Kuće, okućnice i status kvo

Nekoliko stvari se poklopilo u poslednjih mesec dana koje imaju ili će imati veze sa budućnošću Kosova. Dok novi eparh Atanasije obilazi obnovljene crkve, 22 od preko 30 koje su srušene i zapaljene tokom 17. marta 2004. i služi u Prištini i Prizrenu za malu preostalu srpsku zajednicu, u periodu od 17. februara do 17. marta, između dva datuma koji bole Srbe, aktuelizovana je priča o podeli Kosova kao mogućem rešenju za ovaj zamrznuti konflikt. Srbija je odbila da učestvuje na regionalnom forumu ukoliko na njemu bude prisutan predsednik Kosova, srpski predsednik nije otišao na inauguraciju novog hrvatskog predsednika Iva Josipovića iz istog razloga, SPC-om na Kosovu rukovodi novi eparh, a strani „zvaničnici“ su otvorili pitanje statusa i odnosa Kosova i Srbije u kontekstu pridruživanja Evropskoj uniji.

Priština je pojačala svoju diplomatsku aktivnost u regionu: razmenjeni su ambasadori sa Crnom Gorom, u poseti Prištini je bio ministar spoljnih poslova Makedonije, koji je, kako su preneli mediji iz Prištine, rekao da se Makedonija zalaže za teritorijalni integritet Kosova. S druge strane, Srbija sve čini da osujeti priznavanje Kosova i tom poslu ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić posvećuje najviše vremena. U takvom kontekstu je obeležena nevesela šestogodišnjica od 17. marta 2004. i pogroma Srba na Kosovu, a ni Albanci nisu naročito ponosni na ono što se tada dogodilo.

SEVERNO I JUŽNO OD IBRA: Iza visoke državne politike i promovisanja potencijalnih rešenja, prepucavanja sa kosovskom administracijom i međunarodnom zajednicom oko toga šta je jedino ispravno rešenje, na samom „terenu“ neki ljudi pokušavaju da organizuju svoje živote u uslovima u kojima ne znaju kojoj državi pripadaju i da li će biti u mogućnosti da ostanu da žive u svojim kućama.

Poslednji mesec nije doneo „etnički motivisane sukobe“ i to izgleda kao najbolja moguća vest koja dolazi sa Kosova, teritorije koja je simbol za nestabilnost, etničku mržnju i zločine svake vrste. U razgovoru za „Vreme“ Ilir Deda, izvršni direktor Kosovskog instituta za politiku i razvoj, kaže da je danas situacija daleko opuštenija ali daleko od idealne.

„Manje je međuetničkog nasilja, veća je sloboda kretanja, pripadnici SPC-a mogu bezbedno da se kreću“, kaže Deda i dodaje da je tome veliki doprinos dao vladika Atanasije koji se kreće po Kosovu bez posebne pratnje, što dodatno ohrabruje Srbe.

S druge strane, u razgovoru za „Vreme“, Rada Trajković iz Gračanice, jedna od lokalnih srpskih lidera, kaže da ima više slobode kretanja, ali da vlada u Prištini vodi istu politiku samo drugim sredstvima.

„Pre šest godina smo imali teror, a sada se to radi mnogo perfidnije“, kaže ona.

U poređenju sa 17. martom 2004. godine, kada je uništeno na desetine svetovnih i verskih objekata, ubijeno 20, a proterano više stotina ljudi, današnje prilike na Kosovu mogle bi zaista da izgledaju mnogo bolje, ali je veliki broj problema srpske zajednice ostao. Podeljena je na one koji su severno i južno od reke Ibar, na one koji pokušavaju da srede svoje živote učestvujući u lokalnoj vlasti u svojim opštinama i na one koji ne priznaju ništa što nosi pečat Prištine, na one za koje bi potencijalna podela mogla da znači novu seobu i one koji je priželjkuju kao jedino moguće rešenje.

foto: reuters / nebojša marković

Kakvi su trendovi na samom Kosovu i šta bi moglo da se očekuje u narednim mesecima imajući u vidu kontekst buduće odluke Međunarodnog suda pravde? Da li će se Srbi i Albanci vratiti za pregovarački sto, o čemu se u „diplomatskim krugovima“ mnogo govori u poslednje vreme.

Ilir Deda, analitičar iz Prištine, kaže da bi se moglo očekivati da početkom naredne godine počnu novi pregovori ili neka vrsta pregovora između Prištine i Beograda, jer je sadašnje stanje dugoročno neodrživo, posebno ako se ima u vidu činjenica da je sever Kosova zona bez ikakve kontrole. Po njegovom mišljenju, izjava Milorada Dodika podgoričkom dnevniku „Dan“ u kojoj on kaže da je podela Kosova najbolje moguće rešenje, čita se u Prištini kao stav Beograda i kao nešto što je srpska strana u razgovorima sa predstavnicima međunarodne zajednice stavila već na sto.

