Zahvaljujući intenzivnoj medijskoj akciji, projekat Doktori klovnovi, kome je zbog nedostatka sredstava pretilo ukidanje, dobio je prvog donatora. Terapija: Maksimalna nežnost i mnogo zabave, uz obavezno ponavljanje – ipak se nastavlja
Petkom se na dečjem odeljenju u Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije temperatura meri metrom, ukoliko je potrebno „skida“ kineskim erkondišnom (lepezom), a glasne žice razmrdavaju hitom koji počinje stihom „Kad si srećan lupi doktora o pod“.
Dok se u jednoj sobi kapacitet pluća proverava duvanjem balona, u drugoj se služe nevidljivi dijetalni kolači napravljeni „od ničega“, a iz treće se pacijenti šalju na uzimanje vitamina WC. Sve trešti od smeha, a na hodniku između soba je vrlo prometno. Atmosfera nimalo ne odaje utisak da su na tom odeljenju, nažalost, veoma bolesna deca. Tako je, kažu, svakog petka, a razlog je što se toga dana na odeljenju primenjuje – komikoterapija.
KOMIKOTERAPIJA: Doktor Guza i doktorica Cica Mica, terapeuti koji javnosti neće da se predstave drugačije nego što predstavljaju deci, na odeljenje ulaze opremljeni svetlećim stetoskopom, slanim štapićima za pregled upaljenih grla, bocom „smrdljivog“ vazduha (namenjenom pacijentima sa nadutim stomačićima), „aparatima“ za pravljenje balona od sapunice i tucetom balona na naduvavanje.
U bolničke sobe ne ulaze bez kucanja. Ko je raspoložen za terapiju smehom, biće zabavljen odmah. Ko nije, drugi put. Usiljeni tretman, kažu, ne daje rezultate. Nakon pojedinačnih poseta svakoj od soba u kojima su smešteni pacijenti različitog uzrasta (od dve do 17 godina), dr Guza i doktorica Cica Mica grupnu terapiju drže u bolničkom vrtiću. Sa odeljenja odlaze pre nego što dosade i sledeću vizitu najavljuju za nedelju dana.
Dr Guza i doktorica Cica Mica su doktori klovnovi. Nemaju završen medicinski fakultet. Nisu zaposleni ni u jednoj zdravstvenoj ustanovi i ne drže privatnu lekarsku praksu. Oni su klovnovi koji, odeveni u lekarske mantile, obilaze bolnice, na šaljiv način pregledaju male pacijente, i nizom drugih aktivnosti nastoje da kod njih smanje traumu izazvanu boravkom u bolničkom okruženju. „Boravak u bolnici nije prijatan ni za odrasle, a kamoli za decu. O vama se pred vama govori u trećem licu i umesto vas se odlučuje o tome da li će vas i koliko puta bosti iglama različite veličine, a vi se ne pitate ništa“, kaže za „Vreme“ dr Guza. „Za razliku od kontakta sa pravim lekarima, deca sa nama imaju interakciju jedino ukoliko to sama žele. Oni odlučuju o tome da li će se igrati, ili nas ne žele u svom društvu. To im podiže samopouzdanje i menja način na koji doživljavaju sami sebe. Postaju ravnopravni sa lekarom i to ih čini manje ranjivim.“
Naravno, ne ignorišu ni prisutne roditelje, a dobro sarađuju i sa osobljem. Medicinske sestre ih upućuju kako sa kojim detetom zbog bolesti smeju da rade i nadgledaju situaciju, ali se i same šale sa klovnovima.
