Kratka istorija populizma i demagogije

Sećate li se Rezolucije o Srebrenici? Do pre neki dan bila je glavna tema i uzrok nervoze i ljutnje mnogih “rodoljuba”, uključujući predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Kao odgovor na Rezoluciju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija kojom se 11. jul proglašava svetskim danom sećanja na genocid u Srebrenici, Vučić i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik rešili su da se – malo okupe.

Polovinom maja, nešto što je nazvano Sabor srpskog naroda, smišljeno je i zakazano za 8. jun. Prvobitno je ovaj veliki srpski sabor najavljen za Uskrs, ali je odložen pošto je odložena i sednica Generalne skupštine UN o Srebrenici. Vučić je tada izjavio kako je prihvatio Dodikovu ideju da Sabor srpskog naroda, Srbije i Republike Srpske bude održan odmah posle glasanja o rezoluciji o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN, podsetio je RTS.

PRIMAKLO SE

Kada se ovaj broj “Vremena” bude našao na kioscima, do samog sabora ostaće još samo dva dana. Ali, zanimljivo je koliko ga niko trenutno ne pominje. Štaviše, poslednji put je pomenut tokom predizborne tišine, kad mediji tradicionalno ne znaju čime da popune sadržaj. Zato je prilježni tabloid “Kurir” rešio da upita ministre u Vladi Srbije znaju li šta se sprema i imaju li neka očekivanja. Zapravo, nisu ih ni pitali nego su prikupili dva-tri saopštenja, koliko ih je ukupno i bilo od datuma zakazivanja do sad.

Pa kaže: ministri kulture i prosvete Srbije, Nikola Selaković i Slavica Đukić Dejanović, i ministarka prosvete i kulture Republike Srpske Željka Stojičić su se u Beogradu saglasili da će predstojeći Veliki srpski sabor, zakazan za 8. jun, u skladu sa dogovorom predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića i predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, doprineti daljem jačanju naših veza i osećaju jedinstva među pripadnicima našeg naroda gde god živeli.

Selakovićevo ministarstvo (tj. kultura) saopštilo je da su se u vezi s tim dogovorili o sastancima i saradnji srodnih ustanova kulture i obrazovanja u vreme tog sabora, i o potpisivanju dokumenata kojima će “dodatno biti produbljeno jedinstvo i zajedništvo srpskog naroda, među kojima i Memoranduma o saradnji dva ministarstva kulture u oblasti filmske umetnosti i drugog audio-vizuelnog stvaralaštva”.

Govoreći o “realizaciji zajedničkih aktivnosti na polju kulture i obrazovanja, naglasili su da je nastavak zajedničkog rada u najboljem interesu Republike Srbije i Republike Srpske, kao i srpskog naroda u celini”.

Ministri su “razmotrili inicijative u cilju očuvanja naše kulture, tradicije i jezika, ukazujući da će zajednički projekti i manifestacije, kao i obeležavanje godišnjica događaja od značaja za čitav srpski narod, poput važnog jubileja 200 godina od rođenja Branka Radičevića, značajno doprineti jačanju naše ukupne saradnje i jedinstva, posebno imajući u vidu izazove sa kojima se suočavamo”.

Dogovorena je i “saradnja gradova nacionalnih prestonica kulture Srbije sa gradovima partnerima u Republici Srpskoj” radi “dodatnog unapređenja odnosa, u okviru projekta Prestonica kulture Srbije”.

Ukratko, nešto će da petljaju kulturno-umetnička društva, a gradovi u kojima većinu čine etnički Srbi sarađivaće sa gradovima u kojima takođe većinu čine etnički Srbi. Ko je stvarno seo i pročitao onaj Memorandum SANU iz osamdesetih godina prošlog stoleća, pomislio bi: evo, konačno ga realizuju. Pošto u tom memorandumu ima baš mnogo reči o kulturno-umetničkim društvima. Iz današnje perspektive, teško je poverovati da se posle tog “dokumentića” zaratilo. Ali, nekad je tako bilo. Ne samo oko memoranduma, nego i oko sabora… Sve je prštalo, događao se narod.