„U svim partijama na Kosovu postoje oni koji su za takvu podelu ili za zamenu teritorija, ali mislim da će Srbi južno od Ibra i međunarodni faktor teško pristati na tu opciju“, kaže Deda za „Vreme“. Po njemu, čak i da se političke elite dogovore, albansko društvo ne bi bilo spremno za takav sled događaja i tada bi moglo da dođe do odmrzavanja konflikata.

„Podela Kosova je najlošije rešenje“, kaže za „Vreme“ Rada Trajković, jedna od lidera Srba „južno od Ibra“. Po njoj takvo razrešenje bi dovelo do potpunog iseljavanja Srba iz drugih delova Kosova, a njih je sada više nego onih koji žive u četiri opštine na severu. Trajkovićka kaže da bi sever Kosova trebalo da bude mesto istorijskog pomirenja Srba i Albanaca i da je neophodno raditi na pronalaženju nekakvog rešenja koje će svima doneti bolju budućnost.

„Sa njima nikada nismo ratovali i sigurno da možemo da živimo zajedno“, kaže Rada Trajković.

POLITIKE I STRATEGIJE: O mogućem rešenju statusa, za koje Priština tvrdi da je konačno, a Beograd se nada da će tek doći na dnevni red, ranije je govorio i predsednik kosovske skupštine Jakup Krasnići, koji je rekao da podela može da bude opcija, ali da bi u tom slučaju jug Srbije, opštine Bujanovac i Preševo, trebalo da pripadnu Kosovu.

S druge strane, naši sagovornici sa Kosova kažu da je dobra stvar što su Srbi učestvovali na poslednjim lokalnim izborima jer je to način da u većoj meri odlučuju o svojim životima na svakodnevnom nivou, ali se takođe slažu da vlada u Prištini nije uradila dovoljno da tu aktivnost podrži kako treba. Oni se slažu da je propuštena ogromna prilika da se Srbima koji su pristali da učestvuju na izborima koje organizuje Priština, a bilo ih je preko deset hiljada u poređenju sa njih hiljadu na izborima 2007. godine, da više kako bi pokazali svojim sugrađanima da život na Kosovu ima nekog smisla.

Dok se ta promena ne realizuje, Srbi se bore da ostvare svoja prava nad vlasništvom, nad imovinom koju su posle rata zaposeli Albanci, pa je većina srpskog ruralnog stanovništva osuđena na kuću i okućnicu, što nije dovoljno za normalan život.

„Ipak, čini mi se da su Srbi sa juga više kivni na Beograd, nego na Prištinu“, kaže Deda.

Rada Trajković dodaje da „se narod oseća ostavljenim i da ulazi u fazu gubljenja identiteta zbog toga što nema realne podrške iz Beograda“. Po njenom mišljenju, vlada Srbije nema jasnu strategiju na koji način da pomogne ljudima na Kosovu, a bez takvih rešenja teško se može očekivati da Srbi ostanu u Pokrajini.

„Mislim da oni koji su trenutno ovde nameravaju tu da ostanu, ali će morati da se integrišu“, kaže rada Trajković.

„Beograd ne mora da sarađuje direktno sa Prištinom, ali bi trebalo da nađe način da se pomogne stanovnicima Kosova“, kaže za „Vreme“ Deda.

O tome kako Beograd može da sarađuje sa Prištinom za sada nema jasnih naznaka. Srpska politika je manje-više jasna i ne upućuje na mogućnost da bi se moglo pregovarati o „običnim stvarima“ sa vladom u Prištini. Dok se to ne dogodi, sever Kosova će ostati poligon za razne grupe koje se trude da održe status kvo i ne dozvole sređivanje stanja. Vlada u Beogradu odvaja 70 odsto ukupnog budžeta za KiM za prostor na severu, dok ostatak ide u enklave u kojima ukupno gledano živi više Srba. Pored toga, iako odbijaju da razgovaraju sa Prištinom, Srbi sa severa Kosova rado prihvataju osam miliona evra svake godine na ime lokalnih budžeta.

Naredni lokalni izbori na severu Kosova možda donesu pobedu stranaka koje danas čine vlast u Srbiji, što bi moglo da znači uklanjanje sadašnjih radikalnih „struktura“, koje u najvećoj meri potiču iz SRS-a i DSS-a, i omogućavanje neke drugačije politike lokalnih Srba.

„Priština objektivno nije zainteresovana za sever Kosova, ali ni srpska dvojna politika ne donosi mnogo običnim ljudima“, kaže Deda.