„Već smo se toliko na njih navikli, da bi i nama odraslima nedostajali ukoliko se ne bi pojavili nekog petka. Deca su mnogo veselija i opuštenija, više se smeju, a neka početak nedelje računaju dolaskom doktora klovnova“, kaže dr Zoran Bekić, načelnik dečjeg odeljenja za onkologiju na Institutu. „Doktori klovnovi i mi imamo isti cilj, a to je da ovu decu izlečimo i da im omogućimo da se potom u redovan život vrate bez stresa. Potrebno je lečiti i telo i duh. Na ovom odeljenju deca prolaze specifične procedure koje stoje na putu izlečenja, kao što je primena hemoterapije, radioterapije… To je naporno i traje dugo. Neka ovde dolaze ciklično po šest, ili devet meseci, neki i po godinu dana, i to je jako teško izdržati. Dolazak doktora klovnova deci vraća osmeh na lice i čini ih opuštenijim i spremnijim da prođu kroz te teške medicinske postupke. Njihov doprinos je jako dragocen i jako je važno da ovaj projekat opstane i da se razvija.“
BEZ KLOVNOMOBILA: Doktori klovnovi od 2003. godine obilaze decu u beogradskim bolnicama i nedeljno razvesele oko hiljadu mališana. U početku su u obilazak dolazili klovnomobilom, ali pošto im je prevozno sredstvo ukradeno (počinilac još nije pronađen) u bolnice sada odlaze privatnim vozilima. Šminka na njihovim licima nije intenzivna, kao kod cirkuskih klovnova, jer, kažu, ne žele da uplaše decu precrvenim ustima ili belim licem. Nosevi su im, ipak, crveni. Cela priča, međutim, zamalo da propadne. Zbog nedostatka finansijskih sredstava projektu Doktori klovnovi je pretilo ukidanje. Zahvaljujući intenzivnoj medijskoj akciji (koja je za svaku pohvalu), prijavilo se nekoliko potencijalnih donatora. „Telekom“ je prva kompanija koja je poklonila dva miliona dinara i tako podržala nastavak ovog projekta. Tokom proteklih pet godina projekat je finansiran sredstvima humanitarne organizacije „The bridge of life“ i još jedne inostrane kompanije. Domaćih interesenata za finansijsku podršku dosad nije bilo, ali je ideju od početka podržalo Ministarstvo zdravlja, koje je dalo odobrenje i preporuku za posetu doktora klovnova svim bolnicama u Srbiji. Inicijator akcije Edvard Vejn, direktor organizacije „The bridge of life“, želeo je njome da i Srbija, četiri decenije nakon što su prvi doktori klovnovi obišli prve pacijente u Sjedinjenim Američkim Državama, dobije svoju klovnovsku patrolu.
PRVI DR KLOVN: Rodonačelnik ideje o komikoterapiji i prvi doktor klovn je Peč Adams. Njegovih pet principa na kojima počiva rad dobrog klovna: biti jednostavan, voleti igru, biti iskren u tome, lepo se zabavljati i biti otvorenog srca – važe kao maksima za sve entuzijaste koji se doktorsko-klovnovskim poslom bave.
Sam Peč Adams je lekar i važi za prvog medicinskog radnika koji se drznuo da izazove rigidni medicinski sistem i u njega unese humor i pruži nadu svojim pacijentima. Težak ali uspešan put uvođenja humanijeg pristupa u radu sa pacijentima dirljivo je opisan u filmu Peč Adams, snimljenom 1998, u kome naslovnu ulogu igra Robin Vilijams. Sledeći svoju ideju, Adams je 1971. godine u Zapadnoj Virdžiniji osnovao „Gesundheit Institute“, instituciju koja je, između ostalog, omogućila besplatnu lekarsku pomoć i negu hiljadama pacijenata. Prvu grupu klovnova Adams je počeo da vodi 1985. godine i, kako kaže, od svojih saradnika nije očekivao klovnovsko iskustvo. Samo želju da pomognu tako što će u klovnovskim kostimima širiti ljubav i zabavu. Sa svojim klovnovima je, osim bolnica, posećivao zatvore, ratom zahvaćena područja, izbegličke kampove (1997. je bio i na Kosovu) i staračke domove.
Adamsova „love strategy“ velikom brzinom je zahvatila zemaljsku kuglu. U većini evropskih zemalja, kao i u Kanadi i SAD, skoro da ne postoji veća bolnica čije pacijente ne obilaze doktori klovnovi. U nekim slučajevima reč je o pravim lekarima, ali su to, uglavnom, profesionalni klovnovi. U nekim zemljama, doktori klovnovi posećuju i odrasle. Kada je njegovoj majci, zbog uznapredovalog dijabetesa i prekomernog pušenja, amputirana noga, Peč Adams je prvi put uspeo da je nasmeje upitavši je: „Pa, mama, kako se osećaš sada kada si jednom nogom u grobu?“ Reakcije odraslih su slične reakcijama dece, a metod rada je isti – komikoterapija se sprovodi samo na dobrovoljnoj bazi.
Srpski doktori klovnovi još nisu počeli sa praksom obilaska odraslih pacijenata. Međutim, u svakodnevnom kontaktu sa decom oni sarađuju i sa njihovim roditeljima. Šaleći se sa mamama i tatama, pomažu im da prebrode boravak deteta u bolnici, a vedri i optimistični roditelji su, kažu stručnjaci, od mnogo veće koristi za oporavak svoje dece.
