Lako do upravnika, nikako do vlasnika

Bio je ponedeljak 12. januar kada je Vlada Srbije prihvatila ponudu kompanije Esmark Europe, kao jedinu validnu za privatizaciju Železare Smederevo. Moglo bi se spekulisati da je baš tog 12. januara slovački državljanin po imenu Peter Kamaraš (Kamarás) ušao u proces otvaranja privrednog društva Pikaro Consulting sa sedištem u Beogradu, u Ulici 27. marta. Taj proces je završen nekoliko dana kasnije, 16. januara 2015, kada je zvanično osnovano privredno društvo Pikaro Consulting u stoprocentnom Kamaraševom vlasništvu. Da li je to „onaj“ Peter Kamaraš kojeg je kompanija Esmark 4. marta tužila sudu u Pensilvaniji za 100 miliona dolara zbog zloupotrebe poverljivih informacija, nefer konkurencije, sabotaže i podrivanja Esmarkovog pokušaja da privatizuje Železaru Smederevo? Verovatnoća da je to ista osoba je poprilična – tuženi Peter Kamaraš (Kamarás) je Slovak, iz grada Košice, gde, između ostalih, poseduje firmu Pikaro s.r.o. na adresi Bellova 3, Košice 040 01. Ova firma bavi se prodajom rude železa i bila je jedan od dobavljača Železare Smederevo, „nasleđenih iz doba U.S. Steela“, kako je izjavio izvršni direktor Železare Bojan Bojković. Osnivač pomenute, skoro istoimene beogradske firme, koja se bavi konsultantskim aktivnostima u vezi s poslovanjem i ostalim upravljanjem, takođe je Peter Kamaraš, takođe je Slovak, takođe iz Košica. Dakle, za pretpostaviti je da je reč o istoj osobi.

PETER I JURAJ: Srpski mediji nisu se bavili Kamarašem sve do 19. februara, dva dana po odustajanju Vlade Srbije od potpisivanja ugovora sa Esmarkom o privatizaciji Železare. Tog 19. februara „Politika“ je objavila vest da je Peter Kamaraš glavni kandidat da predvodi budući menadžment Železare, prema ranije najavljenom „Planu B“ Vlade Srbije. Tekst u „Politici“ pominje, a to su preneli i drugi mediji i agencije, da je sin Petera Kamaraša, Juraj Kamaraš, i sam biznismen, svojevremeno bio zainteresovan za zrenjaninsku Jugoremediju. Prema podacima do kojih je došlo „Vreme“, Juraj Peteru nikako ne može biti sin, već eventualno stariji brat ili rođak, ako uopšte postoji krvna povezanost, s obzirom da je Juraj od Petera – stariji nekoliko godina. Peter Kamaraš je rođen u maju 1967, odnosno danas ima 47 godina. Juraj Kamaraš je 2007, kada je bio proglašen za 20. najbogatijeg Slovaka, sa bogatstvom između tri i četiri milijarde tadašnjih slovačkih kruna (85-114 miliona evra), imao 44 godine. Danas, dakle, nema manje od 51.

Ipak, ovo ne znači da dvojica Kamaraša nisu poslovno povezana – i te kako jesu. Na istoj onoj adresi, u uličici Bellova broj 3 u Košicama, nalazi se čitav niz firmi (Invest Plus, a.s., SK Profit Investment, a.s., CTY Group, a.s., Valcovňa profilov a.s., City Holding a.s…), u kojima se među vlasnicima nalaze imena jednog ili drugog Kamaraša – ili obojice. Ime Juraja Kamaraša u slovačkim medijima zaista je dovođeno u vezu sa Jugoremedijom početkom 2013. Juraj je preko svoje firme Imuna Pharm izrazio želju za širenjem na Balkan, tako što bi kupio Jugoremediju, za koju je tada, po sopstvenom tvrđenju, poslao formalnu ponudu. Istom prilikom, rekao je da želi da sa Srbijom ojača i metalurški biznis tako što bi sarađivao sa – smederevskom Železarom.

