Fenomen "Laufer" podgrejan je prošle nedelje bez vidljivog povoda, ali sa razlogom koji se može naslutiti: jedan tabloid zbog nečega hoće da iskompromituje političke sponzore drugog tabloida, jer su tu sad neki izbori na vidiku, a i zgodno im dođe. Osim toga, to je još jedan korak u održavanju brige da šta će sve Bagzi Milenković kazati jednoga dana. Kad on ne bude rekao ništa od mesecima najavljivanog, nema veze – ionako će se zaboraviti šta su tabloidi proricali, kao što se zaboravilo i na "Lauferove" procene, odreda pogrešne
„Laufer“ je bilo kodno ime finalnog proizvoda, materijala koji je u javnost plasirao aparat za dezinformacije i „aktivne mere“ (to jest spletke i crnu propagandu) Srpske radikalne stranke tokom nekoliko godina, od početka 2001. pa do kraja novembra 2003. Materijal „Laufer“ bio je sistematski plasiran dnevnim i nedeljnim listovima koji su hteli – ili morali – da ga objavljuju. Hteli su na osnovu ideološke bliskosti sa radikalima, ali i drugim šovinističko-ultradesnim strankama; morali su jer su morali. Na kraju je prof. dr Vojislav Šešelj sav taj proizvod sabirao u neku od svojih debelih knjižurina sa odgovarajućim naslovima (Glogov kolac u dosovskom srcu, Dosmanlije kao novi janjičari, Laufer mi javlja i Laufer me nije zaboravio), a koje je knjižurine naravno štampao o trošku poreskih obveznika. Sasvim u skladu sa političkom filozofijom srpskih radikala – da su laž, kleveta i bestidnost legitimna sredstva političke borbe – materijal „Laufer“ godinama je zagađivao javno mnjenje Srbije i Svih Srpskih Zemalja izmišljotinama, spletkama, klevetama, teorijama zavere, kamenjem razdora i uopšte lažima.
Onda je prošle nedelje štampana stvar „Press“ slavodobitno i dakako „ekskluzivno“ obznanila da je „Laufer“ u stvari bio Dušan Duća Spasojević, opravdano odsutni vođa zemunskog klana. To je, kaže „Press“, ispričao Dejan Milenković Bagzi, svedok-saradnik u procesima pred Specijalnim sudom, a oni su „ekskluzivno“ to doznali. Čitaoci su, naravno, slegnuli ramenima i nastavili dalje; posle pola sata su zaboravili, kao što zaborave sve što im tabloidi serviraju. Sutradan je „Press“ pod naslovom „Šokantno!“ podsetio čitaoce na „ekskluzivno“ od juče: „Javnost preneražena otkrićem „Pressa“ da je Šešeljev doušnik Laufer u stvari bio vođa ‘zemunaca’ Dušan Spasojević Šiptar“. „Šok“ i „preneraženost“ nisu doduše bili primećeni u javnosti, ali je politička poruka notirana: reč je bila o napadu na radikale. Njihove reakcije bile su odgovarajuće: nisu hteli za „Press“ da kažu ništa. „Press“ je znao da udari tamo gde boli: poslednje što radikalima sada treba je da se njihov Doživotni Predsednik dovodi u vezu sa zemunskim gangsterima. S druge strane, radikalima još manje odgovara da sad počnu da objašnjavaju pravu prirodu fenomena „Laufer“ i tako dokažu da su tvrdnje „Pressa“ koješta – kao što jesu. Da parafraziramo Isusovu pouku Sv. apostolu Petru: „Ko se govnima gađa, govno će u lice dobiti“.
Zašto je „šokantna“ vest „Pressa“ koještarija i zašto nije „prenerazila“ nikoga, iako je odavno poznato da su pokojni Duća i prof. dr Vojislav Šešelj bili u odličnim odnosima?