Stara kineska poslovica kaže „Svaki dan bez smeha je izgubljen dan, jer smeh je melem za dušu“. Iako je pozitivne učinke smeha opisivao još Čarls Darvin, istraživanja o tome su počela tek šezdesetih godina prošloga veka. Tada je nastala i gelotologija, posebna grana nauke koja se bavi upravo proučavanjem odnosa između smeha i ljudskog zdravlja.
Smeh, pokazala su naučna istraživanja, ima snažan terapeutski učinak, kako na zdravlje tako i na psihu. Pre svega, pokreće mnoštvo mišića (više od 300 na licu, trbuhu, pa i na rukama i nogama, pri jakom smehu). Tokom dobrog smeha broj otkucaja srca može da dostigne i 120 u minuti. Uz to, smeh povećava kapacitet pluća, čime se disanje produbljuje i ubrzava te dostiže i brzinu od 100 kilometara na sat. Smehom se snižavaju krvni pritisak i nivo šećera u krvi, podstiče se stvaranje i koncentracija ćelija koje uništavaju ćelije tumora, kao i bakterije, viruse i ostale mikroorganizme. Smeh takođe deluje i kao prirodni analgetik – razgrađuje hormone stresa (adrenalin i kortizol), dok istovremeno povećava nivo endorfina koji se još naziva i unutrašnjim opijatom, jer ima smirujuću ulogu i ublažava bolove. Osim toga, smeh podstiče i lučenje hormona sreće – serotonina – koji direktno deluje na ljudski mozak stvarajući osećaj zadovoljstva i ugodnosti. Istraživanja su pokazala da se odrastao čovek nasmeje manje od 20 puta na dan, dok mala deca to impulsivno čine čak 300 do 400 puta dnevno.
Na temelju naučnih otkrića o pozitivnim učincima smeha za ljudsko zdravlje, danas već postoje organizacije koje podstičući ljude na smeh nastoje da poboljšaju njihovo zdravstveno stanje, a neke firme su čak uvele terapiju smehom među svoje zaposlene kako bi davali bolje poslovne rezultate.
Dok su ljudi oko mene težili sreći, meni je uvijek pojam slobode bio puno bitniji, važniji od sreće. Nije mi bilo teško podnijeti bol, ako je to bilo u ime slobode. Rađe bih bio bolno slobodan, nego bezbolno sretan. Moj angažman je dakle onaj za slobodu, što god to značilo
Verujete li anketama koje se odnose na snagu i slabost političkih aktera? Šta su u tom pravcu pokazali izbori u Mađarskoj? Da li ste čuli za bandwagon efekat i znate li o čemu je reč? Koji su istraživački, a koji neistraživački razlozi za odstupanje rezultata od realnog stanja na terenu? Kakve veze s tim imaju i metodološke “zavrzlame”? Zašto u Srbiji ne postoji tržište za utvrđivanje javnog mnjenja i koliku tu ulogu igra novac onog ko je na vlasti? Kako je došlo do krize poverenja u celu profesiju istraživača? I šta su sve posledice autoritarizma, represije i otete države
Kako sada stoje stvari, Srbija propušta istorijsku šansu: Evropska unija raspoložena je za proširenje više nego ikad, ali “mudro rukovodstvo” naše zemlje umesto EU bira put represije i korupcije
Moguće je da izbori u Srbiji ništa ne reše, već da budu usputna stanica koja će ishodovati ozbiljnim haosom na ulicama, kaže za “Vreme” Dobrica Veselinović, poslanik ZLF. Još se nada “jedinstvenom frontu”, a ako ga ne bude, onda dogovoru opozicije u zadnji tren
Ako neko olako koristi najstrašnije i najdramatičnije sadržaje kao osnovu svoju propagande, ne mareći ni za istorijsku istinu, ni za osećanja živih, ni za mir žrtava, onda on nije samo bezobziran, on je spreman na sve
Zašto je ulično nasilje postalo sve što Vučić može da ponudi građanima? Zbog čega je ono postalo bensendin za najtvrđe naprednjačko-radikalsko biračko telo? I čime je dokazao da ni malo ne poznaje ulicu
Zašto je Vučić muški opaučio po svojim poslušnicima? Je li mu dobro? I šta to znači za studente i njihovu listu
Predsednik Vučić piše programe i „autorske tekstove“ kako bi obodrio i zaplašio birače da će zanavek ostati na vlasti
Intervju: Darko Rundek, muzičar i pesnik
Želim da podržim studente, jer najiskrenije – to i moram Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
