Kubura Vulin

Dan državnosti, kako dolikuje, najsvečanije, po svakoj funkciji, obeležen diljem i šarom Srbije. Predsednik Nikolić podelio puno odlikovanja, sa Prvu damu do sebe, im’o i svečanu besedu, citir’o Frojda, rek’o da volimo obe Amerike… Gospodin Premijer, sa na crveno kravatu, održ’o besedu u Kragujevcu u zatvorenom prostoru. Onda u direktan prenos, preko mikrofon, im’o razgovor sa građanima na otvorenom prostoru, gde rek’o da ne nudi bajke, niti prodaje maglu… To ne bilo sve, gospođa Maja Gojković, predsednica na Skupštinu, u Trepči, kod Čačka, otkrila spomenik Baba Višnji, koja majka od knjaz Miloš, i koja predsednici Maji, kako veli, dojde rod rođeni. Ni to ne bilo sve, Jedinstvena Srbija, sa g. Palma na čelu, obeležila svoju slavu, Sretenje, a Palma gospodin obeć’o da će voštani Putin bude gotov do kraja marta… Daleko bilo da to bilo sve, tradicionalno se dogodili Marićevića jaruga i Oplenac.

DESNA RUKA O SRCE: U Orašcu dan sunčan, narod prisutan. U crkvi svečana liturgija, oko crkve svi na broju i u otadžbinskom stoju. Dole i nizbrdo, u Marićevića jaruzi, sve na svom mestu. Vazdan policije, iza metalne ograde „Naši“ sa svoje zastave, preko puta njih, u prostoru za goste i zvanice, postrojene crne uniforme, sa Četnik i Ravnogorci natpisi. Među njima, u prvi red, gospodin „Dveri“ Boško Obradović. Do reljefnog Spomen obeležja ustanicima, takoreći cvetna instalacija u obliku jelke, zeleni itison, svečana tribina u plavo, u sve to reporter opazi Sina Dragana iz „Baba se češlja“ u ustaničkoj odori…

Od crkve se začuše zvona, završena liturgija, nizbrdo krenu litija, ispred sve maršira, na podugačka savitljiva motka, zastava „Obraza“. „Obraz“ se parkira među „Naši“ zastave, gde bile i Putin slike, bela zastava sa precrtanom siluetom Vučića komada jedan… Litija nastavi svojim putem, napred veliki krst, crkvene zastave, pa onda vladika Šumadijski, do njega, sa desnu ruku o srce, gospodin član Krunskog saveta Predrag Marković, napred i Baba se ćešlja Radašin…

Sve se rasporedi, popuni se ta u plavo svečana tribina, primače se i Dveri Obradović, sa njim nekoliko, biće, „četnik“ glavešina. Poče pomen ustanicima, na plavi itison svečanu tribinu niđe ministara, drugi predstavnici vlasti, niđe NJKV Aleksandra Karađorđevića, samo gospodin Marković Predrag, odgovarajuća crna dolama, graoraste čakšire. Završi se pomen Karađorđu i ustanicima, raspremiše vladiku Jovana, opremiše vladiku Jovana, gospodin Predrag pokaza vladiki mesto do sebe, stade vladika na tribinu do gospodina Predraga.

Bi himna, gospodin Predrag jedini stavi desnu ruku na srce, završi se, aplauz, oni „četnici“ povikaše, Bog čuva kralja, ponoviše se, pred mikrofon stade voditeljka u crvene pantalone, neki raznobojni visuljci ogrlicu: Danas, 15. februara, svetkujemo Dan državnosti Srbije… 212 godina od podizanja Prvog srpskog ustanka… Pa najavi da će, u ime NJKV Aleksandra, venac položiti član Krunskog saveta, gospodin Predrag Marković. Gospodinu Predragu priđoše dvojica u neke fundus zelene uniforme, on im glavom izdade komandu, ova dvojica položiše venac, gospodin Predrag se prekrsti, venac namesti, oni postrojeni „četnici“, kad treba, viknuše „Živeo kralj“. Venac položi i predsednik Aranđelovca, kao i direktor Narodnog muzeja iz Aranđelovca.

Na mikrofon se javi predsednik Aranđelovca, pročita, Naša prošlost, to smo mi… završi, voditeljka najavi gospodina Predraga, koji će preneti poruku NJKV. Muško iz NJKV protokola dodade gospodinu Predragu plavu fasciklu, sa kruna grbom, samo što gospodin Predrag otvori fasciklu, iza metalne ograde se razmahaše „Naši“ i „Obraz“ zastave, otud grunu, Srbija, Rusija, ne treba nam Unija… Gospodin Predrag na to odmahnu levom rukom, uze čita NJKV poruku, ali, slabo se ‘vatalo, iza ograde treslo, Oj Kosovo, Kosovo. Nekako se razumede da NJKV poručio da jesmo i moramo biti Evropa. Gospodin Predrag reče da će reći par ličnih rečenica, od metalne ograde je tuklo, Vučiću pederu… skandiranje Karadžiću i Mladiću, pa opet, Vučiću pederu, izdao si Srbiju… Gospodin Predrag se privede kraju nekoliko ličnih rečenica, Srećan vam praznik, živela Srbija!

