Kubni koren Srbije

Član stoti predloženog Ustava Srbije predviđa da će Narodna skupština i ubuduće brojati 250 poslanika, a nepromenjeno brojno stanje u parlamentu podstaklo je prošle nedelje na polemiku da li je zemlji kao što je (u teritorijalnom i budžetskom smislu) Srbija zaista neophodan toliki broj zastupnika građana ili je u pitanju samo produžavanje već oprobanog recepta vođenja parlamentarne politike.

Ukoliko se izuzme metoda „slobodne procene“, broj poslanika se može izračunati na osnovu broja stanovnika/broja glasača, ili se dobija kao rezultat kubnog korena od broja stanovnika. „Kakav god metod da izaberete, broj poslanika u parlamentu je definitivno mogao biti smanjen“, kaže za „Vreme“ Marko Blagojević iz CeSID-a. On podseća da na Kosovu i Metohiji ima mesta koja Srbi više ne nastanjuju, čime je automatski smanjen i broj stanovnika/glasača. „Nezahvalno je računati i na osnovu broja glasača, jer bi poslanici, bar po pravilu, trebalo da zastupaju interese svih građana, pa i onih koji nemaju biračko pravo, kao što su maloletni građani i deca. Stoga bi“, zaključuje Blagojević, „jedini logičan metod bio rezultat kubnog korena od broja stanovnika.“ Međutim, da kriterijum kubnog korena nije apsolutan, pokazuje i praksa susednih zemalja (vidi tabelu). U Saboru Hrvatske, koji predviđa između 100 i 160 poslaničkih mesta, mandat trenutno imaju 152 poslanika. To bi praktično značilo da jedan mandat ide na oko 29.387 stanovnika. Slovenija, koja ima dvodomni parlamentarni sistem – u Donjem domu ima 90 poslanika (od njih se 88-oro računa po D’Ontovoj formuli, a ostala dva po Borda računu), dok u Gornjem sedi 40 poslanika. Shodno broju stanovnika, u Sloveniji jedan poslanik „dolazi“ na 15.292 stanovnika. Bugarska ima jednog poslanika na 34.029 stanovnika. U parlamentu ih je 240. Austrijski parlament ima 183 poslanika (po jedan na 44.251 stanovnika), a mađarski 386 poslanika (jedan na 25.963 stanovnika). U parlamentu Crne Gore mandat trenutno imaju 74 poslanika, po jedan na 8380 stanovnika.

Populacija Srbije broji oko 7,5 miliona ljudi – jedan poslanik dolazi na otprilike 30.000 stanovnika, a prema rezultatu kubnog korena, u Skupštini bi trebalo da bude do 196 poslanika.

Ukoliko građani 28. i 29. oktobra potvrde tekst predloženog ustava, osim diskutabilnog broja poslanika, dobiće i status građana jedne od svega pet zemalja u svetu u kojima mandat poslanika pripada – strankama na čijoj su listi izabrani. Kako predviđa član 102 predloženog ustava, „narodni poslanik je slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika“.

Prof. Zoran Stojiljković sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu kaže za „Vreme“ da takva odluka umanjuje/ukida princip reprezentativnosti i efikasnosti rada parlamenta i da predstavlja „nastavak kulta disciplinovanosti šefu partije“. Marko Blagojević nešto žustrije konstatuje da će u tom slučaju svi poslanici u parlamentu biti prinuđeni da zastupaju interese svojih partija a ne građana i da će u tome biti jedinstveni: „Što se reprezentativnosti tiče, njih može biti i dvanaestoro i sve bi opet bilo isto. Oni mogu u parlament postaviti i 250 plišanih meda samo sa raznobojnim kapicama da bi se znalo iz koje partije dolaze“, kaže Blagojević. Oba sagovornika „Vremena“ slažu se u oceni da se prilikom pisanja ovog člana više vodilo računa o dobru partija nego o interesima građana.

Posle oduzimanja mandata poslanicima Demokratske stranke Srbije 2002. godine, Ustavni sud Srbije zauzeo je stanovište da su vlasnici mandata poslanici, a ne partije i koalicije. Reč je o odredbama člana 88 Zakona o izboru narodnih poslanika, koje predviđaju da poslaniku usled prestanka članstva u stranci/koaliciji na čijoj je listi izabran, automatski prestaje i mandat. Pošto je Ustavni sud Srbije 2003. godine poslanicima vratio pravo raspolaganja mandatima, većina stranaka je, na raznorazne načine, pribegla zaštiti svojih mesta u parlamentu. Dan nakon izbora radikali su se na vernost partiji zakleli u crkvi, socijalisti su lojalnost zagarantovali sopstvenom imovinom, dok su se u G17 plus odlučili na potpisivanje blanko ostavki, što se i sada pokazalo kao delotvorno. Ovakva vrsta „imperativnog mandata“ nepoznata je zakonodavstvu Evropske unije, a praktikuju ga jedino Južnoafrička Republika, Panama, Indija i Bangladeš.

Prema nekim računicama, srpski poslanik mesečno zaradi oko deset prosečnih plata. U tu sumu nisu uračunati troškovi putovanja, naknade za odvojeni život, naknade za obrazovanje i druge privilegije koje uživaju. Za prvih osam meseci ove godine parlamentarne stranke su dobile oko 2,56 miliona evra iz republičkog budžeta. Sagovornici „Vremena“ slažu se u oceni da 250 poslanika nisu ekstremno visok trošak za Srbiju. „Što se finansijske strane tiče, njihov broj nije sporan“, kaže Stojiljković. „Međutim, ukoliko se nastavi sa ovim iritantnim trendom poslaničkog neprisustvovanja sednicama, pitanje je ima li potrebe da ih u parlamentu zaista bude toliko.“