Krajišnici, đe ćemo na prelo

Prošle subote u maloj sali Doma sindikata okupila se zanimljiva grupa građana sa jakim obezbeđenjem u kome se isticao jedan bivši šef obezbeđenja Voje Šešelja. Kad se odbiju obezbeđenje i simpatizeri, ta grupa građana tvrdi da ih je bilo 49 (po izvorima „Vremena“ – 32) i da su narodni poslanici Skupštine Republike Srpske Krajine izabrane u decembru 1993. Zatvorili su se unutra i bili veoma nekomunikativni sa novinarima koji su nekako nanjušili da će tog skupa biti, iako nije bio najavljen. Onda su izašli i saopštili da su izabrali vladu u izgnanstvu, čiji je mandatar izvesni Milorad Buha, srpski radikal i direktor grobalja u Novome Sadu; iz toga ne bi trebalo izvlačiti preterane zaključke. Tu se, kaže „slučajno“, našao i predsednik Izvršnog odbora Srpske radikalne stranke Dragan Todorović. Skup je sazvao Rajko Ležajić, tadašnji predsednik te skupštine iz 1993, a da je zapravo formulisao i vodio Ratko Dmitrović, po zanimanju nacionalni radnik i Vučelićeva uzdanica sa RTS-a.

OSTACI OSTATAKA: Opravdano su bili odsutni predsednici RSK Martić i Babić (u zatvoru) i Goran Hadžić (u bekstvu). Premijeri RSK koje je ta skupština tada birala, Đorđe Bjegović i Borislav Mikelić, takođe su bili odsutni. Od originalnog sastava od 83 narodna poslanika nedostajalo ih je dosta: Stanko Vujanović iz Vukovara je u Centralnom zatvoru kao drugooptuženi za Ovčaru; Dragan Vojnović iz Petrinje i Vaso Gavrilović su u drugim zatvorima; 22 poslanika je u inostranstvu i u Hrvatskoj: Obrad Ivanović i još jedan poslanik su u Pakracu; Vojislav Stanimirović je u Hrvatskom saboru; Petar Đogum, Ranko Bakić i Branko Vojnica (radikal i predsednik te iste skupštine u jednom periodu!) su u Istočnoj Slavoniji; Đuro Podunavac je funkcioner u hrvatskoj vlasti, a Mirko Jagetić dožupan. Umrlo ih je sedam: radikal Vujić iz Vukovara, Simo Krnić iz Slunja, Milan Vukšić iz Gline, Mile Mišljenović iz Kostajnice, Slavko Dokmanović iz Vukovara (obesio se u Ševeningenu) i Dragan Dobrijević. Na sednici se nisu pojavili Đorđe Bjegović, Lazo Macura, Dušan Vještica, Milan Kalember, Jovo Borić, Milan Ernjaković… „Ko je bio? Belomanastirski i vukovarski radikali i nekoliko bena iz Dalmacije i Like“, kaže za „Vreme“ jedan bivši funkcioner RSK. „Starci preko 70 godina, koji ne znaju šta će od sebe. Više od dvadesetak poslanika iz tog saziva nije moglo biti.“

Nije ovo prvi put; prvi pokušaj aktiviranja te zlosrećne skupštine bio je 1997, kada je Rajko Ležajić (po zanimanju sobraćajni inženjer, kako sam kaže) pokušao da ih okupi, ali Miloševićevom režimu to, naravno, nije odgovaralo, a s njima se nije bilo šaliti. Nešto kasnije, jedna grupa krajiških bivših funkcionera, bliska Državnoj bezbednosti, pokušala je nešto slično, ali je i njima rečeno da kušuju i gledaju svoja posla. Poslednja stvar koja je Slobi tada trebala bila bi ta nekakva skupština i vlada u izgnanstvu: taman je sredio odnose sa Tuđmanom, a i ti Srbi iz Hrvatske ionako su bili samo moneta za potkusurivanje i otpisani od početka (videti o tome knjigu Bore Jovića). Inicijativu od 2001. preuzimaju srpski radikali preko svojih krajiških aktivista kakvi su Marko Atlagić i Ratko Ličina iz Gračaca. Poslednji neuspešni radikalski pokušaj reaktiviranja te skupštine bio je početkom 2003. Posle su radikali imali važnija posla, da bi ove godine procenili da je došao trenutak da se još neka šteta napravi: Srbima koji žive u Hrvatskoj, ovoga puta. Kao da su im malo zla do sada naneli…

