Lagumi pod brdom

Jedina podzemna vojna fabrika u Srbiji, „Prvi partizan“, sakrivena je duboko u lagumima i lavirintima užičkog brda Zabučje. Projektovanje ovog objekta počelo je 1974, a potom i gradnja koja je trajala nekoliko godina; njegova struktura i opremljenost doskora su bile strogo čuvana državna tajna. O tome zašto je izgrađen ovaj objekat, koliko je novca uloženo, o bezbednosti i mogućim razlozima zbog kojih je ovaj vojni objekat jedini koji NATO nije ni pokušao da bombarduje, za „Vreme“ govori bivši generalni direktor „Prvog partizana“ Sreten Milanović, koji je na toj funkciji bio upravo u vreme početka izgradnje podzemne fabrike.

„Za vojsku su se tada izdvajala ogromna sredstva, a za odbranu zemlje u slučaju ratne opasnosti pravljeni su podzemni objekti“, kaže Milanović. „Neposredno posle mog izbora za direktora ‘Prvog partizana’, 1973, u posetu preduzeću došao je Nikola Ljubičić, tada savezni sekretar za narodnu odbranu. Upozorio nas je da ukoliko mi sami ne budemo imali organizovanu proizvodnju za rad u ratnim uslovima, sledi seoba Namenske iz Užica u već izgrađen ali prazan podzemni vojni objekat u Goraždu. To je značilo da su ‘Prvi partizan’ i grad mogli ubrzo da ostanu bez namenske proizvodnje koja u Užicu postoji tradicionalno još od 1928. godine, a 700 do 800 radnika ostalo bi bez posla.“

„Sagledavajući posledice iseljavanja, sa rukovodstvom namenske proizvodnje, hitno smo krenuli u traženje rešenja. Prvobitna zamisao je bila da fabrika u mirnodopskim uslovima radi na postojećoj lokaciji u krugu preduzeća, a da se samo u uslovima ratne opasnosti vitalni deo preseli na zaštićene lokacije. Za tu namenu razmatran je trezor Narodne banke u kome je 1941. radila Partizanska fabrika oružja i municije, kao i nekoliko tunela napuštene pruge uzanog koloseka u okolini. Na kraju, na preporuku ljudi iz Centroprojekta, koji su inače projektovali objekte za vojne potrebe, krenulo se s idejom da se pravi nov podzemni objekat. Konačno smo se opredelili za brdo Zabučje, koje ima odgovarajuću visinu, lokaciju koja je blizu grada i blizu postojeće fabrike, i konfiguraciju terena koja pruža zaštitu u slučaju eventualne eksplozije ili napada“, kaže Milanović.

Ipak, nakon nedavne nesreće u podzemnoj fabrici u Užicu, u pojedinim medijima osvanuli su naslovi da je u vazduh moglo odleteti i pola grada. Tvrdnja je preterana, jer da je eksplozija došla čak i do skladišta gotove municije, posledice bi naravno bile neuporedivo veće, ali veliko je pitanje da li bi i takva eksplozija mogla uništiti sam objekat, a kamoli pola grada, jer reč je o izdvojenoj lokaciji, o veoma obezbeđenom objektu, ali i o streljačkoj, malokalibarskoj municiji koju proizvodi „Prvi partizan“, a koja ipak nema razornu moć kakvu joj mediji pripisuju. „U samom objektu, koji je ogromne površine unutar brda, zbog bezbednosti su ostavljene stene, zidovi, pregrade, kako bi u slučaju havarije ona ostala lokalizovana“, objašnjava Milanović. „Objekat je u ono vreme građen kao veoma savremen, sa maksimalnim preventivnim i bezbednosnim performansama. On čak ima i svoju autonomiju rada za određeni period u ratnim uslovima, a tehnologija proizvodnje je takva da ne postoji nikakva opasnost od nesrećnih slučajeva. Sem ljudskog faktora. Uostalom, fabrika je u ovom objektu radila bez problema 30 godina, sve do ovog tragičnog događaja. Čak ni ranije, tokom 80 godina postojanja fabrike, nije se dogodila nijedna havarija, osim one iz 1941. u vreme Užičke republike, kada je podmetnuta eksplozivna naprava pri čemu su poginuli svi radnici i građani koji su se tu sklonili.“

Savremena fabrika municije u brdu građena je dugo i uz velika ulaganja. Prvi radovi su počeli 1974/75, izvođači su bili Planum iz Beograda i Unioninvest iz Sarajeva, a gradnja je završena krajem sedamdesetih godina. Sagovornik „Vremena“ je na mestu direktora „Prvog partizana“ bio do 1977, a tada je izgradnja još bila u toku. „Ceo projekat i njegovu izgradnju, infrastrukturu, prateće objekte kao što je na primer obližnji most, finansirala je vojska. Reč je o ogromnim sredstvima koje je trebalo da obezbedi Savezni sekretarijat za narodnu odbranu. Početna cena skice Centroprojekta prema kojoj je sve trebalo da košta 3,6 milijardi dinara nije delovala kao previsoka (tadašnja prosečna plata iznosila je oko 70.000 dinara, prim. aut.). Međutim, kako je projekat odmicao i kako su u planu dodavani novi elementi, savremena infrastruktura, savremene bezbednosne mere, tako je i cena stalno rasla. U međuvremenu je odlučeno da na kraju to ne bude samo fabrika za ratne uslove nego da se u nju, iz mnogo manjeg i lošije opremljenog postojećeg objekta, preseli Namenska ‘Prvog partizana’. Tako je u pretprojektu cena već bila porasla na 11,2 milijarde dinara. Međutim, kada je projekat bio sasvim gotov, izašlo se na 22 milijarde, a kada se uračunaju i dug period gradnje i inflacija, na kraju je sve koštalo oko 50 milijardi dinara, što je više od dva puta u odnosu na projektovane vrednosti.“

Dve decenije nakon izgradnje, podzemna vojna fabrika u Užicu, u početku predviđena samo za ratne uslove, tokom NATO bombardovanja nije čak bila ni napadnuta. Sagovornik „Vremena“ ističe da je možda presudnu ulogu imalo to što je lokacija za ovaj objekat birana veoma pažljivo s obzirom na bezbednosne uslove: „Sve druge fabrike su bombardovane, ‘Sloboda’ Čačak, ‘Krušik’ Valjevo, Lučani, gađana je kompletna vojna industrija. I pored toga, šanse da će biti gađan i ‘Prvi partizan’ bile su skoro nikakve. Ulaz u fabriku je u tesnacu između dva brda, kroz koji su se jedva provukli reka i magistralni put. S jedne strane tesnaca je groblje, a s druge brdo u kome je ukopana fabrika. Da su gađali, slično bi se dogodilo kao sa Straževicom, mogli su gađati danima i danima i možda čak ne bi mnogo naudili objektu, a postojala je opasnost da razore i groblje, što bi u svetskim okvirima bilo neprihvatljivo. Tako je bombardovanje završeno a da nije ni pokušano da se krene u napad na ‘Prvi partizan’.“