NA UŠĆU NARODA

Bio jednom jedan miting na kom je navodno bilo 1,3 miliona ljudi. Dogodio se na beogradskom Ušću 19. novembra 1988. godine i ne treba ga mešati sa jednim drugim mitingom, koji se na istom mestu dogodio 11. marta 1991. godine, iako su organizatori, govornici i pristalice verovatno isti ljudi. Ali, činjenice su svetinja: iako su nam se u sećanju ta dva mitinga možda “slepila” u jedan, bilo ih je dva i nije se, rečima Milovana Vitezovića, narod dogodio na Gazimestanu, nego prvo na Ušću.

Dakle, tog 19. novembra 1988. na Ušću dogodio se Miting bratstva i jedinstva. Miting na Ušću su organizovali Savez komunista Srbije i Socijalistički savez radnog naroda Srbije i njemu su prisustvovali građani iz svih krajeva Socijalističke Republike Srbije i drugih delova SFRJ, koji su organizovano dovoženi u Beograd. Miting je održan sa ciljem da se manifestuje velika podrška rukovodstvu Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije i njegovom predsedniku Slobodanu Miloševiću. Ovaj perspektivni bankar je godinu dana ranije preuzeo kontrolu nad Savezom komunista i objavio rat protiv birokratije u SKJ. Takođe, rešio je da se posveti i “borbi protiv terora nad Srbima i Crnogorcima na Kosovu” mada znamo kako je to ispalo na kraju.

Miting je predstavljao završni čin skupova poznatih kao “događanje naroda”, koji su se održavali počev od juna 1988. godine u gradovima širom Socijalističke Republike Srbije. U toku ovih mitinga, početkom oktobra 1988. Godine, Miloševićeve pristalice su u Novom Sadu uspele da privole na smenu rukovodstvo Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine, koje je zamenjeno Miloševićevim kadrovima.

Bilo je velelepno. Premda danas znamo da na tom cenjenom skupu nije moglo da bude više od 200-300 hiljada duša, broj od 1,3 miliona prisutnih izneo je jedan od govornika, Dragan Tomić. Tomića se sećamo kao poslednjeg predsednika Skupštine Srbije pred pad Miloševića 2000. Upokojio se pre dve godine.

Govornici su se smenjivali, narod nije slušao, poslovično je skandirao (ali kao jedan), a znajući šta je usledilo, jezivo je da su povici bili: “Jugoslavija!” i “Nećemo podele!” Na mitingu su govorili: Dragan Tomić, predsednik Gradske konferencije Socijalističkog saveza Beograda, dr Radoš Smiljković, predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, Radoje Ristović, radnik fabrike “21. maj” iz Rakovice, Svetomir Arsić-Basara, vajar i akademik, Mihailo Švabić, član Saveta federacije, Milovan Vitezović, književnik, Katarina Gojković, studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti i on – Slobodan Milošević, predsednik CK Saveza komunista Srbije.

I tako je, dragi čitaoci, postavljena šema za svaki budući miting do dana današnjeg: političar-akademik-umetnik-student-žena-lider. Ako ima radnik, može, ako nema, dobar je i zemljoradnik ili kakva druga figura koja reprezentuje muku i patnju, al’ dostojanstveno. Sve u svemu, kad danas čovek sluša ove govore, nejasno je o čemu ovi ljudi na Ušću pričaju, ali jasno je da je neko “sejao seme zla, podele i mržnje”, kako je rekla Katarina Gojković. Koja je u svom govoru pozvala ljude u Studentski grad u kom nije živela jer je bila studentkinja sa stanom u Beogradu i slavnim ocem, Cunetom.

