Kratka hronika sudbonosnih dana

Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca: Banket kod Krsmanovića

Dok su se bataljoni Kraljevine Srbije odmarali u Istri krajem novembra 1918. godine, hitao je doktor Ante Pavelić (stomatolog, a ne pravnik i kasnije Poglavnik) iz Zagreba hitao za Beograd. Imali su se završiti bitni poslovi oko formiranja zajedničke države Južnih Slovena. Predstavnik zagrebačkog Narodnog vijeća nosio je u koverti odluku od 25. novembra 1918. da se u celovitu državu ujedini „cijelo neprekidno jugoslavensko područje bivše austro-ugarske monarhije“ sa Srbijom i Crnom Gorom. U kući se Krsmanovića na beogradskim Terazijama tog 1. decembra održala svečanost na najvišem nivou. U prisustvu tridesetak predstavnika svih naroda koji su zbacili ropski jaram crno-žute monarhije i Kraljevine Srbije, kao posledica dugogodišnjih političkih inicijativa, proglašeno je formiranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kako Dvor nije bio osposobljen posle ratnih razaranja, svečanost je bila održana u pomenutoj kući uglednika iz Beograda, a Deklaraciju o proglašenju Kraljevine pročitao je regent Aleksandar Karađorđević, kasnije Ujedinitelj. Novoformirana država je u tom trenutku bila najveća na Balkanu, imala je oko 12 milona duša koje su morale da sačekaju još dve i po godine da se donese prvi ustav. Prijateljska Norveška bila je prva zemlja koja je priznala državnu zajednicu južnih Slovena (26. januara 1919.) i tako je krenulo.

Kraljevina Jugoslavija: Proglašenje u pet i po

Uoči Nove 1929. godine, prema podacima Uprave grada, Beograd je naseljavalo 339.208 stanovnika, a za nastupajuću su godinu bili planirani veliki i ozbiljni poslovi na uređenju grada. Bilo je planirano, što je docnije i ostvareno, kaldrmisanje ulica u centru grada, te izgradnja dela mosta na Dunavu prema Pančevu. Na Badnji dan 1929. godine kralj Aleksandar je odlučio da političku krizu u zemlji, posle atentata na predsednika HSS-a Stjepana Radića, reši uvođenjem diktature koju su beogradski mediji u to vreme tretirali kao logično približavanje Dvora narodu. Kralj je ukinuo institucije izvršne i zakonodavne vlasti i sve breme odlučivanja i odgovornosti preuzeo na svoja pleća. Zakoni i odluke se donose ukazima, a za prvog ministra biva postavljen general Petar Živković. Tog 6. januara 1929. najstarije dnevne novine na Balkanu, „Politika“, izlaze dva puta, a narednih dana je gro prostora posvećeno reakcijama na novonastalu situaciju. Ocene u novinama su bile jednodušne: u svim delovima zemlje vlada opšte oduševljenje, narod se okuplja na trgovima i kliče Kralju. Kasnije, iste godine, talentovana grupa fudbalera okupljena u reprezentaciji odlazi u Bukurešt na utakmicu Balkanskog kupa sa Rumunijom. Rezultat je dva na prema jedan za domaćine, a beogradska štampa kritikuje slabu igru „navale naše reprezentacije“. Tih dana, zapravo, „3. oktobra u četvrtak u pet i po“, prvi ministar Živković čita pred Ministarskim savetom odluku o sprovođenju Zakona o proglašenju Kraljevine Jugoslavije. U odluci između ostalog stoji: „Ovaj naziv ne samo da obeležava puno državno i narodno jedinstvo, nego i simbolički izražava ideju pune jednakosti, ravnopravnosti i bratstva nas Slovena na jugu – Srba, Hrvata i Slovenaca.“ Mediji prenose neverovatno zadovoljstvo u narodu posle ovog čina. Podrška ne izostaje ni iz jednog dela državne zajednice. Za to vreme, ubrzano se radi na premošćavanju Dunava, u reci su pronađeni mnogobrojni ostaci praistorijskih životinja, u bioskopima igraju Čiča Tomina koliba, Žena bez stida sa famoznom Gretom Garbo, te Bezbožna žena Sesila de Mila. Organizatori nastupa čuvenog pijaniste Artura Rubinštajna obaveštavaju građanstvo da na vreme kupi ulaznice za koncert koji će se održati u Manježu a koje koštaju od 10 do 45 dinara. U oktobru 1929. godine za primerak „Politike“ bilo je potrebno izdvojiti jedan dinar. Premijer Grčke Elefterios Venizelos svratio je do Beograda „na svom povratku iz Evrope u čisto prijateljsku posetu bez nekog jakog političkog razloga“, prenose domaći mediji.