KAD NE DA ŠEF: Ovde se valja malo vratiti u prošlost. Pre svega, posle rata 1991, oko 25 odsto Srba iz Hrvatske ostalo je na teritoriji Republike Srpske Krajine; tri četvrtine ostalo je pod vlašću Republike Hrvatske, ali za njih Miloševića i njegove nije bilo briga; to su ionako bili „Tuđmanovi Srbi“… Ovaj sastav krajiškog „parlamenta“, čiji smo deo videli u subotu, izabran je u okolnostima krajnje neprijatnim, u decembru 1993, a funkcionisao je u okolnostima još neprijatnijim. Tada je već jasno da se cela ta slaboumna avantura sa „Velikom Srbijom“ neće dobro završiti i da nikada nikakva „pobednička srpska vojska“ neće izaći na liniju Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, što god lažljivi vojvoda obećavao. Tada Milošević podlo igra na dve karte: prva je sistematsko odbijanje i svake pomisli na prihvatanje plana Z-4 (ili „plana tri-četiri“, kako je to zvao radikal Jovo Glamočanin); druga je sistematsko zamajavanje Srba iz RSK „ujedinjenjem“ sa Republikom Srpskom koje tek što nije nastupilo, pa im niko ništa ne može. Obe podvale verovatno su izvedene u dogovoru sa Tuđmanom i Karadžićem. Tuđmanu je već bilo rečeno da slobodno pregazi RSK i tamošnje Srbe protera; Karadžiću je obećano povećanje teritorije. Neki poslanici skupštine RSK, iste ove čiji su se jadni ostaci okupili u subotu u maloj sali Doma sindikata, odigrali su prljavu ulogu u tom podlom planu; među njima i Vojislav Stanimirović, koji se sada pravi naivan i tvrdi da ga na „obnoviteljsku sednicu“ nisu zvali; zvali su ga, sami su rekli. Stanimirović je najglasnije vikao i posredovao između Karadžića i Krajišnika s jedne – i skupštine RSK, s druge strane, da bi se očas posla promenio i postao zastupnik koga imenuje predsednik Tuđman u bivšem Županijskom (gornjem) domu Sabora. U toj podvali sa „ujedinjenjem“ RS i RSK pod – možete misliti! – „kneževskom krunom Karađorđevića“, to jest onog veselog Tomislava, učestvovali su i episkopi Srpske pravoslavne crkve: Nikolaj (dabrobosanski), Longin, Hrizostom i Nikanor, koji se naročito isticao u unutrašnjim političkim borbama.

Kada su se, krajem 1994, pojavili na horizontu plan Z-4 i sve mračnija senka vojne pretnje, u Krajinu su navalili Kosta Čavoški i Voja Šešelj da drže tribine i zaluđuju narod „ujedinjenjem“ i pričama da plan Z-4 treba odbaciti, jer da „smo mi jači“. Tercirao im je Ratko Mladić, pričajući kako prodori Hrvatske vojske i Armije BiH ka Grahovu i očigledni manevar opkoljavanja RSK „nisu ništa“ i da će se to „riješiti čim se snijeg otopi“.

Onda je došla operacija Bljesak i izgubljena je Zapadna Slavonija. Delegacija RSK, u kojoj je i Rajko Ležajić, ide 14. maja 1995. kod Miloševića: ovaj im ukratko postavlja Mileta Mrkšića za komandanta vojske Srpske Krajine i šalje ih kući. Za dva dana Ležajić saziva skupštinu u Borovu, da im prenese tu naredbu. I dok su jedni poslanici tražili odgovornost Mile Martića za poraz u Bljesku, drugi, Martićevi, i dalje su tamburali o „ujedinjenju“ sa RS; posebno se isticao Vojislav Stanimirović. Prvog dana zasedanja, 16. maja, u jednoj kafani preko puta sale gde Ležajić drži sednicu skupštine, sedeo je lično Radmilo Bogdanović Čiča i brifovao pojedine poslanike. Izaslanici Jovice Stanišića, čoveka koji je i u stvaranju i u propasti RSK bio sveprisutan, prenose poruku da se Boru Mikelića smeni, jer da je on „protiv ujedinjenja“. Do juna meseca 1995. vukli su se ti veštački pregovori o „ujedinjenju“, dok su hrvatska i bosanska vojska napredovale. Na jednom sastanku u Bijeljini pokojni Nikola Koljević, kako priča Dušan Vještica, član delegacije RSK, otvorio je srce: „Mi u Republici Srpskoj smo u pomalo specifičnoj situaciji. Sa Hrvatskom smo u izvjesnoj vrsti saveza, a sa vama treba da radimo ujedinjenje.“ Mikelić je na kraju smenjen 27. jula 1995; hrvatska vojska već drži Grahovo.