Rekosmo li da je bilo velelepno? Bilo je i za sat i po je završeno, što je sasvim korektno od organizatora, a i narod (koji se događao) potegao je iz svih delova zemlje i nije u redu da stoji satima. Milošević je održao srčani govor koji ovde nećemo citirati jer izaziva nepravilan rad srca, otežano disanje, napade panike i traume iz detinjstva, mladosti i najboljih godina, šta je već kome zapalo. Reći ćemo samo da je govor završio poželevši svima “nove i lepše dane”.

foto: draško gagović

SILNI OKLOPNICI BEZ MANE I STRAHA

Sledeće veliko događanje naroda bilo je na Gazimestanu, na Vidovdan, 28. juna 1989. godine, malo nakon što je Milošević ukinuo autonomiju Kosova. Reč je bila o proslavi 600 godina Boja na Kosovu, što je relativno glup povod. A zapravo, pravi povod bila je demonstracija sile, one sile koja će 1999. biti bombardovana zbog zločina prema kosovskim Albancima, sile koja još živi i vlada i koja opet pravi neki sabor 8. juna 2024.

Iako je agencija Rojters izvestila da je bilo prisutno oko 300.000 ljudi, domaći izvori tvrde “precizno”, da ih je bilo između jednog i dva miliona. Kosovo Polje, mesto događanja, danas je predgrađe Prištine, vrlo izgrađeno, pa su Gugl mape beskorisne kod procene koliko ljudi tu može da stane. Ali dva miliona ne može nikako. Proslavi je prisustvovalo gotovo kompletno Predsedništvo SFRJ, sa Janezom Drnovšekom na čelu, zatim je tu bio i Milan Pančevski – tadašnji predsednik Predsedništva CK SKJ, a centralni govor održao je Slobodan Milošević, tadašnji predsednik Predsedništva SR Srbije. Jedini iz predsedništva SFRJ koji je bojkotirao Gazimestan bio je predstavnik SR Hrvatske Stipe Šuvar. Proslavi je prisustvovao i celokupan vrh Srpske pravoslavne crkve.

Proslavi su prisustvovali i gotovo svi ambasadori članica NATO-a i Evropske zajednice koji su imali predstavništva u Jugoslaviji. Jedini izuzetak bio je ambasador SAD Voren Cimerman.

Miloševićev govor na Gazimestanu bio je pomalo smešan, naročito deo sa samog početka gde Boj na Kosovu označava kao događaj koji “prate mnoga pitanja i tajne, on je predmet neprekidnog naučnog istraživanja i obične narodne radoznalosti”. Ali, taj je govor, pre svega, bio – zlokoban. Nedvosmisleno je potvrdio sve ono što se u to vreme na Kosovu događalo, ali i ono što sledi. Za razliku od govora na Ušću, manje od godinu dana ranije, gde je govorio o solidarnosti, o slozi i jedinstvu, na Gazimestanu je Milošević konačno dopustio da iz njega progovori “balkanski kasapin”, što je nadimak koji će mu tek nekoliko godina kasnije nadenuti zapadni mediji.

“Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene”, deo je govora koji se često citira, a koji čak i danas poštovaoci njegovog lika i dela brane i negiraju da je pretnja, jer je, tobože, govorio o ekonomskim temama. Ali, koji je to kontekst u kom neko ne isključuje oružane bitke, a da misli nešto dobro? I zašto je to još uvek predmet debate kad znamo da su se oružane bitke desile i da su oružane bitke blaga reč za ono što se desilo, za masakre, pokolje i, na koncu, genocid, onaj koji je i povod za Rezoluciju UN, za Vučićev i Dodikov sabor, pa i za ovaj tekst?

