Tabloidna paljba po Ivici Dačiću i njegovo javno priznanje o sastancima sa "biznismenom iz Amerike" uperili su svetla ka misterioznom čoveku koga policija iz milošte zove "Miša Banana"
Da je rođen u Srbiji, Radulović nikada ne bi imao nadimak Mišo, to je tipična „crnogorština“. Samo u Crnoj Gori mogu da vas krste Kristina a zovu Milica i tome slično. Da je rođen u Srbiji bio bi Rođa, kao pokojni pevač Raičević ili kao onaj lik iz „Pozorišta u kući“ koji je nezaboravno interpretirao Vlastimir Đuza Stojiljković.
Radulović, razume se, ima mnogo više sličnosti sa pomenutim pevačem nego sa likom iz serije koji je paradigma tipičnog predstavnika srednje klase u nekadašnjoj Jugoslaviji. Miša sa Rođom Raičevićem povezuju ljubav prema estradi i sklonost skupim drogama. Međutim, tu se svaka dalja sličnost završava i počinje priča o čoveku za koga srpsko tužilaštvo tvrdi u tek pre neki dan potvrđenoj optužnici da je visoko rangirani član narko-klana Darka Šarića. Kao što znamo, obojica se navodno nalaze u bekstvu a njihova se hapšenja najavljuju sporadično poslednjih meseci.
Ova „situacija“ sa Radulovićem neće pomoći da se u Srbiji promeni većinsko mišljenje o tome da su svi Crnogorci na privremenom radu u Srbiji kriminalci, ali će pomoći da se nišan pomeri sa premijera Mila Đukanovića i njegovog dugogodišnjeg prijatelja Brana Mićunovića koji su u ranim danima nastanka legende o „klanu Šarić“ važili za „prave“ šefove tog privrednog društva za transport i preprodaju kokaina.
Rodoljub Radulović, star 64 godine, dugo godina je poznat policijama širom sveta. Ono što je o njemu poznato prvi je detaljno objavio beogradski CINS (Centar za istraživačko novinarstvo NUNS-a) u maju 2012. godine ali to tada nije bila vest jer smo se svi bavili sudbinom Borisa Tadića na predsedničkim izborima.
Istraživači CINS-a su otkrili ono što je docnije našlo mesto u optužnici koja je podignuta u oktobru 2012. godine: ovaj nekadašnji direktor kompanije Hempro i pre toga Jugooceanije otisnuo se u jednom trenutku u „privatne vode“ pokrećući razne poslove na Floridi, SAD. Iskustvo i veze stečene radom u velikim „društvenim sistemima“ upotrebio je za razvijanje svojih preduzeća. Prema nekim izvorima, prvi milion je zaradio na građevinskim poslovima u Rusiji koji su mu plaćeni u nafti, ali to je više za njegove biografe.
Za deo priče koja ga dovodi u vezu sa narko-klanom Darka Šarića važno je da je on čovek sa brodovima koji voze različitu robu širom sveta i sa odličnim vezama u Južnoj Americi. Odatle ovaj policijski nadimak „Banana“ jer je u Srbiji prošle decenije imao društvo pod imenom Banana King. Iz ovoga bi moglo da se zaključi da ga je Šarić angažovao da za njegove potrebe preveze čuvenu tonu kokaina iz Južne Amerike na dva broda koji su zvanično prevozili soju i cement: ovo za cement je posebno čudno jer je poznato da se cement uglavnom prevozi na gradilišta koja su relativno blizu mesta na kojima se cement proizvodi.
U optužnici je opisano kako je izgledao lanac unutar Šarićevog klana i ta shema je sastavljena na osnovu operativnih saznanja i izjava svedoka saradnika. Potvrđivanje optužnice poklopilo se sa novim uključivanjem premijera Ivice Dačića i njegovih nekadašnjih saradnika za koje se tvrdilo, a sada se i zna, da su se sastajali sa Radulovićem i da je to bilo mesto sa koga su curile informacije o istrazi koja je vođena protiv ovog klana.
Pre nego što je Radulović odlučio da u Beogradu 2008. godine potraži tadašnjeg prvog zamenika predsednika Vlade Srbije i ministra unutrašnjih poslova, iza njega je ostao bogat „poslovni dosije“ koji nam govori o čoveku sklonom da izvrda propise, da radi nelegalno, o čoveku koji je sklon prevarama i sposobnom da korumpira različite ljude. On je u rodnom Kotoru još krajem osamdesetih zakupio čitave delove Starog grada a početkom dvehiljaditih „po povratku u otadžbinu“ postao sa lokalnim pajtašima vlasnik mnoštva lokala, noćnih klubova i restorana. Život između Kotora i Beograda gde se predstavljao kao „bizmismen iz Amerike“ obogaćivao je tenisom na Koling terenima u Beogradu i druženjem sa „lepoticama sa estrade“. Možda ga je ljubav prema estradi i pesmi spojila sa Ivicom Dačićem i moguće je zamisliti kako njih dvojica debatuju uz kafu i sok od narandže o glasovnim mogućnostima Ane Nikolić, lokalne estradne bombe.
U Kotoru se godinama unazad zna „da su kriminalci sve preuzeli“, kako govore stanovnici tog grada. To ne čudi imajući u vidu da je to luka na Mediteranu u koju pristaju svakojaki brodovi vekovima unazad, pa su piraterija i lokalni vagabundi deo tradicije, istorije i lokalnog šarma. Međutim, to izgleda slikovito posmatrano unazad, ali kada živite zajedno s njima to je mnogo više Marselj nego Dubrovnik. Za posetioce sa strane izgledalo je neverovatno kako su izgledali noćni klubovi „Kataro“ i „Maksimus“, videlo se da se nije štedelo, ali su meštani bili svesni da je njihov grad zauzela dobro organizovana kriminalna organizacija.
Koje je mesto imao Mišo Radulović u tom sistemu opisano je u optužnici srpskog tužilaštva za borbu protiv organizovanog kriminala: on bi trebalo da nije čovek iz prvog ešelona, trebalo bi da je na dva-tri stepenika ispod Šarića, ali i to ne zvuči uverljivo kada se uzmu u obzir i njegova biografija i njegovo kretanje. U većoj meri izgleda da su Šarić i on bili ravnopravni partneri u poslu koji je trebalo da ih „dovede na vrh sveta“ nego što je Mišo samo jedan od izvršilaca dela poslova u trgovini prerađenom kokom. Radulović izgleda kao Vlada „Budala“ Zemunskog klana svojevremeno: čovek sa diplomom i za organizaciju najvažnijih zadataka.
Visoki zalisci, elegantan stil u oblačenju i reputacija dugogodišnjeg biznismena otvarali su mu vrata različitih nivoa vlasti: od gradske uprave Kotora preko Teniskog saveza do kabineta ministra policije Srbije. Svi oni su bili željni samo dve stvari: ili da se ogrebu za neki novac ili su zaista poverovali da će Radulović, biznismen iz Amerike, omogućiti da se za njihovo ime ili položaj veže neka „velika investicija“. Dalja istraga i suđenje trebalo bi da pokažu šta je bilo od ove dve opcije i da li su Radulović i Šarić već u rukama neke policije u svetu i sada se samo pregovara o načinu i uslovima isporučivanja Srbiji ili ćemo čekati još deceniju do trenutka njihovog hapšenja.
Korupcija ili neznanje biće ono što će odrediti i buduću karijeru onih koji su iz vlasti jeli ribu sa Radulovićem u „Guštima mora“.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
