Gde su svi nestali? To bi pitanje moglo da se postavi silnim listama koje kao učestvuju na izborima u Srbiji ove kasne jeseni. Utisak je da tekuća kampanja nikada nije bila tiša i nevidljivija, a razlog za takav pristup niko ne objašnjava. Imamo izbore u više od 60 lokalnih sredina, izbore za AP Vojvodinu i velike za skupštinu Srbije, ali kao da se ništa ne dešava i da je Božićni post utišao većinu glasovu, te mahom ljudi tihuju. Ako smo u prethodnih nekoliko decenija pokušaja višestranačja videli svašta i zapamtili neke od slogana partija, znali da ponovimo kako izgledaju spotovi stranaka i nosilaca lista, ova najnovija kampanja kao da nema svoj vizuelni i video identitet. Osim u slučaju vladajuće partije koja radi kao singer mašina za produkciju kampanja i štrika svoj proizvod nemilosrdno ga plasirajući svuda – od spoljnih bilborda, preko internet videa, do TV i radio reklama kojima su preplavili etar.
Dalje, osim sporadičnog prepucavanja “na okolnosti datih izjava”, nema ni vatre i sve se, manje-više, svodi na analizu onoga što radi tim Aleksandra Vučića, bilo da je reč o spotovima, bilo o njegovim izjavama. A Vučić je, kao što znamo, odavno usvojio onu izjavu Zorana Đinđića da je političar uvek u kampanji, i toga se drži kao “pijan plota”, dvanaestu godinu se ne zaustavlja.
Na taj način, njegova kampanja danas se ni po čemu ne izdvaja od bilo koje druge njegove kampanje. Izgleda kao da sapunica Aleksandar Vučić dobija novi kontekst, a zapravo se radi o programu koji svi znaju. Oni koji prate kampanje i bave se analizama kažu da je ovo i najveća Vučićeva slabost, jer je sve priče već ispričao i jedino što mu ostaje je – da nudi sebe. Podelio je sav novac, otvorio je sve puteve i fabrike, odbranio je i Kosovo i sve Srbe i sada kao da poručuje: evo mene, to je ono najvrednije i morate to da podržite, kako bi opstalo sve što sam vam dao, jer u suprotnom ima sve da nestane kao zrno maka u slivniku kada neko odvrne vodu iz česme.
UMORNI BIRAČ I USAMLJENI VOĐA
Krenuo je sa sloganom koji je adaptacija Đinđićeve poruke, da bi se prebacio na onaj “Snaga je u ljudima”, koji je dobar jer ima aktivirajuću dimenziju, ali u sebi krije i slabost. Naime, njegov način vladavine je ostavio Vučića usamljenog, on jeste sam sa sobom i zato predizborni video u kojem razgovara sa drugim čovekom koji je isto on, odnosno svojim dvojnikom, imitatorom, kao da sudbinski određuje sliku o Vučiću: okružen je samim sobom, više nema nikakav tim. Dalje, poručuje nam – narod je uz mene, ali taj narod više izgleda kao generička slika sa foto-stoka, nego kao neki realni ljudi iz Srbije.
Kao da je u kasnoj fazi svoje vladavine Vučić razumeo da su najvažniji ljudi, a ne investicije, da je došao do one Staljinove krilatice: Kadrovi rešavaju sve (Kadri rešajut vsjo). I sad bi makar na plakatu da se okruži i zaogrne narodom od koga se odavno i suštinski odrodio, jer godinama unazad živi na dvoru, na visokoj nozi, i nema nikakve dodirne tačke sa ljudima od kojih traži da za njega glasaju. On je neka vrsta “kralja prosjaka”, čoveka kojeg, dok jede zlatnom kašikom bifteke japanske kobe govedine, podržava narod u ritama. Ta se njegova “odvojenost od naroda” nikada nije jasnije videla, posebno kada se zna da on nije kandidat, nego samo tema ovih izbora.
Cilj njegove kampanje, pošto nema kampanje SNS-a, jeste da još jednom “prevari” birače, da im sebe podmetne tamo gde ga očevidno nema. Vučić za Babušnicu, Vučić za Blace i slično, verovatno će proći ako nema – a nema – dostojnog protivnika, ali je i njemu i njegovom timu jasno da je njegov birač umoran, jer je češće morao da glasa nego što je uspeo da se provoza svim putevima o kojima svakodnevno sluša na televiziji. Vučić je ubeđen da ga birači vole i sada pokušava da ih “izvuče” i mobiliše, ne time što će reći “imam jakog protivnika”, nego pričom da su mu birači dužni da izađu na izbore, jer je toliko toga za njih uradio. I tek će, ali moraju da pokažu koliko su mu privrženi.