foto: draško gagović

POVRATAK UŠĆU

Sledeći Miloševićev sabor možemo nazvati Ušće 2, ali i njegov prvi kontramiting. Dogodio se 11. marta 1991, dva dana nakon demonstracija opozicije i studenata 9. i 10. marta kad su na ulicu izašli tenkovi, leteli gumeni meci, a dve osobe poginule. SKJ je već ukinut, a Savez komunista Srbije preimenovan u Socijalističku partiju Srbije (SPS). U organizaciji SPS na Ušću održan je miting “Za odbranu Republike, za ustavnost, slobodu i demokratiju”. Uz kozaračko kolo i povike “Slobo, slobodo”, “Ubice, fašisti”, “Ne damo Kosovo”, “Ustaše, ustaše” “Sudite Vuku”. Na mitingu su govorili Dušan Matković, Petar Škundrić, akademik Mihajlo Marković, Živorad Igić i Radoman Božović. Matković je rekao da su studenti na Terazijama huligani i pozvao prisutne da krenu sa Ušća i obračunaju se sa njima. Slučaj je hteo da se baš u tom trenutku studentima kod Terazijske česme obraća patrijarh Pavle. Odmah nakon tog susreta krenuo je ka Ušću, verovatno da urazumi one tamo. Razišli su se pre nego što je stigao.

Zaboravniji ili manje upućeni čitaoci sigurno su nekada negde videli snimak gospođe, vrlo doterane po tadašnjoj modi, kako drži Miloševićevu sliku i igra uz pesmu Crvene jabuke Sviđa mi se ova stvar (što je zapravo obrada Bitlsa i pesme Twist and Shout). E, pa taj je snimak sa ovog, prvog Miloševićevog kontramitinga. Sledeći se dogodio u decembru 1996. i nije bio ni zabavan ni bizaran kao gospođa koja pleše sa Miloševićevom slikom.

foto: draško gagović

TUĐA RUKA, A U NJOJ PIŠTOLJ

Izlizano je citirati Balaševića, ali oni protesti 1996/7. stvarno jesu bili “veliki uskrs duha”. I bili su duhoviti transparenti i kordoni i batine, ali i neka vedrina koja se posle toga više nikad nije osetila u vazduhu. Čak ni u danima uoči, pa i samog Petog oktobra. A onda je Milošević rešio da uzvrati organizovanjem kontramitinga potpuno idiotskog naziva “Srbijom neće upravljati tuđa ruka”. Tokom decembra i januara ti kontramitinzi organizovani su širom Srbije, pa su pristalice tada opozicione koalicije “Zajedno” uglavnom gađale jajima pristalice SPS koje su dovožene autobusima. Međutim, za 24. decembar zakazan je veliki kontramiting “Tuđa ruka” u Beogradu. S obzirom na to da je zakazan za rano popodne u centru grada, bilo je jasno kako se ide na to da se pristalice dveju političkih opcija sukobe. Niko se ničemu dobrom nije nadao. Možda je po sredi naknadna pamet ako kažemo da je sve ipak prošlo mirnije nego što smo se tada bojali i mirnije nego što je Miloševićev režim želeo.

Sporadični sukobi počeli su već u okolini Železničke stanice jer su pristalice SPS-a, JUL-a i Nove demokratije tu pristizale, ali su se ubrzo proširili i po centru grada. Oko podneva je Knez-Mihailovom odjeknuo pucanj. Dve zaista zakrvljene i zaraćene kolone su se mimoilazile kada je jedan od pristalica Slobodana Miloševića izvadio pištolj i zapucao. U glavu je ranjen Ivica Lazović, četrdesetdvogodišnji član Srpskog pokreta obnove. Čovek koji je pucao zvao se Živko Sandrić. Danas, Gugl ne izbacuje ništa kad se ovo ime unese u pretragu. Ivica Lazović je proveo u bolnici dva meseca, a prognoze lekara bile su loše. I danas, kao i te 1991. živi u Surčinu sa posledicama povreda, te hoda sa štapom.

Samo tri sata nakon što je Lazović pogođen u glavu, Milošević je, bezbedno razdvojen kordonom od pristalica opozicije, došetao na Terazije. Tog dana je, na povike mase “Slobo, mi te volimo”, glasom robota odgovorio: “Volim i ja vas!”