Predrag gospodin odloži fasciklu ađutantu, javi se voditeljka u pantalone crvene i raznobojni visuljci ogrlicu, najavi dodelu pesničke nagrade „Filip Višnjić“, pesniku Đorđu Nešiću iz Hrvatske, umetnički program sa glumcima, među koji i onaj Sin Dragan iz Baba se češlja…

STAV SLUŠANJA: Reporter nekako izađe iz Jaruge, nastavi na Oplenac, gde bilo još obeležavanja Državnosti dana. Na Oplencu crkva, ima nešto naroda, nešto protokola Vlade, postavljeni mikrofoni, tu reportažna kola RTS-a, i tu crvena tepih staza, koja nije dugačka ni 100 metara. Neupućeni, a prisutni, uzeše pitaju, Ko dolazi, kad čuše za ministra Vulina, napraviše na levo krug. Ali, osta ljudi, i uze da pristiže toga još. Žensko iz Vulin protokola obavesti reportera da ide direktan prenos na Drugom programu RTS-a, još upita, oli ćemo objaviti neki interesantan tekst. Reporter dade besu, uze ubeleži audije i mercedese, kojima pristizali predstavnici ambasada…

Na lice mesta, u crni fiat džip, iz Marićevića jaruge, stiže vladika Jovan, vod Plavih mundira se parkira podalje, mladić, koji reče da iz Kraljeve omladine, uze se raspituje ‘oće li moći da se slika sa Vulinom… Ženski hor u crveno, sa stepeništa crkve, uze vežba program, plavi mundiri se rasporediše duž crvene tepih staze koja nije imala ni 100 metara, razmeniše se muško iz NJKV protokola i žensko koje je te poslove obavljalo ispred vlade Srbije.

Plavi mundiri uzeše vežbaju, u sve peške stupi gospodin Aleksandar Vulin, svečano podašišan, najsvečanije crno svečano odelo zakopčano na jedno dugme, bela košulja, pripadajuće crne, napred zumbane, cipele. Vulin pravo na predsednika Topole, reporteru, koji se naš’o tude, reče, Dobar dan! Reporter bi pristojan, ubeleži da pristigla brojna delegacija Republike Srpske, koju protokol uputi u crkvu, gde će pozdraviti gospodina Vulin ministra…

Vulin ministar, raskoračno, stade na početak crvene tepih staze koja nije imala ni 100 metara, žensko iz protokola mu reče da čekaju znak RTS-a. Gospodina ministra staviše iza plavog mundira koji je držao venac Vlade Srbije, začuše se zvona, ona iz protokola reče da može, krenu plavi mundir, za njim, u muzike ritmu, lagano, ministar Vulin… Iđahu oni tako, stigoše do stepeništa, uđoše u crkvu, za njima kamere, Vulin ministar položi venac na Karađorđa grob, izađe iz crkve, Vulin stade desno, ispred u crveno hora, zajedno sa oficiri, delegaciju Republike Srpske…

Javi se voditelj sa stepeništa crkve, Poštovani izaslaniče predsednika Vlade… bi himna, ministar Vulin, u svečano crno odelo zakopčano na jedno dugme, stade u stav pevanja himne, svi dadoše aplauz, voditelj reče, Obratiće vam se ministar za rad, boračka i socijalna pitanja, gospodin Aleksandar Vulin. Reporter uze pita protokol, gde ide prenos, ako istovremeno gospodin Vučić besedi u Kragujevcu, dobi odgovor, Vulin je na RTS-u, a gospodin Vučić na Pinku.

Izađe Vulin ministar za mnogo čupav mikrofon, pa uze besedi: Građani Srbije, ima među Srbima viših planina nego što je brdo oplenačko, ima viših planina, ali nema višeg mesta nego što je grob velikog Karađorđa… Prođe pet minuta, deset, Vulin ministar Vulin je sve napamet besedio, to ne bila proza, to bila poezija, muzika, simfonija reči, Ima kažu i viših planina, ali nema viših mesta nego što je Oplenac…

Prođe 15, 20 minuta, dan je bio sunčan, sunčani Vulin ministar je pevao, napamet besedio o jedinom narodu u svetu koji svojim najmilijim daje ime po slobodi, srpskom narodu, i u nekom minutu, produžecima svih tih minuta je završio: Ima planina viših nego Oplenac među Srbima, ali nema viših mesta, ima viših planina nego što je brežuljak na kome je crkva, i u crkvi grob, prah besmrtnog oca Srbije. Živela Srbija!

Ministar Vulin siđe u oficire, voditelj najavi umetnički program po scenariju umetnika Milovana Vitezovića, glumca Kuburu u ulozi Karađorđa. Vulin ministar, sa rukama ispred sebe, stade u stav praćenja umetničkog programa.