Građani beogradskog prigradskog naselja Ledine nisu pisali samo patrijarhu Pavlu i Narodnoj kancelariji u želji da saznaju šta će se dogoditi sa njihovim kućama kada budu krenuli poslovi na proširivanju Aerodroma Beograd. Poštujući Zakon o planiranju i izgradnji iz 2003. godine, vlasnici 684 stambene jedinice na Ledinama podneli su zahtev za legalizaciju objekata u kojima žive od 1961. Opštinska uprava Novog Beograda prihvatila je njihove zahteve, ali po njima „nije postupala“ što nije greh imajući u vidu činjenicu da je čitav postupak zamrznut od trenutka kada je na mesto prvog čoveka Ministarstva za kapitalne investicije došao Velimir Ilić i, onako uzgred, nagovestio da će postupak biti preispitan, da će se raditi drugačije od onog što je prethodna vlada propisala.
Od prošlog proleća, kada je trebalo da otpočne proces legalizacije, građani dela Ledina pokušavaju da saznaju šta se dešava i zbog čega su u Generalnom urbanističkom planu grada Beograda svrstani u tzv. belu zonu, koja označava prostor u kome ne može doći do uvođenja u zemljišne i katastarske knjige postojećih objekata. Prema onome što je nekoliko stanovnika ovog naselja ispričalo reporteru „Vremena“, niko ne želi da razgovara s njima, ni u opštini, ni u gradu, ni u Republici, iz čega oni zaključuju da im se nešto sprema i da po njih nikako neće biti dobro. „Nama ne smeta buka aviona, na to smo odavno navikli“, govori za „Vreme“ Miladin Žugić koga u naselju znaju kao deda Miladina. On je u naselju od osnivanja i naglašava da želi da zna da li ima pravo da živi na mestu na kome je toliko godina proveo stvarajući porodicu, čekajući unuke.
Naselje čine barake nalik na one koje se podižu uz velika gradilišta i koje su građani Ledina ranije otkupili i održavali koliko je to bilo moguće. Neko je dogradio još pokoju sobu, retki su podigli sprat. Nekadašnje poljske klozete zamenila su kupatila. Kada se dolazi sa surčinskog puta, kuće gotovo da se ne vide od visokog drveća koje ih okružuje. Nema ni nagoveštaja luksuza karakterističnog za noviji deo Ledina koji je izgrađen u poslednjih 15 godina a gravitira ka reci Savi i u delu na desnoj strani puta za Surčin. Stare Ledine su jednostavno urbanistički rešen prostor gde se sve ulice seku pod pravim uglom, postoje trotoari, škola, pošta, supermarket.
Čim je počelo da se priča o tome kako je predviđeno proširenje Aerodroma Beograd (u pričama se barata sa ukupnom površinom od 800 hektara) i nagoveštava da postoje veliki planovi za unapređenje regionalnog značaja aerodoma (predviđena izgradnja velikog kargo centra, nove piste za teretni saobraćaj, proširenje postojeće piste), stanovnici ovog naselja „osetili“ su da se i njima nešto sprema. Nagoveštaje zavere, u kojoj će sirotinja biti zbrisana „urbanom obnovom“, a oni što su od ranije znali šta će se raditi oko aerodroma pa su kupovali zemlju moći će da prodaju tu istu zemlju i višestruko zarade, upotpunilo je odsustvo bilo kakvog rešenja koje bi građanima Ledina ponudili „oni sa vrha“.
Kako biva, u upravi Novog Beograda kažu da su svesni problema koji postoji na Ledinama, ali da im je delovanje onemogućeno jer je sve što je u vezi s aerodromom Beograd u nadležnosti mamutskog ministarstva za kapitalne investicije. Arhitekta opštine Ivana Milenković kaže za „Vreme“ da su u upravi svi spremni na razgovor i da ona lično pokušava da stvari pokrene u pravcu koji će doneti rešenje za Ledine. „Regulacionog plana nema jer to treba da urade u Ministarstvu i jedino što mi možemo da učinimo jeste da šaljemo dopise“, kaže Milenkovićeva. Ona nam pokazuje poslednji dopis koji je uprava poslala „nadležnima“ krajem prošlog meseca, u kom se traži rešavanje slučaja, i kaže da bi bilo neverovatno da ljudi koje je država naselila na jednom prostoru ostanu bez prava na dom, a da se legalizuju objekti bliži aerodromu i podignuti nelegalno. Po njenom mišljenju, to što su stanovnici Ledina podneli zahtev za legalizaciju jeste dobar zalog u cilju očuvanja njihovih interesa: „Ušli su u proceduru, i to je važno“, sigurna je Milenkovićeva. Član opštinskog veća SO Novi Beograd Darko Mišić kaže da je bilo razgovora sa stanovnicima Ledina i da niko u opštini nema ideju da ih nasilno raseljava. Prema njemu, i ovaj slučaj je pokazatelj kako se kod nas sve politizuje umesto da se rešavaju konkretni problemi.
Išli smo dalje. Sledeća adresa bila je gradska uprava, odnosno gradski arhitekta Đorđe Bobić. U razgovoru za „Vreme“ on kaže da je potpuno upoznat s problemom. Veoma je precizan: „Ne vidim nikakvu mogućnost da se ti ljudi isele odatle.“ Bobić je svestan da postoji određen redosled poteza, ali ga brine to što izgleda da u „resornom“ ministarstvu ne rade baš preterano na sređivanju stanja u oblasti oko aerodroma. Saznajemo da je počela izrada projekta koji bi trebalo da pokaže koliko su zaista građani Ledina ugroženi time što žive „u zoni letova“. Odmah posle toga počela bi izrada Regulacionog plana i završila bi se urbanizacija čitavog naselja. Bobić smatra da bi bilo nedopustivo legalizovati bespravno izgrađene objekte, a iz domova izbaciti ljude koje je tu država naselila. „Grad će im sigurno obezbediti legalitet“, precizan je Bobić.