Iz veoma jednostavnog razloga: priroda, obim i raznovrsnost materijala „Laufer“ daleko prevazilaze skromne intelektualne sposobnosti i specifične krugove Dućinih poznanika i kontakata. Sve i da ga je sve to zanimalo, a nije (osim konkretnih podataka od koristi za posao), Duća jednostavno ne bi bio mogao da obzine i obradi sav taj materijal da bi ga saopštio Šešelju. Sve i da je Šešelj veći deo svega toga izmislio (a jeste), Duća opet ostaje kratak. „Laufer“ je za Duću Spasojevića jednostavno prevelik, čak i tamo gde ima elemenata istine i pretpostavke da su mu ti elementi bili dostupni.
Materijal „Laufer“ sastoji se, što kažu drugovi lenjinisti, od tri izvora i tri sastavna dela:
1. Čaršijskih, kuloarskih i kafanskih abrova, ogovaranja i rekla-kazala;
2. Teorija zavere iz standardnog repertoara dijagnostifikovanih paranoika iz raznih Službi, a naročito jedne; kafanskog politiziranja tipa „Švabo će ovo, Rus će ono, Francuz nešto treće, a Englezi su pokvareni“; svako je u toj paranoji nečiji špijun („čovek, kadar“), inače se ne bi mešao u javni život;
3. Ciljanih izmišljotina i kleveta koje su proizvod konkretnog političkog interesa Srpske radikalne stranke, dakle potpunih fikcija i laži; to najviše u smišljenom sejanju razdora na datoj političkoj sceni, ali i u odbrani saveznika i prijatelja, kako što su Legija, Zvezdan i Zemunci, ratni zločinci itd.
Pažljivo čitanje i psiholingvistička analiza materijala „Laufer“ – posao dozlaboga naporan i smarajući – pokazaće pažljivom i strpljivom čitaocu nekoliko doslednih karakteristika tog, je li, diskursa, kako da kažemo. Prva karakteristika je neopevana aljkavost redaktora; stil je čovek, kao što je rečeno. Navodni izvor „Laufer“ čas govori u prvom licu jednine, čas je citiran (bez navodnika, nego ‘nako). Identitet „Lauferovih“ navodnih izvora se, kao, štiti, da bi se nekoliko strana kasnije otkrio. Ponekad se vidi da je neko hvatao beleške iz nečijeg usmenog izlaganja, ali ih kasnije nije redigovao, pa se Šesta uprava BIA (obezbeđenje objekata i lica) tu i tamo zove „sestra uprava“. Niko se nije trudio oko imena i prezimena (primera do mile volje); ali – redaktor se strašno trudio da Šešelj uvek bude „prof. dr“ i da se „Laufer“ njemu i naslednicima uvek obraća sa velikim „Vi“. O šlihtanju i udvorištvu da ne govorimo: ima ga više čak i od laži. Srpski radikali su u materijalu „Laufer“ jedini patrioti, jedini pošteni, najpametniji, narod ih najviše voli, a „građani Beograda i Srbije“ (o čijem raspoloženju „Laufer“ doznaje iz svojih izvora u štampi koje zove „kolege“) jedva čekaju da radikali konačno dođu na vlast. Nije jasno ni kome su upućene informacije iz materijala „Laufer“ posle marta 2003: i dalje je „Vi“ i „Vama“ i „Vaš nastup u ‘Utisku nedelje’ naišao je na odobravanje“. Sve to u knjizi koja se zove Laufer me nije zaboravio od prof. dr Vojislava Šešelja koji sedi u Sheveningenu. Čitalac koji očekuje nešto konkretno, pa makar bio i ovejani radikal, julovac, socijalista itd., biće razočaran: materijal je