foto: reuters
Godinama čekani zakonski okvir kojim bi trebalo da se uredi sve iz oblasti sporta u Srbiji samo što nije usvojen u Skupštini. Kontroverze koje ga prate govore da će njegova primena ići teško i da ćemo na promene još dugo čekati
U oktobru ste rekli biće u martu, a od tada je prošlo dve godine.
Tako je u najkraćem moguće opisati proces pisanja i izglasavanja novog predloga Zakona o sportu. Posle svih peripetija i zavrzlama, posle najduže javne rasprave o dokumentu za koji se i danas ne zna ko ga je sastavio, posle kontroverzi oko toga ko čini Radnu grupu Ministarstva za omladinu i sport, ko je podneo ostavku, a ko je ostao, a sve u kontekstu neprestanog povezivanja sporta i nasilja, obimni, skoro stostrani, tekst Predloga stigao je na izglasavanje u Skupštinu Srbije.
Najavljivan kao nešto neophodno u poslednjih deset godina, Zakon o sportu nikako nije mrdao od ideje i vremenom se činilo da tu oblast neko namerno ne želi da uredi, da taj parlog neko namerno ne želi da kultiviše.
Sada, kada se tekst pojavio i kada je sasvim izvesno da će se o njemu ovih dana raspravljati u parlamentu i da će u nekom obliku biti usvojen, pokrenuta je nova javna rasprava o tome kakve promene će doneti taj zakon i na koji način će oblast, koja Srbiji donosi i najbolju reklamu u svetu, ali i najgori mogući imidž, zbog upliva kriminalaca i huligana, na kraju biti uređena.
Ako bude onako kako je zakonodavac predvideo, za nekih godinu i kusur u Srbiji bi mnoge stvari trebalo da budu jasne iz ove oblasti, a na prvom mestu je koliko ima sportskih klubova odnosno udruženja, ko su članovi i vlasnici i koja je imovina sporskih klubova.
DECENIJA LOBIRANJA: Iz ovakvog čitanja zakonskog predloga mogu da se izvuku pozitivni zaključci: trebalo bi da dobijemo tačan popis u jednoj zapuštenoj oblasti, što je u neorganizovanoj državi kakva je Srbija velika stvar. Odrediti titulara i ono što on poseduje od imovine zvuči kao dobar početak i dobra ideja. Hajde prvo da vidimo šta sve živi u šumi koju nazivamo sport, pa da dalje vidimo šta ćemo i sa šumom i sa njenim stanovnicima. Ako direktna posledica bude primena najavljenog zakona, već bismo mogli da kažemo da je mnogo urađeno.
Zbog čega se onda u javnosti pokrenula lavina kritika ovog predloga i zbog čega predstavnici pojedinih klubova obilaze poslaničke klubove u Skupštini Srbije u nameri da utiču na završni tekst Zakona kao i na datume sprovođenja nekih njegovih odredbi?
Buku su podigli predstavnici dva najveća srpska kluba, FK Crvena zvezda i FK Partizan, koji pokušavaju da svojim predlozima spreče državu da se postavi kao vrhovni vlasnik svega što postoji u oblasti sporta, a to se ovde svodi na vlasništvo nad dva najveća stadiona u Srbiji. Tako se rasprava o sportu u Srbiji svela na to ko će biti vlasnik Marakane i Stadiona JNA i da li će vlada imati u upravi kluba predstavnika sa „zlatnom akcijom“. Predlogom zakona se predviđa mogućnost da Vlada Srbije jednostranom odlukom određene proglasi objekte „objektima od nacionalnog značaja“ i da na taj način zapravo nacionalizuje imovinu klubova bez obzira što oni, na primer, dostave svu potrebnu dokumentaciju kojom dokazuju da jesu vlasnici nekog objekta.
Predstavnici ovih klubova, Crvene zvezde posebno, optužili su zakonodavca da pokušava da uzurpira imovinu koja pripada klubovima i da na taj način ne samo što krši Ustav nego sprečava razvoj sporta. Argumentacija koju je izneo Zoran Ivošević, vođa Zvezdinog pravnog tima, bazira se na činjenici da je ovaj klub upisan u katastarske knjige kao vlasnik svih objekata na parceli od nekih 16 hektara u ulici Ljutice Bogdana 1, na kojoj se nalazi i najveći stadion u Srbiji. Ovaj klub, pritisnut nedostatkom novca za normalno funkcionisanje, stavio je i hipoteku na stadion koji je procenjen na više od dvadeset miliona evra i podigao kredit od 11 miliona evra kod komercijalnih banaka. Da nisu „imali papire“, teško da bi banke dale novac za ovakvu transakciju, jedan je od argumenata koji dolaze iz ovog kluba.
