Za „Vreme“ iz Londona
Posle silnih kiša sunce je granulo u pravi čas. Sa devetnaest metara visokog 49. reda tribina (od 50 mogućih), pogled na osunčani Big Ben bio je možda privlačniji od pogleda na visoke odbojkašice u bikinijima. Uz glasnu muziku, hladno pivo i vesele komentare, olimpijski turnir odbojke na pesku podsećao je na dan proveden na plaži. Ali priča ne počinje tu.
Priča počinje u martu 2011. kada je cela zemlja pomahnitalo aplicirala za karte. Sistem je podrazumevao da se prijaviš za sve što bi želeo da vidiš, a dobitnici su izvlačeni na osnovu neke vrste tombole. Od svih karata za koje smo se prijavili, dobili smo baš odbojku na pesku.
Naoružani „Borisovim biciklima“ (nadimak za šemu transporta koju je uveo gradonačelnik Boris Džonson pre dve godine, u okviru koje možeš besplatno da se voziš biciklom pola sata i zatim da ga vratiš na određena parkirališta razmeštena po centru Londona), dovezli smo se do Horsgard Parade, arene izgrađene za odbojku na pesku koja se nalazila izvan Olimpijskog parka. Kroz obezbeđenje aerodromskog tipa provela nas je nasmejana pripadnica britanske vojske. Ironično, pomislila sam, Olimpijske igre istorijski predstavljaju simbol mira i obustavu sukoba. I zašto li su samo Olimpijsku zastavu na kraju ceremonije otvaranja nosili generali?
Za razliku od poslovično namrgođenog obezbeđenja na londonskim aerodromima, volonterima, vojnicima, svima koji su angažovani na organizaciji Igara, očigledno je data direktiva da moraju ljubazno da se smeškaju i budu naglašeno prijatni prema posetiocima. I zaista, bez obzira na to što u Londonu živi preko osam miliona ljudi, raspoloženje Londonaca za vreme Igara se primetno poboljšalo. Ne čude zato komentari da je Olimpijada uspela ono što premijeru Dejvidu Kameronu nije pošlo za rukom – da stvori „veliko društvo“. Deo programa konzervativno-liberalne vlade je, naime, da stvori klimu koja jača osećanje pripadnosti lokalnim zajednicama, gradeći tako „veliko društvo“, koje će od političara preuzeti odgovornost za dobrobit britanskog društva u celini.
MALI I VELIKI: Ali da sve nije idilično pokazuje i članak u uličnom magazinu „Veliki problem“ (The Big Issue) koji prodaju beskućnici, ekvivalentu srpskom „Liceulice“, gde piše da je jednom pekaru u istočnom Londonu, blizu Olimpijskog parka, bilo zabranjeno da prodaje krofne u bojama olimpijskih krugova, zato što na taj način „krši sponzorska prava i obaveze“ – jer valjda odvlači potencijalne klijente od Mekdonaldsa, koji je zvanični sponzor Olimpijade. Ovaj primer skrnavi ideju o „velikom društvu“, jer se daje (ugovorom zagarantovana) prednost velikim korporacijama nad lokalnim malim preduzetnicima. Baš kao i činjenica da izlazi iz železničkih stanica u Stratfordu, gde se Olimpijski park nalazio, vode direktno u novoizgrađeni tržni centar Vestfild, prepun brendiranih robnih marki, što praktično obeshrabruje posetioce da istraže lokalno okruženje i svoje pare potroše kod nezavisnih malih prodavaca.
Još jedna od anegdota tiče se upotrebe kondoma u Olimpijskom selu gde su bili smešteni sportisti. Organizatori su, naime, obezbedili 150.000 besplatnih kondoma za sportiste za vreme Igara. Ovu privilegiju je obezbedila kompanija Dureks, koja je platila da bude zvanični dobavljač. Skandal je nastao kada se na Tviteru pojavila slika jedne od takmičarki sa kofom punom Kengur kondoma, australijskog proizvođača Pasante. Kako „Gardijan“ prenosi, komitet za organizaciju ovogodišnjih Igara je najavio zvaničnu istragu.
Naravno da su sponzori i organizatori ovih Olimpijskih i Paraolimpijskih igara uložili i novac i energiju da ostave dugoročnu zaostavštinu, bilo u vidu novoizgrađenih stambenih kompleksa, ili podrške socijalnim preduzećima u londonskim opštinama u kojima je izgrađen Olimpijski park. Na primer, Piter Mejter, regionalni potpredsednik Britiš petroleuma za Evropu i direktor za Ujedinjeno Kraljevstvo, zajedno sa Dejvidom Spraulom, generalnim direktorom i starijim partnerom za Deloit, u septembru će voditi ekskluzivnu grupu visokih poslovnih funkcionera u posetu istočnom Londonu, organizovanu kao deo programa „Videti je poverovati“ pod pokroviteljstvom princa Čarlsa (The Prince’s Seeing is Believing Programme). Ovaj program je nastao 1990. godine, sa ciljem da pruži uvid u najveće probleme sa kojima se suočava stanovništvo u lokalnim zajednicama. Kroz serije poseta na različite teme, program inspiriše visoke funkcionere da ulože u društvo i društveno odgovorno poslovanje.
Motivacija za ovu posetu je činjenica da u istočnom Londonu siromaštvo i te kako još uvek postoji, bez obzira na ogromne investicije u ovaj deo grada u okviru Olimpijade. Cilj je da se jasno artikuliše obaveza sponzora prema građanima Londona i ostatku zemlje, konkretno u smislu „zapošljavanja i prosperiteta lokalnih zajednica“.
ISTOK I ZAPAD: I zaista, evidentna je podela Londona na „siromašni istok i bogati zapad“, kao u pesmi Momci iz istočnog kraja i devojke iz zapadnog (East end boys and west end girls), koju su Pet Shop Boys otpevali na ceremoniji zatvaranja. Predstavnici nevladine organizacije „Veze u lokalnoj zajednici“ (Community Links), koja se nalazi i radi u Njuamu, jednoj od olimpijskih opština, žale se da mnogi mladi ljudi i adolescenti koji koriste njihove usluge zapošljavanja mahom nisu dobili priliku da učestvuju u izgradnji Olimpijskog parka i propratnih sportskih arena, uključujući i teren za odbojku na pesku.
I dok sam sa 49. reda tribina posmatrala kako američka reprezentacija pobeđuje švajcarsku, primetila sam dve zastave kompanije Šel kako se vijore u pozadini. Zapitala sam se kako li je to podneo Britiš petroleum i na koji način je Šel uspeo da se izbori za nešto što nezavisnom pekaru iz istočnog Londona nije pošlo za rukom.