Federativna Narodna Republika Jugoslavija: Plotuni u Beogradu

Od Drugog zasedanja AVNOJ-a 29. novembra 1943. trajala je intenzivna borba Komunističke partije Jugoslavije za institucionalizovanje revolucionarnih aktivnosti. Drugi se svetski rat okončao pobedom Saveznika u proleće četrdeset pete, a nova vlast u tada nezvaničnoj Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji ubrzano je radila na „sređivanju stanja u državi“. Novine su svakodnevno prenosile izveštaje sa suđenja u Nirnbergu i sa prekih suđenja u zemlji „narodnim neprijateljima, izdajnicima i saradnicima okupatora“. S jeseni 1945. u beogradskim bioskopima su se prikazivali hit filmovi Suvorov i Tarzan i njegov sin sa Džonijem Vajsmilerom u glavnoj ulozi. Na Bliskom istoku su se tek kuvale stvari: Libija se pobunila protiv projekta stvaranja Velike Sirije, a na stranicama štampe posvećenim fiskulturi praćene su igre moskovskog Dinama. Posle prvih posleratnih izbora 11. novembra i pobede Narodnog Fronta – nosilac liste bio je Josip Broz Tito – požurilo se sa konstituisanjem republike. I bi tako 29. novembra, na dvogodišnjicu Avnoja i trogodišnjicu VI proleterske brigade gde je na centralnoj proslavi izaslanik Maršala Tita, general Arso Jovanović,m izgovorio sledeće reči: „Širom naše zemlje mi vidimo krvava razbojišta proleterskih jedinica svuda tamo gde se rešavala sudbina naših naroda.“ (nije greška)

U Beogradu je bila organizovana proslava posle proglašenja Republike u Saveznom parlamentu. I ne samo u Beogradu, jer je narod željan svega pohrlio na trgove i ulice da pozdravi novi početak nove državne zajednice. „Manifestanti“ su nosili zastave, što je i red, uzvikivali parole „Živeo Tito heroj!“. U 15 i 30 časova 29. novembra 1945. počasna topovska paljba potresla je prestonicu pozdravljajući rađanje nove države: federativne, narodne i republikanske.

U Narodnom pozorištu u Beogradu bila je organizovana centralna proslava, Josip Broz je stupio u salu u pratnji druga Aleksandra Marka Leke Rankovića, hor je izveo himnu „Hej Sloveni“. Potom je usledila simfonijska poema „Vesnik bure“ i na koncu, u izvedbi zagrebačkog kazališta, istorijsko-herojska drama „Matija Gubec“. Sutradan su svi mediji preneli čestitku generalisimusa Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina upućenu narodima Jugoslavije i drugu Starom lično.

Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija: Pola sata sa Maršalom

Ciklus oporavka zemlje i udaranja temelja za budućnost okončan je proglašenjem novog Ustava i preimenovanjem države 7. aprila 1963. Procedura je bila sledeća: dvogodišnja javna rasprava, pisanje konačne verzije Ustava, svečano proglašenje na sednici u nedelju (7. april 1963). Objavu je pročitao predsednik Narodne skupštine Jugoslavije Petar Stambolić.

Poslanici su sa oduševljenjem dočekali dolazak Josipa Broza sa suprugom Jovankom, a posle svečane sednice održan je koktel u velikom holu saveznog parlamenta. Maršal se zadržao pola sata u ugodnom razgovoru sa saradnicima, a na ulicama je narod, spontano okupljen, čekao Stambolićevu objavu.

Predsednik Ustavne komisije Jovan Veselinov je povodom događaja rekao: „Afirmacija radnog čoveka kao stvaraoca novih društvenih odnosa jedini je put ka ostvarenju plemenitih socijalističkih ideala.“ Posle tog istorijskog čina ljudi su mogli, u jednom od 39 beogradskih bioskopa, da pogledaju Hamleta sa Lorensom Olivijeom ili hit film Volite li Bramsa. Te je sezone u domaćem fudbalskom šampionatu dominirao zagrebački Dinamo, a OFK Beograd sa Karaburme je, predvođen Samardžićem i Petkovićem, harao u Evropi i plasirao se u polufinale Kupa osvajača kupova. U Argentini je vlada imala velike probleme sa pobunjenicima koji su insistirali na nasilnoj promeni vlasti. Sedam Oskara je poneo Lorens od Arabije ne dosegavši rekord Ben Hura.

Savezna Republika Jugoslavija: Penzioneri protiv opozicije

Poslednji put Jugoslavija je napravljena 27. aprila 1992. godine, na drugi dan Uskrsa. Političke elite Srbije i Crne Gore, posle referenduma u Crnoj Gori, dogovorile su se da nastave zajedno na putu socijalističke izgradnje države i društva. „Žabljački Ustav“ i novu SR Jugoslaviju izglasalo je tvrdo jezgro starog i očerupanog parlamenta SFR Jugoslavije – narodni izabranici iz Srbije i Crne Gore.

Posle posrtanja u Ligi šampiona, evropski tim Crvene Zvezde počeo je da gudi i u domaćem prvenstvu; Vojvodina je pobedila sa tri prema jedan. Dok su „Slaninari“ slavili u Novom Sadu, ispred Savezne skupštine je došlo do incidenta – sukob penzionera i pristalica opozicije – u trenutku kada su izlazili tvorci nove Jugoslavije. Obezbeđenje Slobodana Miloševića pod komandom Sente Milenkovića bilo je na visini zadatka pa su veći nemiri izbegnuti.

Kao bomba odjeknula je vest da je najveći prijatelj hrvatskog naroda Ditrih Genšer podneo ostavku na mesto ministra spoljnih dela Nemačke. Na hercegovačkom ratištu je dogovoreno novo primirje, u Skoplju se dogovarao status JNA u BIH, a u Lisabonu je trajala Konferencija na kojoj je trebalo dogovoriti šta sa Bosnom. Na pitanje novinara „Politike“ šta će biti sa našom reprezentacijom na predstojećem EP u Švedskoj, tadašnji selektor i trener Partizana Ivan Osim je rekao: „Ne znam, bolan, gde mi je glava.“ Komedija Gorana Markovića Tito i ja doživela je premijeru u Beogradu. Održan je tradicionalni Beogradski maraton, a cena dnevnih novina bila je 100 dinara.