ČEKAJUĆI REZULTATE
Na drugoj strani je rasuta opozicija i liste i partije koje su opozicija opoziciji. Njihove kampanje skoro i da nema. Jasno se vidi koliko je opozicija uništena, organizaciono i kadrovski, jer ne uspeva da napravi skoro nikakav odgovor i na ovako slabu kampanju režima. Opozicija ne koristi čak ni ono što objavljuju istraživački mediji i što pokazuje korupciju i kriminal Vučićeve vlasti. Samo su u deset dana objavljene dve velike istraživačke priče BIRN-a i CINS-a u kojima se vidi čitav mehanizam prelivanja javnog novca iz budžeta na partijske i privatne račune nosilaca vlast u Srbiji. Reakcije tužilaštva i pokretanja istraga nema, ali i sama opozicija češće govori o tome šta kaže Vučić, pa “o Kosovu”, nego o jasnim pokazateljima krađe koja se odvija svima pred očima.
Opozicija nema čak ni dobre slogane; nekada ih je bilo i ljudi su ih (u)pamtili. Čini se da samo koalicija Nada, koju čine Novi DSS i POKS, ima jasnu poruku; Promene sad i, možda, lista “Srbija protiv nasilja” imaju ime koje je ujedno i slogan od kojeg ništa bolje nije moglo da se domisli. Čudno je da ova koalicija nema zajednički internet portal bar za potrebe ove kampanje. Deo konzervativnih partija, Dveri i Zavetnici, marširaju pod sloganom “Nacionalno okupljanje”, što zvuči nešto manje anahrono od Šešelja i radikala koji imaju poruku: “Srbija otadžbina, majka Rusija”. Vuk Jeremić i njegova Narodna stranka idu sa sloganom “Siguran izbor. Ozbiljni ljudi”, a možda je bilo bolje da su nastupili sa – “U inat svima”.
Ako uzmemo u obzir da je kampanja sa puno bilborda skupa, kao i produkcija TV spotova i plaćanje emitovanja, ostaje pitanje – zašto opozicija nije više prisutna na internetu? Kao da se o tome i nije mnogo vodilo računa, kao da to nije previše ni potrebno. I kao da svi veruju da će rezultati doći sami od sebe, da je dovoljno da se pojavite svakoga dana na televiziji i to će vam doneti dovoljan broj glasova – za iznad cenzusa ili za bivanje nekakvim faktorom pri pravljenju neke buduće vlade.
Stranke su se fokusirale na slanje video-materijala, koji se potom emituju na javnim servisima u trajanju od nekoliko desetina sekundi, a osim kada je reč o vladajućoj koaliciji, nema ni velikih mitinga na otvorenom ili u salama širom Srbije. Čak je i SNS, čitaj Vučić, daleko pre kraja kampanje održao konvenciju u Beogradu, koja je opet više ličila na predsedničku, nego događaj koji će pomoći Šapiću u Beogradu ili listi na republičkim izborima. Ili je Vučić toliko samouveren da veruje da je sve unapred određeno i da ne postoji nikakva pretnja kada je reč o osvajanju nadmoćne većine na izborima.
Tematski, kampanja dva najveća tabora jeste postavljena oko jedne tačke: ili Vučić ili Srbija, što poručuju iz liste “Srbija protiv nasilja”, dok SNS poručuje “Srbija samo sa Vučićem”. Ostali se više bave temom Kosova, što je prepušteno “desnici” koja ponavlja da je srpstvo ugroženo jer vlast planira da prizna Kosovo. Međutim, čak i to više izgleda kao protokol; niko ne kaže, jasno i glasno, “sa nama Kosovo je Srbija” ili “Glas za nas, glas je za Kosovo u Srbiji”, već više, kao, hajde da i mi štogod kažemo, a i sami znamo da od te priče i poruke nema ništa.
ORGANSKA NASPRAM KUPLJENE PODRŠKE
Ono što ne rade partije, radi neformalna grupa građana okupljena oko inicijative ProGlas. Oni obilaze Srbiju, pozivaju ljude da budu aktivni građani, da ne prespavaju 17. decembar i da urade sve što mogu da Srbija posle tog datuma bude normalnije mesto za život. ProGlas “nastupa” i u salama i na otvorenom i to je ono što je do sada u najvećoj meri obeležilo kampanju, uprkos činjenici da velike TV stanice u potpunosti ignorišu činjenicu da se ti događaji “dešavaju”, nego samo koriste izjave kako bi “namestile penal” Vučiću kada se pojavljuje na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću.
Ova inicijativa ima ulogu koju je pred Peti oktobar 2000. imao Otpor, s tim što nije prava organizacija i nema finansiranja sa strane. To je možda i poslednji pokušaj dela društva koji ne želi da bude na javnim izbornim funkcijama – ali koji oseća potrebu da razgovara sa građanima i vrati im nadu da je u Srbiji moguće napraviti solidarno društvo zasnovano na vladavini zakona – da se uključi i ponese deo odgovornosti za stanje u državi. Da pokažu da je moguća pristojnost, da je obrazovanje prednost, a ne prepreka i da je voleti svoju državu – ponos, a ne sramota. Umesto dugo najavljivanog Vučićevog svenarodnog pokreta, od koga nije bilo ništa, od njegove najave da će svi umni i pošteni ljudi pristupiti njegovom “nacionalnom okupljanju”, dobili smo organski pokret ProGlas, koji podržava preko platforme i na javnim okupljanjima na desetine hiljada ljudi.
Ova činjenica, da postoji organska naspram kupljene podrške možda bude odlučujuća na izborima koji slede.