Do dela Ministarstva za kapitalne investicije zaduženog za poslove urbanizma i izgradnje bilo je nešto teže doći. Podaci sa zvanične, oskudne internet prezentacije ne odgovaraju stvarnoj situaciji. Od januara su saradnici ministra Ilića na poslovima građevine Milan Miljević i Miodrag Ralević. Sagovornik „Vremena“ prof. Ralević nije mogao da precizno odgovori na pitanje šta će se graditi na Ledinama. Znamo da je u toku izrada studije o izvodljivosti projekta „Beograd – regionalni hab i kargo centar“ koju je platila vlada SAD (400.000 dolara donacije). Ralević je siguran da je iza nas vreme u kome se odluke donose iza nekih zatvorenih vrata i da sve što se bude radilo neće zanemarivati interese građana. Kada će studija biti gotova? Ralević još nema odgovor na to pitanje, a njegov kolega iz Minstarstva Milan Moković, jedan od pomoćnika Velimira Ilića, kaže da izgradnja kargo centra ni na koji način neće ugroziti naselje Ledine. Profesor Ralević je pomirljiv. Kaže da će rešenje proširenja i unapređenja aerodroma možda podrazumevati uklanjanje postojećeg naselja, ali da će građani biti adekvatno zbrinuti i da bi to trebalo da uradi potencijani investitor. To pominjemo jer građani Ledina misle da će ih najpre raseliti, a potom taj prostor dati nekim svojim pajtašima. Ralević zaključuje da za sada nema konačnog rešenja, ali da u Ministarstvu postoji spremnost da se razgovara i sa stanovnicima i sa predstavnicima gradske i opštinske uprave. On obećava da će se lično bolje informisati o celom slučaju i da će raditi na rešavanju problema.
Javnost može da bude spokojna, a stanovnici Ledina umireni. Crno-belih rešenja nema. Bez obzira na političku surevnjivost, predstavnici različitih nivoa javne uprave nijednom rečju ne poriču da se o problemima običnih ljudi mora voditi računa. To su reči. A dela, tzv. teren, šta se tamo dešava? Da li je toliko teško otići do Ledina i pokušati objasniti građanima šta će se dešavati? Čak i da je reč o širem javnom interesu (koji podrazumeva dodatni napor da se ljudima objasni značaj javnog dobra), verovatno je stvar dobrog vaspitanja državnih činovnika da o tome izveste one preko čijih leđa treba prevaliti „opšte dobro“. Kada to izostaje i kada nema jasno napisanih i predstavljenih planova, logično je sumnjati u dobre namere „sa vrha“ i teško je izbeći priču o nagoveštajima korupcije.
Ali, završimo optimistički. Svuda su pala obećanja da će problem biti rešen, čim pre.
Kako kažu starosedeoci Ledina, ovo naselje je starije od petine Beograda. Nastalo je 1961. godine, kada je počela izgradnja Novog Beograda – tog motora i simbola modernizacije. Današnji stanovnici Ledina većinom su naslednici onih koje je grad (država, partija) onomad premestio sa „ognjišta“ i smestio ih u solidne barake na putu za Surčin. Danas izgleda kao da će ih država (partija, tajkuni) iznova premeštati. Vremenom je naselje gotovo u potpunosti urbanizovano, stanovnici su poput ostalih građana Srbije svoje stančiće otkupili „po važećim zakonima“. Činjenica da se nalaze na „državnoj zemlji“ (što je takođe pitanje, jer je i to parče Srema oduzeto od nekoga u nacionalizaciji) stavlja ih u podređen položaj kada su u pitanju dalji planovi grada vezani za „uređenje i proširenje“ Aerodoma Beograd. Paradoksalno, ali u boljoj su poziciji oni koji su na divlje zidali kućerine oko aerodroma i oko starih Ledina, jer su oni vlasnici zemlje.
Na tenderu koji je menadžment Aerodroma Beograd raspisao prošle godine pravo za izgradnju kargo centra dobila je velika američka korporacija – Din korp., deo još većeg poslovnog sistema Vošington grup internešnel. Korporacija je poznata po poslovima koje je radila za američku administraciju – i vojnu i civilnu, a u kojoj meri je proširila poslove govori podatak da je devedesetih učestvovala u uništavanju kokainskih polja u Kolumbiji, posle čega je zemljište kontaminirano „na duže staze“ a neki piloti koji su radili za kompaniju izgubili su život. Na odluku tenderske komisije žalila se Komisiji za zaštitu prava ponuđača konkurentska kuća Svisport. Komisija se proglasila nenadležnom i stekao se utisak da je još jedan veliki posao završen na veoma netransparentan način, što se u nekim reformskim krugovima ističe kao loš manir. Predstavnici pobedničkog tima najavljuju velike investicije merene desetinama miliona dolara („Nećemo imati tačan iznos dok ne završimo procenu“, neodlučan je Georgi Lagana, potpredsednik Din korpa u izjavi „Večernjim novostima“) i obećavaju da će srpske firme graditi kargo centar. Eto milozvuka za domaće uši. Predstavnici Svisporta, opet, ne odustaju lako i najavljuju nove žalbe.