fragmentaran, pomešane su desetine tema, nema kriterijuma pa sve ide unutra. Iako su se redaktori trudili da to liči na uredne obaveštajne izveštaje, bolno nedostaje osnovna sistematičnost; izvori se ne kvalifikuju po pouzdanosti, nego po tome pričaju li ono što će se radikalima svideti; nema nikakvih rezervi ako im se sviđa, pa makar ti izvori balegali najslaboumnije fantazije, kao što uglavnom i čine. Ozbiljan obaveštajni materijal, međutim, treba da izgleda drugačije: hladan, sa procenama uverljivosti i pouzdanosti, sa zaštićenim izvorima i poređenjima novih podataka sa postojećima; toga u materijalu „Laufer“ nema. Ono čega ima previše su paranoidna razmatranja o tome šta hoće Ameri, šta Rusi, šta Nemci i uopšte velike sile; svako ko je u Srbiji neko i nešto – nečiji je čovek. Dovoljno da ste jednom prešli granicu i gotov ste špijun; čiji – zavisi od zemlje gde ste bili ili od jezika koji znate. Pa tako imamo krajnje ozbiljna lauferska razmatranja da kako su Zorana Đinđića ubili Ameri, jer je bio „nemački čovek“; pa onda da su ga ubili Nemci, jer je prešao Amerima. Nataša Kandić i Gradimir Nalić su „saradničke veze SDB-a“, pa su onda oboje postali dvostruki agenti: rade i za Državnu bezbednost i „za zapadnu obaveštajnu službu“, ama se ne kaže koju; a i zašto bi, kad nas Srbe ceo Zapad mrzi? Taj jak zaključak počiva inače na nepostojećem događaju: kao, Grada i Nataša slavili 14. maja Dan bezbednosti sa starim udbašima, jer nisu smeli 13. maja, da se Rade Bulatović ne doseti. A?
Jedino razumevanje i nežnost u materijalu „Laufer“ uživa „ruska obaveštajna služba“; gen. Branko Krga je izdajnik, jer je od dobrih Rusa, kojima je godinama služio kao obaveštajac, prešao da bude špijun CIA, sram ga bilo da ga bude! A ta CIA sa Rusima ima odlične odnose! U materijalu „Laufer“ inače nema razlike između ruskih obaveštajnih i drugih službi (nema ni između zapadnih, uostalom), iako između SVR, FSB i GRU postoje veoma velike razlike kad je o odnosu sa Srbijom i prema njoj reč (čak i političke!), ali to „Laufera“ ne zanima: Rus je Rus. Materijal „Laufer“ usmeren je dobrim delom prema vojsci; radi prema vojsci, da upotrebimo službeni žargon. Vojsci se u celini titra i udvara; među komandni kadar ubacuje se kamenje razdora; ministri – bivši, sadašnji i budući – izdajnici su i špijuni po definiciji; neguje se crnorukačka atmosfera, jednom reči. Ima tu i tipično šešeljevske pizme i osvetoljubivosti: dan-danas se u materijalu „Laufer“ olajavaju Aca Vasiljević i čitav niz generala i oficira koji su se Šešelju zamerili još pre petnaest godina. S druge strane, materijal „Laufer“ pokušava da napravi utisak kako je na dobroj vezi kod vojske: svako malo imaju „izvore“ iz Vojne bezbednosti ili Obaveštajne službe (Druga uprava). Oni koje pominju su penzioneri, ali se tu i tamo vidi da ih neko hrani autentičnim podacima; vrednost tih podataka sporna je, ali su autentični. Materijal „Laufer“, recimo, na vreme prognozira sumrak i pad Ace Tomića, ali razloge tumači sasvim pogrešno.
