Zahvaljujući intenzivnoj medijskoj akciji, projekat Doktori klovnovi, kome je zbog nedostatka sredstava pretilo ukidanje, dobio je prvog donatora. Terapija: Maksimalna nežnost i mnogo zabave, uz obavezno ponavljanje – ipak se nastavlja
Petkom se na dečjem odeljenju u Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije temperatura meri metrom, ukoliko je potrebno „skida“ kineskim erkondišnom (lepezom), a glasne žice razmrdavaju hitom koji počinje stihom „Kad si srećan lupi doktora o pod“.
Dok se u jednoj sobi kapacitet pluća proverava duvanjem balona, u drugoj se služe nevidljivi dijetalni kolači napravljeni „od ničega“, a iz treće se pacijenti šalju na uzimanje vitamina WC. Sve trešti od smeha, a na hodniku između soba je vrlo prometno. Atmosfera nimalo ne odaje utisak da su na tom odeljenju, nažalost, veoma bolesna deca. Tako je, kažu, svakog petka, a razlog je što se toga dana na odeljenju primenjuje – komikoterapija.
KOMIKOTERAPIJA: Doktor Guza i doktorica Cica Mica, terapeuti koji javnosti neće da se predstave drugačije nego što predstavljaju deci, na odeljenje ulaze opremljeni svetlećim stetoskopom, slanim štapićima za pregled upaljenih grla, bocom „smrdljivog“ vazduha (namenjenom pacijentima sa nadutim stomačićima), „aparatima“ za pravljenje balona od sapunice i tucetom balona na naduvavanje.
U bolničke sobe ne ulaze bez kucanja. Ko je raspoložen za terapiju smehom, biće zabavljen odmah. Ko nije, drugi put. Usiljeni tretman, kažu, ne daje rezultate. Nakon pojedinačnih poseta svakoj od soba u kojima su smešteni pacijenti različitog uzrasta (od dve do 17 godina), dr Guza i doktorica Cica Mica grupnu terapiju drže u bolničkom vrtiću. Sa odeljenja odlaze pre nego što dosade i sledeću vizitu najavljuju za nedelju dana.
Dr Guza i doktorica Cica Mica su doktori klovnovi. Nemaju završen medicinski fakultet. Nisu zaposleni ni u jednoj zdravstvenoj ustanovi i ne drže privatnu lekarsku praksu. Oni su klovnovi koji, odeveni u lekarske mantile, obilaze bolnice, na šaljiv način pregledaju male pacijente, i nizom drugih aktivnosti nastoje da kod njih smanje traumu izazvanu boravkom u bolničkom okruženju. „Boravak u bolnici nije prijatan ni za odrasle, a kamoli za decu. O vama se pred vama govori u trećem licu i umesto vas se odlučuje o tome da li će vas i koliko puta bosti iglama različite veličine, a vi se ne pitate ništa“, kaže za „Vreme“ dr Guza. „Za razliku od kontakta sa pravim lekarima, deca sa nama imaju interakciju jedino ukoliko to sama žele. Oni odlučuju o tome da li će se igrati, ili nas ne žele u svom društvu. To im podiže samopouzdanje i menja način na koji doživljavaju sami sebe. Postaju ravnopravni sa lekarom i to ih čini manje ranjivim.“
Naravno, ne ignorišu ni prisutne roditelje, a dobro sarađuju i sa osobljem. Medicinske sestre ih upućuju kako sa kojim detetom zbog bolesti smeju da rade i nadgledaju situaciju, ali se i same šale sa klovnovima.
„Već smo se toliko na njih navikli, da bi i nama odraslima nedostajali ukoliko se ne bi pojavili nekog petka. Deca su mnogo veselija i opuštenija, više se smeju, a neka početak nedelje računaju dolaskom doktora klovnova“, kaže dr Zoran Bekić, načelnik dečjeg odeljenja za onkologiju na Institutu. „Doktori klovnovi i mi imamo isti cilj, a to je da ovu decu izlečimo i da im omogućimo da se potom u redovan život vrate bez stresa. Potrebno je lečiti i telo i duh. Na ovom odeljenju deca prolaze specifične procedure koje stoje na putu izlečenja, kao što je primena hemoterapije, radioterapije… To je naporno i traje dugo. Neka ovde dolaze ciklično po šest, ili devet meseci, neki i po godinu dana, i to je jako teško izdržati. Dolazak doktora klovnova deci vraća osmeh na lice i čini ih opuštenijim i spremnijim da prođu kroz te teške medicinske postupke. Njihov doprinos je jako dragocen i jako je važno da ovaj projekat opstane i da se razvija.“
BEZ KLOVNOMOBILA: Doktori klovnovi od 2003. godine obilaze decu u beogradskim bolnicama i nedeljno razvesele oko hiljadu mališana. U početku su u obilazak dolazili klovnomobilom, ali pošto im je prevozno sredstvo ukradeno (počinilac još nije pronađen) u bolnice sada odlaze privatnim vozilima. Šminka na njihovim licima nije intenzivna, kao kod cirkuskih klovnova, jer, kažu, ne žele da uplaše decu precrvenim ustima ili belim licem. Nosevi su im, ipak, crveni. Cela priča, međutim, zamalo da propadne. Zbog nedostatka finansijskih sredstava projektu Doktori klovnovi je pretilo ukidanje. Zahvaljujući intenzivnoj medijskoj akciji (koja je za svaku pohvalu), prijavilo se nekoliko potencijalnih donatora. „Telekom“ je prva kompanija koja je poklonila dva miliona dinara i tako podržala nastavak ovog projekta. Tokom proteklih pet godina projekat je finansiran sredstvima humanitarne organizacije „The bridge of life“ i još jedne inostrane kompanije. Domaćih interesenata za finansijsku podršku dosad nije bilo, ali je ideju od početka podržalo Ministarstvo zdravlja, koje je dalo odobrenje i preporuku za posetu doktora klovnova svim bolnicama u Srbiji. Inicijator akcije Edvard Vejn, direktor organizacije „The bridge of life“, želeo je njome da i Srbija, četiri decenije nakon što su prvi doktori klovnovi obišli prve pacijente u Sjedinjenim Američkim Državama, dobije svoju klovnovsku patrolu.