Onda je krenula operacija Oluja. Jedan od naših sagovornika seća se da je Mile Martić u očajanju zvao Branu Crnčevića, da mu je ovaj obećao da će razgovarati sa Miloševićem oko vojne pomoći, ali da od toga ništa bilo nije. Mile Martić se posle jadao Brani Crnčeviću i psovao Miloševića, ali je ovome bilo svejedno, kao i u samom početku. Milošević je zabranio da vlada i skupština RSK dođu u Istočnu Slavoniju i tamo uspostave makar formalni kontinuitet rada. Šef policije u Vukovaru, Ilija Kojić, otvoreno je zabranio svaku političku aktivnost Rajku Ležajiću, „jer ne da šef“; „šef“ je mogao biti ili Milošević ili Jovica Stanišić; niko nije smeo da pita koji od te dvojice. I tako do danas.

RADIKALSKI CIRKUS: I šta sada hoće ostatak ostatka, reliquia reliquiarum, te nedostojne skupštine RSK iz 1993, posle 12 godina? Oni smatraju, kao i Toma Nikolić, kolega novog „premijera“ Milorada Buhe, da je RSK „okupirana“, pak da se toj „okupaciji“ ima stati na kraj sredstvima dakako „političkim i diplomatskim“. Sve to lepo zvuči: ostvaruju se polako slatki snovi radikalski, eto ima Krajišnika koji jedva čekaju Veliku Srbiju i sveopšte „ujedinjenje“ Srpstva Vaskolikog, pa su čak i vladu u izgnanstvu formirali, kukala im majka junačka.

Evo deset punih godina izbeglice iz Hrvatske bore se i muče savladavajući aktivni i pasivni otpor hrvatske države ne bi li se vratili kući, jer ljudi zemlja jesu, a zemlja utrine. Tamo u Zagrebu neki Pupovac, neki Džakula, čak i neki Stanimirović, onaj isti, bore se i muče da te ljude vrate u kuće i na zemlju, slušajući uvrede i gadosti neoustaških političara i „domoljuba“, na dlaku istih kao i ovi naši „patrioti“. Nisu sami, jer su uz njih pametni i pošteni Hrvati koji im pomažu, mnogo više njih nego što se ovde misli. Poslednja stvar koja treba Srbima u Hrvatskoj i onima koji hoće tamo, u svoje domove da se vrate, jeste ova nesrećna Ležajićeva radikalska predstava od subote. Kako su srpski interes čuvali od 1993, tako ga čuvaju i danas. Naravno da je taj blesavi radikalski cirkus u Hrvatskoj izazvao očekivane – planirane! – reakcije. Upravo traje utrkivanje u pljuvanju; kojekakvi „geopolitičari“ već se pitaju „a što baš sad, kad imamo problem Brisela i Gotovine?“; neoustaše likuju „jesmo li vam govorili da im je Velika Srbija i dalje u glavi?“; Zdravko Tomac, Tuđmanov komunista, dovodi sve to u vezu sa Haškim tribunalom, na veselje srpskih radikala; i tako dalje, već očekivano. Položaj Srba u Hrvatskoj od ovoga neće biti nimalo lakši, bez brige; biće znatno teži, jer ta subotnja budalaština ide na ruku jedino i isključivo zatucanim hrvatskim nacionalistima i ostvaruje njihove vlažne snove.

Ah, da: obradovao se i Aleksandar Vučić.