Najzanimljiviji segment materijala „Laufer“ je poslednji (nadamo se) nastavak, Laufer me nije zaboravio, koji pokriva period februar-novembar 2003, dakle vreme kritično i opasno. Tu se fiktivni lik, za tu priliku „Laufer“, predstavlja ovako: „… ja nisam simpatizer ni Vas, ni Vaše stranke, ali sam veliki borac protiv nepravde i kriminala“; i tako do iznemoglosti. Ali, važnije je nešto drugo: taj segment materijala „Laufer“ do 20. februara 2003. slaže sasvim jasnu priču protiv Zorana Đinđića i vlade DOS-a, uključujući i direktne najave ubistva (iz izvora JSO-a). Od 23. aprila 2003. materijal se bavi sejanjem razdora, spekulacijama i podmetanjima oko Legije, odbranom atentatora i zaverenika i pripremanjem vanrednih izbora. Odbljesci tih napora mogli su se videti po tabloidima u to doba; najbolji primer je kad je „Balkan“ naseo na laufersku priču da kako je Kolin Pauel odveo Legiju u Hag u proleće 2003. Više ilustracija na te teme ima u okviru, uostalom.
BIA je u prethodnom sastavu analizirala materijal „Laufer“, mada samo onoliko koliko se moglo, s obzirom na ograničene ljudske resurse koji su imali važnija posla od radikalskih spletki. Dedukcijom (ko je šta znao i mogao da otpeva) došlo se do užeg kruga mogućih izvora iz Agencije: dva iz Šeste i dva iz Prve uprave BIA, ali dalja obrada zahtevala je više ljudi i sredstava. Došlo se, međutim, do zaključka da je Vojska daleko plodniji izvor materijala „Laufer“, ali to bi već bila tuđa nadležnost i jedna sasvim druga priča… Sasvim je jasno iz cele priče da je materijal „Laufer“ nedvosmisleno bio i ostao u službi onih snaga koje do dana današnjeg pokušavaju da ospore očigledne činjenice i sve ono što se zna o zaveri i atentatu na Đinđića.
A onda se „Laufer“ naglo ućutao. Da li je zaboravio Voju? Da li radikalima više ne treba? Da nije došao na vlast, kako misle neki iskusni i obavešteni ljudi?
Ovde navodimo nešto podataka, procena i prognoza koje u materijalu „Laufer“, segment Laufer me nije zaboravio, imaju značajnu, „ekskluzivnu“, „šokantnu“ i „preneražavajuću“ ulogu. Neki od „podataka“ nisu se kvalifikovali čak ni za „Kurir“ i „Svedok“, kao što će čitalac videti.
Februar 2003, „izvor iz BIA„:
„… Odbranom upravlja Boris Tadić, maneken, član masonske lože Atlantski savez… Tadiću naloge daje Montgomeri…“; Vuk Jeremić (Tadićev savetnik) „radi za englesku obaveštajnu službu“.
2. februar, isti izvor:
„Đinđić sada nije opterećen zbog propale akcije Vašeg hapšenja, već zbog toga što ste Vi izjavili da je plan premijera Đinđića da se ubije M. Luković Legija“… „Ruski zvaničnici sa žaljenjem konstatuju da Goran Svilanović i Zoran Đinđić vode spoljnu politiku na štetu sopstvene države.“
3. februar:
„Naš izvor Laufer u razgovoru sa svojim kolegama iz raznih medija“: „… u Beograd stigli pripadnici britanske jedinice SAS… u vezi iznetih planova Zorana Đinđića da se likvidiraju M. Luković Legija i Franko Simatović Frenki.“
11. februar, izvor „Laufer„:
„Namera mu je (Đinđiću) da se Legija prevari tako što će ga najpre primiriti, a nakon toga fizički eliminisati.“
16. februar, „Lauferov“ izvor „Konstantin„:
Kažu mu iz BIA (izvor „Maksa“): da je Agencija u pripravnosti, jer: „Đinđić u Vašem slučaju želi da izbegne konfrontaciju sa Legijom“; „da ga ne isprovocira (Legiju)“ i tako „ugrozi i Đinđićevu ličnu bezbednost“. Pa kaže: „Maksa poverava našem izvoru da se on i njegove kolege nadaju da će Legija narednih dana prirediti neko ‘iznenađenje’ za Zorana Đinđića koje, po njima, ne isključuje i njegovu likvidaciju.“
23. april, izvor iz BIA:
„CIA je obezbedila Miloradu Lukoviću Legiji da bezbedno otputuje iz naše zemlje u Hag. Naime, CIA je obezbedila Legiji odlazak u Hag u vreme kad je američki državni sekretar Kolin Pauel bio u poseti Beogradu.“ A zašto?