foto: fonet

TUŽBA: Tako se ponovo vraćamo na Železaru, zbog koje je Jurajev saradnik i prezimenjak, a moguće i rođak, dobio tužbu od Esmarka vrednu 100 miliona dolara. Esmark u tužbi na 38 stranica navodi dosta pikanterija. „Ako prođe dogovor Železare i Esmark Europe, i ja ne budem isporučivao rudu, ja sam sjeban“, rekao je Peter Kamaraš jednom investitoru unutar grupe koja je želela da privatizuje Železaru, a tvrdi se u Esmarkovoj tužbi. Ili: „Nisam se ja razbijao od posla i potrošio toliko novca da bih stavio fabriku pod kontrolu korumpiranih srpskih/ruskih ili ukrajinskih menadžera i dobavljača.“ Ili: „Da ja imam potpunu kontrolu nad Železarom, mogao bih, teoretski, da uzimam svake godine po 10 miliona dolara bez problema, i da niko ne primeti. Otišao bih iz Železare posle godinu dana, nasmejan i bogat.“

Kamaraš je bio deo Esmarkovog tima, odnosno dobio je vlasništvo 12,5 odsto nedavno osnovane kompanije Esmark Europe koja je formalno bila uključena u pregovore o privatizaciji. Teza Esmarkove tužbe jeste da je Kamaraš igrao duplu igru, da je preduzimao sve kako bi zadržao mogućnost da sve buduće nabavke rude idu preko njega – najpre je to pokušavao unutar grupe, a potom je prešao na „Plan B“, koristeći insajderske informacije, kontaktirajući s članovima privatizacione komisije i članovima Vlade Srbije i čineći sve da do privatizacije ne dođe. Prema tužbi, Kamaraš je želeo da nastavi da snabdeva Železaru „rudama slabijeg kvaliteta po ceni većoj od tržišne“. Ima u tužbi i ponešto vezano za Srbiju: „Po našim informacijama i verovanju, Kamaraš se sreo sa predsednikom privatizacione komisije i izvršnim direktorom Železare Bojanom Bojkovićem, kako bi razgovarali i primenili Kamaraševu strategiju da se podrije Esmarkova privatizacija Železare. Kamaraš je Bojkoviću obećao posao i druge usluge ako ponuda Esmark Europe bude odbačena, a Kamarašev ‘Plan B’ bude primenjen“, stoji u tužbi.

List „Danas“ preneo je kratku izjavu Petera Kamaraša koju je ovaj dao novinaru dnevnog lista „Korzar“: „U vezi sa ovom tužbom mogu vam kazati da je to apsolutna besmislica. Ovo je očajan čin očajnih ljudi iz ove firme (Esmark). Za sada neću da kažem ništa više, i izjasniću se u roku dve nedelje.“ Takođe, Bojan Bojković je u intervjuu za televiziju N1 rekao da „apsolutno nije tačno“ da je kupovana skupa ruda lošijeg kvaliteta i dodao da je „istina da firme g. Kamaraša prodaju rudu koja ima nešto nižu vrednost gvožđa u sebi“, ali i da je ta ruda „jeftinija od one koja ima veći procenat gvožđa“. Premijer Vučić je na konferenciji za medije rekao da je reč o internom sukobu Kamaraša i Esmarka, te da ih ovo ne diskvalifikuje za učešće na tenderu za profesionalni menadžment Železare. Podsetimo, i Esmark i Peter Kamaraš se nalaze među pet menadžerskih timova koji su kandidati za upravljanje Železarom.

KAKO DO STO MILIONA: Ipak, valja obratiti pažnju i na brojku od 100 miliona, za koju je Esmark tužio Kamaraša. Reč je o projektovanom profitu Železare Smederevo pod vođstvom kompanije Esmark Europe, i to u prvih pet godina poslovanja. Kako je moguće sa višedecenijskim gubitašem ostvariti profit od sto miliona dolara za pet godina?