Pored toga, stadion kome se iz milja tepa „Marakana“, zidan je godinama od priloga raznih ljudi, građana nekadašnje Jugoslavije, što se takođe navodi kao dokaz da je klub vlasnik tog objekta.
PITANJE VLASNIŠTVA: U izjavama predstavnika Ministarstva sporta proteklih nedelja videli smo da oni „smatraju“ da je država vlasnik svih sportskih objekata na svojoj teritoriji dok se ne dokaže suprotno.
„Neka dokažu da su vlasnici i mi ćemo to poštovati“, rekao je beogradskim medijima Slaviša Zlatanović, državni sekretar.
On je objasnio da bi u klubovima trebalo da imaju „papire“, ali i račune kojima bi dokazali da su oni a ne država zidali sportske objekte, a trebalo bi da imaju i evidenciju o tome koliko su ulagali u održavanje objekata. Argumentacija predstavnika Ministarstva bazira se na principu koji je ustanovljen u postupku oduzimanja imovine stečene organizovanim kriminalom u kome je na optuženom da dokaže kako je došao do imovine koju mu je država oduzela.
S obzirom na to u kakvom okruženju rade sportski klubovi, koje je sve samo nije javno i sportsko, ovakav pristup bi mogao da se brani ali nedostaju neki važni elementi u tako postavljenom sistemu. Zakonom nije predviđeno koji su to objekti i klubovi od nacionalnog značaja, ako je tako nešto uopšte potrebno, pa se u javnosti neprestano javljaju oni koji misle da su baš oni „važni za državu“.
„Kada bi država dala nama samo 15 odsto onoga što daje našem najvećem rivalu (Partizanu), mi bismo uspešno poslovali“, rekao je za „Večernje novosti“ generalni menadžer KK Crvena zvezda Mirko Pavlović.
Iz ovoga bismo mogli da zaključimo da je KK Crvena zvezda „nacionalni interes“ Srbije, ili da je to KK Partizan, valjda na način na koji su to Kosovo i Metohija, Miroslavljevo jevanđelje, Gračanica i freske iz Sopoćana. Takođe, insistiranjem na tome da postoje objekti od nacionalnog značaja, a tu se misli na dva stadiona u Beogradu, administracija izdiže ove ruinirane građevine na nivo Nacionalnog muzeja, Biblioteke (koji ne rade godinama), hrama Svetog Save ili Viminacijuma.
NACIONALNA DOBRA: U jednom ranijem razgovoru sa ministarkom sporta i omladine Snežanom Samardžić Marković, vašem novinaru je rečeno da je nezamislivo rušenje ta dva stadiona jer su to „hramovi sporta“. Ovakvo, antičko, izdizanje sporta i njegovo izjednačavanje sa religijskim kultovima sigurno nije neka osnova za strateško planiranje u dvadeset prvom veku. Ako je Srbiji potrebno nešto nalik antičkom Koloseumu kojim će vlada direktno rukovoditi, onda bi to takođe moglo da bude u zakonu i da bude obrazloženo. Posledično, to bi onda trebalo da imaju i sve lokalne samouprave u Srbiji, da se neko ne bi osećao ugroženim.
Pomenimo samo da je najpoznatiji stadion na svetu, Vembli u Londonu, bio srušen, a Velika Britanija je ipak opstala. Ako u Vladi ili Ministarstvu mogu razumno da pokažu zbog čega je neka ruinirana betonsko-čelična školjka, koja danas ne ispunjava standarde profesionalnog sporta, važna za razvoj sporta u Srbiji, zbog čega je baš njeno postojanje pod državnim kišobranom potrebno da ne zamre sport u Srbiji, sigurno će svako takav predlog podržati. Pored toga, potrebno je objasniti iz kog fonda će država finansirati obnovu Marakane i Stadiona JNA kada se zna da je potrebno uložiti više stotina miliona evra. Da država taj novac ima, uložila bi ga do sada u ono što je nedvojbeno nacionalna institucija – Narodni muzej, Narodna biblioteka i slično. Ali, tih argumenata nema ili nisu jasno izrečeni i zato se u raspravi javljaju kontroverze oko toga šta je krajnja namera zakonodavca.