Prvo, „Amerikanci su se ubistvom Zorana Đinđića trajno oslobodili nemačkog čoveka“; drugo, „Legija će svedočiti protiv Miloševića“; treće, „Očekuju da im otkrije lokacije gde se kriju Mladić i Karadžić“; četvrto, „Odvođenjem Legije iz Srbije, CIA računa da je zaštitila od fizičke likvidacije svoje špijune iz Vlade Srbije“ (sve bi ih Legija ukantao); itd.
17. jun, „naš izvor iz BIA„:
„Zoran Živković i BIA ne jure Legiju da bi mu sudili, već da bi ga likvidirali“, pa da se tako spasu „stvarni izvršioci i nalogodavci Đinđićevog ubistva“.
29. jun, „dva pripadnika JSO„:
„Istraga u slučaju Đinđića ne bi bila proglašena državnom i službenom tajnom da je kojim slučajem tačna zvanična verzija Vlade i MUP Srbije, po kojoj je Đinđić ubijen u dvorištu Vlade Srbije. Naime, ovi pripadnici JSO tvrde da je Đinđić ubijen u Šilerovoj ulici, u dvorištu kuće Dušana Spasojevića, i to dan ranije, noću, da bi iste noći zasedao uži vrh DS i MUP Srbije i tom prilikom je dogovoren scenario po kome je Đinđić u prepodnevnim satima ubijen sutradan u dvorištu Vlade Srbije… vrh DS naredio rušenje zgrade u Šilerovoj ulici kako bi blagovremeno bili uništeni tragovi i dokazi o mestu ubistva Zorana Đinđića… Lično je Beba Popović naredio da se zatrpaju bazeni u kojima se često kupala njegova ljubavnica i Đinđićeva supruga Ružica.“ „Đinđićev atentat naručila je neka strana obaveštajna služba (CIA).“
15. jul („izvor iz MUP„):
„Ceca (Ražnatović) je puštena jer je dala čvrsto obećanje da u javnosti neće otkrivati imena čelnika DOS koje je ona lično zabavljala na žurkama Dušana Spasojevića u Šilerovoj ulici.“
21. avgust („izvor iz BIA„):
„Vladimir Popović Beba je naručilac, a Čume i njegova kriminalna grupa izvršioci atentata na Momira Gavrilovića.“
17. septembar („izvor iz BIA„):
„Specijalnom tužilaštvu će biti nemoguće da dokaže da su ispaljeni meci iz snajperske puške usmrtili Zorana Đinđića, s obzirom na činjenicu da su u Đinđićevom telu otkriveni barutni gasovi koji pripadaju trećem ispaljenom hicu iz neposredne blizine.“
2. novembar, („izvor iz BIA„):
„Dragan Filipović Fića, načelnik OB Uprave SDB u vreme Jovice Stanišića, pobegao u Kinu, gde je u nekom manastiru promenio veru i ime i prezime, zato što je upozoren od čelnika DOS da će Karla del Ponte uskoro zatražiti njegovo izručenje.“
14. novembar („izvor iz BIA„):
„Knjiga Laufer mi javlja predstavlja pun pogodak: prvo, zbog toga što dodatno komplikuje sudski proces u slučaju ubistva Zorana Đinđića…“
27. novembar („izvor iz BIA„):
„Na adresu Dušana Mihajlovića stigla video-kaseta i pismo… u kome Legija nudi nagodbu – da će se dobrovoljno predati ako se kaseta i pismo objave na TV Pink. Na tom video-snimku, kako izvor saznaje, u društvu sa Legijom i pokojnim Spasojevićem sede i srdačno razgovaraju Nebojša Čović, Čeda Jovanović i sam Dušan Mihajlović.“
M. V.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