„Cela priča o tužbi Esmarka treba da zamagli osnovu problema Železare, koja je jednostavna, a to je da je poslovanje moguće samo ako svi rizici ostanu na Republici Srbiji“, kaže za „Vreme“ Branko Pavlović, advokat i konsultant. „Onog trenutka kada pokušaš da napraviš model po kome će budući vlasnik snositi i rizike, a ne samo dobre strane te priče, nema nijednog zainteresovanog. Mi se sad igramo tih priča – Esmark je prvo fenomenalan, pa je onda bitanga koja je htela da nas prevari, ali hrabri Vučić nije dao… To je za građane Srbije potpuno sporedno. Mi moramo da se suočimo sa time da ta kompanija ne može da funkcioniše bez ogromnih para od države. Takođe, sad se tvrdi da je moguće imati dobar mena-džment, a da nije moguće imati dobrog vlasnika. To je nemoguće. Kako to odjedanput imamo dobar menadžment sa svim tim neverovatnim razvojnim potencijalima koje će obezbediti za Smederevo, a nema nikoga ko hoće to da kupi? Značajno veća zainteresovanost menadžera očigledno je u tome što oni vide mogućnost da rade u svom interesu, a ne u interesu vlasnika. To su božanstvene stvari – kada vi vodite kompaniju koja duguje velikom broju dobavljača veliku količinu para. Onda je svaka odluka – kome plaćate fakturu, u kom obliku, u kojim rokovima – divna mogućnost za korupciju, jer ja kao menadžer odlučujem kome će pare ići, a nemam para za sve, već samo za neke od njih. Gledajte iz ugla onoga ko treba da dobije pare – uopšte mu nije svejedno da li će ući u grupu onih kojima će se platiti danas i većina duga, ili će pasti u grupu onih kojima će se platiti prekosutra i manji deo duga. Ta razlika se plaća, i onaj ko treba da primi pare ima interesa da menadžeru dâ novac, kako bi ušao u što povoljniju kategoriju. Mi smo zarobljenici Vučićevog neznanja, koji je rekao da će on to da stavi na noge, nema veze što je to nemoguće. On čovek toliko ne razume privredu da se njemu čini da je sve moguće, samo što se, eto, niko nije toga setio. Ništa drugo ne treba da radimo osim da pomnožimo dve brojke, onu da je gubitak po proizvedenoj toni 130 dolara i želju vlade da podigne proizvodnju na 1,7 miliona tona godišnje. Po pet hektara zemlje da kupimo za svakog od tih ljudi i garantujemo otkup roda na pet godina, pa to ne košta 50 miliona. A on misli da se razvijamo tako što će napraviti godišnji gubitak veći od 200 miliona“, zaključuje Pavlović.

Sa druge strane, jedan od zaposlenih u Železari Smederevo kaže da su i posle odlaska U.S. Steela zadržane visoka radna disciplina i bezbednost na radu, i da se u tom pogledu ništa nije promenilo u poslednje tri godine. „Pojavljuju se razni ekonomisti, profesori fakulteta, analitičari na televiziji i pričaju kako bi bilo dobro zatvoriti Železaru. Ljudi ne shvataju koliko je to veliki sistem. To dovodi do straha, zaposleni se plaše za radna mesta i status fabrike. Od 5000 ljudi koji tu rade zavisi još 15 hiljada porodica. Nije U.S. Steel proizveo 2008. godine 1,8 miliona tona, već ljudi u fabrici, pod rukovodstvom U.S. Steela. Mi sa ozbiljnim menadžmentom ponovo možemo da pokrenemo ozbiljnu proizvodnju, a povećanjem proizvodnje nama je niža cena jediničnog proizvoda, jer nama peć mora da radi 24 sata, koliko god da se tona proizvede na njoj. Ljudi koji su upoznati sa ekonomijom Železare tvrde da mi ispod 100 hiljada tona na mesečnom nivou ne možemo da poslujemo pozitivno, a sve što je preko toga – idemo u plus“, kaže ovaj zaposleni, koji je želeo da ostane anoniman.