Nije ih voleo, nije o njima ni razmišljao, ali oni su mu verovali. Kao ovi što danas veruju Vučiću, pa će 8. juna doći u Beograd. Valjda neće skrivati lica od kamera kao što su to činili u nedelju 2. juna kad su bežali iz “kol centara” u kojima su ih otkrivali pripadnici opozicije.

SUZE NA KIŠI

Hteli ili ne, moramo se vratiti u sadašnjost. A u njoj Aleksandar Vučić organizuje kontramitinge, neodlučan da li želi da bude Slobodan Milošević ili Zoran Đinđić. Zato nas priča o svesrpskim, vaskolikim saborima vodi u april 2019. i miting SNS-a “Budućnost Srbije”. Ali, podsetimo se pozadine: u novembru 2018. u Kruševcu je metalnom šipkom pretučen opozicioni političar Borko Stefanović. To je pokrenulo talas protesta koji su se prvo zvali “Stop krvavim košuljama”, ali kad je Vučić rekao da neće popustiti (niko ne zna ni dan-danas u čemu) sve i da na ulicama bude pet miliona ljudi, protesti su preimenovani u “1 od 5 miliona”. Potrajali su do 16. marta kad je Boško Obradović, ničim i nikako izazvan, upao u zgradu RTS-a, a sa njim i nekoliko desetina ljudi, koji su unutra, kad je došla policija, premlaćivani i hapšeni.

Sutradan, 17. marta, ispred Predsedništva se okupio veliki broj ljudi, doduše, bez jasne ideje šta tu radi, ali voljan da ostane i da ne da Vučiću da izađe iz zgrade. Onda ih je isti onaj Boško Obradović odvukao do policijske stanice “29. novembar”, jer su tamo bili uhapšeni. Na kraju je opozicija organizovala protest 13. aprila, koji je trajao beskonačno dugo i na kom su se ređali govornici kojih se više niko ne seća. I onda se nije dogodilo ništa osim nepatvorene sujete Aleksandra Vučića.

On je 19. aprila organizovao miting podrške samom sebi. Ljudi su dovoženi autobusima, ali za razliku od Miloševićevih pristalica, koje jesu dolazile organizovano, ovi su bili ucenjeni i primorani. Bina ispred Skupštine Srbije je bila ogromna, Pionirski park ograđen neverovatnom količinom prenosivih toaleta… Ljudi su se slivali ka centru grada vukući kese sa sendvičima i vodom. Ni tu nije bilo ničega osim čemera i neke pesme Olivera Mandića na kraju skupa.

foto: marija janković

Prošle godine imali smo dva masovna ubistva nakon kojih su počeli protesti “Srbija protiv nasilja”. Na ulicama Beograda pojavila se ozbiljna masa, po broju slična onoj Petog oktobra. Nesvestan da ljudi žele zajedništvo i utehu, opet misleći da se u svakoj priči radi o njemu, Vučić je najavio “najveći miting koji je Srbija videla” za 26. maj 2023. I opet su ljudi ucenjivani, opet su “morali”, opet su došli. Od TV ekipa i novinara su ili bežali, ili su, nesnađeni, priznavali da su im “na poslu naredili”.

Govorili su Ivica Dačić, mađarski desničar i ministar spoljnih poslova Peter Sijatro. Govorio je i Dodik, i naravno – Vučić. Ali, od svih njih, od povika “živela Srbija, živela Rusija”, glasnija je bila – kiša. Nije to bila bilo kakva kiša. Nije bila kratkotrajna, prolazna oluja sa pljuskom. Bila je to duga, uporna provala oblaka.

Bilo je kao da su se sve suze koje su se nakupljale, susprezale i zadržavale od onog septembra 1987. kad se desila Osma sednica do tog 26. maja 2023. sručile odjednom. Plač potiskivan 36 godina odjednom je grunuo. Na narednim parlamentarnim izborima opozicija je ostvarila najbolji rezultat otkako je Vučić na vlasti. I to je činjenica koja ostaje, šta god sad pričali i kako god se ponašali.