Zbog ovih nejasnoća bićemo svedoci zabavne rasprave u parlamentu o konačnom izgledu Zakona. Na Predlog je stiglo nekoliko stotina amandmana i predstavnici Ministarstva su rekli da će usvojiti sve one kojima se Predlog poboljšava. Kao i u nekim situacijama ranije, kada se govorilo da će se stvoriti ambijent za razvoj, čini se da se i sada mnoge političke odluke prelamaju preko ovog zakona, što je svakako fantastična stvar i govori kolika je želja političkih partija da se dopadnu „armiji navijača-glasača“ koju imaju Partizan i Crvena zvezda. Vidimo da se javljaju razni „Ružići“ i „Antići“ uveravajući javnost da neće biti privatizacije velikih klubova, da će se situacija rešiti na opštu polzu i slično.
Za to vreme, tribina je rekla svoje, pa se čini da ulepšavanje zakonskih predloga nikome neće podići rejting, što bi rekli navijači:
„Deeeeemoookrateeeee
Hoće da nas prevareeeeee
Kažu idu u Evropuuu
Lažu decu Srbije…“
Ako se istraga koristi kao političko sredstvo, ako se zaključci iznose pre nego što su činjenice utvrđene i ako se institucije stavljaju u službu narativa, pitanje je šta je sledeće. Ne radi se više samo o tome šta se desilo u Rektoratu ili na Filozofskom fakultetu. Pitanje je šta čeka društvo, šta mu sledi iz ovakvih obrazaca i koliko dugo to može da funkcioniše. Ali, vidimo i da ima ko da se suprotstavi svemu tome
Dok čekamo da se REM probudi, mediji svesno, bez ikakvog straha od sankcija, krše zakone i Kodeks novinara. To podrazumeva guranje narativa da su “blokaderi” krivi za sve loše u društvu, nekritičko prenošenje poruka da “su na kraju i ubili devojku”, kao i da policija ima pravo da studente “bije i da ih ubije”
Da li je moguć poraz Viktora Orbana i, ako se desi, hoće li ga on prihvatiti? Šta mađarski premijer nudi biračima, a šta oni traže? Zašto je prema anktama u prednosti njegov rival njegov Piter Mađar? Zbog čega je pod Fidesom procvetala sistemska korupcija, a razorene vladavina prava i autonimija univerziteta? Na koji način su ova stranka i njen lider na izborima radili sveo ono šta u Srbiji radi SNS, izuzev premlaćivanja građana? I kakve veze sa svime ovim ima predsednik Srbije
Erik Beket Viver smatra da, ako opozicija pobedi, prvo što će uslediti biće veliki prelet: “Hiljade i hiljade njih će menjati stranu, tvrditi da nikad nisu bili za Fides.” Zatim očekuje da mnogo ljudi na nižim pozicijama počne da govori šta se zaista dešavalo. “Svašta će isplivati, ne bih se iznenadio ni da se pojave informacije o političkim ubistvima.” A Ako Orban ipak pobedi? “Osveta, osveta, osveta. Odlazak iz EU. I zatim, poslednji privid vladavine prava biće odbačen”
Ove godine obeležavamo tri “jubileja”: 20 godina od osnivanja Republike Srbije kao nezavisne države, 20 godina Dačića na vrhu SPS-a i 20 godina od smrti Miloševića. Ivica Dačić se vratio iz bolnice sa fanfarama, dok Branko Ružić poručuje da SPS treba sačuvati od dobrovoljne eutanazije
Pobeda Tise Petera Mađara prevazilazi granice malene Mađarske. Ona se preliva i na susednu Srbiju kao noćna mora za Aleksandra Vučića i motivacija za sve one koji žele da mu vide leđa
Raspiše li Vučić izbore za leto, studentski pokret i zborovi moraju biti spremni. Iskustva stečena u Kuli, Sevojnu ili Aranđelovcu su dragocena, ali ne i dovoljna. Današnji mali propusti, već sutra mogu biti fatalni. U pitanju je budućnost Srbije
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
