nedelje – ali očevidno i mnogo ambicioznija ideja da se arbitrira u medijskom prostoru jer to, valjda, dolikuje predsedniku UNS-a.
Članak počinje konstatacijom da Zarković „nije umeo da sroči kritiku programa RTV-a“, a taj talentovani TV kritičar, kako sam kaže, to nije ni hteo. Opisao je precizno poslovanje RTV-a, finansiranje, odnosno pljačku narodnog novca i koji je politički zadatak tamo zaposlenih „zaštićenih medveda“.
Ali sve u vezi s tim otišlo je u tandariju, nikoga se to ne tiče, jer Zarković u završnoj polurečenici ukazuje: „Teško je izbeći zaključak da iza tog zločina stoji razgoropađeni hrvatski lobi.“
Kuku i lele. Ode mast u propast. Pa zar u zemlji Srbiji koja je okupirana (meko) tako nešto sme da se izusti.
Lj. Smajlović kaže da se UNS (čitaj, ona) „lako odlučio da podrži kolege sa vojovođanske televizije“, a i „mirisalo je na etničku denuncijaciju“, zato što je Zarković predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine nazvao pravim imenom Sabahudin, umesto skraćenim Dinko. Demonstrirajući poznavanje materije, gospođa Smajlović otkriva i svoje devojačko prezime Ugrica a pritom podmeće da se Sabahudinu tepa Dinko (jako vojvođanski) a u stvari u Bosni je za Sabahudina skraćeno Dino („Nismo se tako dogovorili, Dino!“; E. Kusturica, Sjećaš li se Doli Bel). Ali cilj opravdava sredstva.
Cilj je da se diskvalifikuju svi navodi članka, prema kome svojim parama plaćamo ruženje sopstvenog naroda, i da se težište prebaci na teren krvnih zrnaca, a pljačka i kulturni teror – ko te pita.
Naravno, za to je potrebno glas vapijućeg Zarkovića izjednačiti sa agresivnim antisrpstvom Gruhonjića. Za to se koristi poznati aparat iz ranijeg doba. Lako je videti da je Gruhonjićev pristup srpskom narodu praktično fašistički, a Smajlovićka obrće pa Gruhonjićevom „fašisti“ prema protivnicima, suprotstavlja Zarkovićevo „antisrbi“. Toliko je primera ovih dana izašlo o fašizmu i antisrpstvu Gruhonjića, a Zarkoviću se zamera kad na to ukaže. Toliko o ravnopravnosti.
Dalje autor širi polje arbitriranja pominjući crne liste, a belodano je da praktično u svim medijima postoji samo jedna crna lista, onih koji zastupaju interese Srba i Srbije.
Crne liste, (ne)sloboda štampe i (ne)sloboda izražavanja – to je naša okupaciona svakodnevica. O tome autor izbegava bilo šta konkretno da kaže, osim što umuje i, krijući se iza UNS-a i pritom dodeljujući priznanja Olji Bećković i sličnima, osuđuje Zarkovića. Sve to zavija u dubokoumnu priču, gde se nađe i pitanje finansiranja medija i registrovanja stranih agenata – lobista. Možda Srbiji treba to što ima Amerika, a možda i ne treba, kaže autor. Mislim da ne treba jer u Americi po zakonu to kontrolišu službe, a naše službe su pod kontrolom američkih. Ko ne veruje neka pita Mikija Rakića.
Osnovni problem sa razumevanjem članka gospođe Smajlović je pitanje zašto nas zavlači. Trebalo je jasno ukazati šta našu medijsku scenu suštinski čini tako jadnom i neslobodnom. Umesto toga, gospođa Smajlović sa stavom sveznajuće boginje sa Olimpa deli lekcije koje zaobilaze istinu a često je i zamagljuju.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