PRVI DR KLOVN: Rodonačelnik ideje o komikoterapiji i prvi doktor klovn je Peč Adams. Njegovih pet principa na kojima počiva rad dobrog klovna: biti jednostavan, voleti igru, biti iskren u tome, lepo se zabavljati i biti otvorenog srca – važe kao maksima za sve entuzijaste koji se doktorsko-klovnovskim poslom bave.
Sam Peč Adams je lekar i važi za prvog medicinskog radnika koji se drznuo da izazove rigidni medicinski sistem i u njega unese humor i pruži nadu svojim pacijentima. Težak ali uspešan put uvođenja humanijeg pristupa u radu sa pacijentima dirljivo je opisan u filmu Peč Adams, snimljenom 1998, u kome naslovnu ulogu igra Robin Vilijams. Sledeći svoju ideju, Adams je 1971. godine u Zapadnoj Virdžiniji osnovao „Gesundheit Institute“, instituciju koja je, između ostalog, omogućila besplatnu lekarsku pomoć i negu hiljadama pacijenata. Prvu grupu klovnova Adams je počeo da vodi 1985. godine i, kako kaže, od svojih saradnika nije očekivao klovnovsko iskustvo. Samo želju da pomognu tako što će u klovnovskim kostimima širiti ljubav i zabavu. Sa svojim klovnovima je, osim bolnica, posećivao zatvore, ratom zahvaćena područja, izbegličke kampove (1997. je bio i na Kosovu) i staračke domove.
Adamsova „love strategy“ velikom brzinom je zahvatila zemaljsku kuglu. U većini evropskih zemalja, kao i u Kanadi i SAD, skoro da ne postoji veća bolnica čije pacijente ne obilaze doktori klovnovi. U nekim slučajevima reč je o pravim lekarima, ali su to, uglavnom, profesionalni klovnovi. U nekim zemljama, doktori klovnovi posećuju i odrasle. Kada je njegovoj majci, zbog uznapredovalog dijabetesa i prekomernog pušenja, amputirana noga, Peč Adams je prvi put uspeo da je nasmeje upitavši je: „Pa, mama, kako se osećaš sada kada si jednom nogom u grobu?“ Reakcije odraslih su slične reakcijama dece, a metod rada je isti – komikoterapija se sprovodi samo na dobrovoljnoj bazi.
Srpski doktori klovnovi još nisu počeli sa praksom obilaska odraslih pacijenata. Međutim, u svakodnevnom kontaktu sa decom oni sarađuju i sa njihovim roditeljima. Šaleći se sa mamama i tatama, pomažu im da prebrode boravak deteta u bolnici, a vedri i optimistični roditelji su, kažu stručnjaci, od mnogo veće koristi za oporavak svoje dece.
Stara kineska poslovica kaže „Svaki dan bez smeha je izgubljen dan, jer smeh je melem za dušu“. Iako je pozitivne učinke smeha opisivao još Čarls Darvin, istraživanja o tome su počela tek šezdesetih godina prošloga veka. Tada je nastala i gelotologija, posebna grana nauke koja se bavi upravo proučavanjem odnosa između smeha i ljudskog zdravlja.
Smeh, pokazala su naučna istraživanja, ima snažan terapeutski učinak, kako na zdravlje tako i na psihu. Pre svega, pokreće mnoštvo mišića (više od 300 na licu, trbuhu, pa i na rukama i nogama, pri jakom smehu). Tokom dobrog smeha broj otkucaja srca može da dostigne i 120 u minuti. Uz to, smeh povećava kapacitet pluća, čime se disanje produbljuje i ubrzava te dostiže i brzinu od 100 kilometara na sat. Smehom se snižavaju krvni pritisak i nivo šećera u krvi, podstiče se stvaranje i koncentracija ćelija koje uništavaju ćelije tumora, kao i bakterije, viruse i ostale mikroorganizme. Smeh takođe deluje i kao prirodni analgetik – razgrađuje hormone stresa (adrenalin i kortizol), dok istovremeno povećava nivo endorfina koji se još naziva i unutrašnjim opijatom, jer ima smirujuću ulogu i ublažava bolove. Osim toga, smeh podstiče i lučenje hormona sreće – serotonina – koji direktno deluje na ljudski mozak stvarajući osećaj zadovoljstva i ugodnosti. Istraživanja su pokazala da se odrastao čovek nasmeje manje od 20 puta na dan, dok mala deca to impulsivno čine čak 300 do 400 puta dnevno.
Na temelju naučnih otkrića o pozitivnim učincima smeha za ljudsko zdravlje, danas već postoje organizacije koje podstičući ljude na smeh nastoje da poboljšaju njihovo zdravstveno stanje, a neke firme su čak uvele terapiju smehom među svoje zaposlene kako bi davali bolje poslovne rezultate.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
