Kraj politike jahanja dva konja

Početak kampanje za nove lokane izbore u Srbiji obeležavaju priče iz spoljne politike. Vlast svakodnevno bombarduje javnost jadikovkama o pritisku kojem je izložena i, paradoksalno, u danima kada se ne otvaraju nove fabrike, kao u nekim ranijim kampanjama, priča se o potrebi sveopšte mobilizacije jer spoljne okolnosti nisu dobre. Iako je javnost već oguglala na priče o tome kako nam se preti, kako nas mrze i kako nemamo prijatelje dok žele da nam uzmu Kosovo, činjenica je da se stvari menjaju i da se to dešava ubrzano zbog rata na istoku Evrope.

Kuda ide Srbija, zašto je EU nedovoljno prisutna u regionu, šta ćemo sa “srpskim svetom” i Otvorenim Balkanom i kakva je uloga Amerike – o ovim i drugim temama razgovaramo sa Ivanom Vujačićem, profesorom ekonomije, diplomatom koji je sedam godina bio na mestu ambasadora Srbije u Vašingtonu. Jedan je od veterana sprske političke scene, čovek koji dobro pamti srpskih 30 i nešto godina tranzicije i transformacije iz socijalističke u državu koja bi htela da bude demokratska.

“VREME”: U poslednjih nekoliko nedelja desilo se više stvari koje su loše po Srbiju: Kosovo je primljeno u Parlamentarnu skupštinu NATO i ide ka ulasku u Savet Evrope, propala je ruska inicijativa da se u SB UN raspravlja o NATO bombardovanju 1999, a Dačić je uzalud putovao u Njujork. Kako da razumemo ove događaje i reakciju Srbije na njih?

IVAN VUJAČIĆ: Događaji u vezi sa KiM su bili predvidljivi, posebno posle Ohridskog sporazuma, uprkos tome što KiM ne priznaje pet članica EU. Nije bilo razloga da se zbog toga u Srbiji pravi velika drama jer je bilo jasno da će do toga doći. Insistiranje na sednici u UN je bilo pogrešno jer je, takođe, moglo da se pretpostavi da do nje neće doći. To je samo doprinelo zaoštravanju retorike prema Zapadu, a to je jedino u interesu Ruske Federacije. Moskva vezuje bombardovanje 1999. godine sa krajem međunarodnog poretka i prava i oni su hteli da kroz tu raspravu govore o drugim stvarima – o potezima koje je Rusija preduzela u Gruziji, i o aneksiji Krima i o ovom ratu koji vodi poslednje dve godine protiv Ukrajine.

Vidimo da se Srbija vraća na retoriku za koju smo verovali da je prevaziđena; kažu nam da Srbija nema saveznika. Da li je to baš tako?

Ne znam ni kako bismo imali saveznike pošto nismo ni u jednoj alijansi. Vodimo politiku neutralnosti, pa zato ni nemamo saveznike ili mentore. Najbliže nekom savezništvu u Evropi je Francuska, ali Srbija i dalje vodi politiku “četiri stuba”. Pokušava se da se Kinom zameni Ruska Federacija, najavljuje se dolazak Si Đipinga, velike su investicije i krediti, tu se pokazuje druga strana istočne politike.

Ranije je hvaljena Vučićeva spoljna politika time što čuva jaja u više košarica. Da li je od početka rata u Ukrajini to moguće? Može li Srbija i dalje da kaže – idemo u EU, ali smo u odličnim odnosima sa Rusijom?

To više nije moguće. Čovek treba da zna kada je kraj neke politike i da se preorijentiše. Volim anegdotu koji sam svojevremeno čuo od jednog visokog ruskog diplomate: jednoga dana ambasada je prepodne dobila instrukciju da brani KiM u sastavu Srbije, a popodne da Južna Osetija i Abhazija mogu da se odvoje od Gruzije po ugledu na Kosovo. I rekao mi je u šali: Ako ne možeš istovremeno da jašeš dva konja, nemaš šta da tražiš u cirkusu. Srbija pokušava da jaše ta dva konja, ali ako i dalje želimo da idemo ka EU, balansiranje tog tipa više neće biti moguće. Ni kada je reč o Rusiji, ni kada je reč o Kini, jer i Evropa počinje drugačije da gleda na Kinu i njenu ekspanziju. A moram da dodam – Srbija je davno napustila evropski put i to se vidi na više načina.

Da li je ovo trenutak kada Srbija to i formalno kaže i zaustavlja EU integraciju?

Niko to ne sme tako javno da izgovori. Mi živimo u situaciji i politici koju zovem pretend and extend (pravimo se i odugovlačimo). To radi Srbija, to radi i EU koja je zapostavila ovaj prostor, što je, po mom mišljenju, ogromna greška. Istovremeno, u Srbiji ne postoji politička volja da se zaista ide ka EU, a još gore, stvara se takvo javno mnjenje da je sada više protivnika tog puta nego što je to bio slučaj pre deset godina. Teško je voditi spoljnu politiku ako nemate podršku u javnom mnjenju za nju, pogotovo ako još kvarite imidž tih zemalja u javnosti Srbije kroz tekstove u tabloidima i na druge načine.

U poslednje dve godine Srbija se kretala između dva stanovišta: jedno je bilo “najbolje da se sakrijemo ispod kamena da nas niko ne vidi”, a drugo, u odnosu na uvođenje sankcija Rusiji, hajde da to odlažemo koliko god je moguće. Gde smo dve godine kasnije?

Skrivanje ispod kamena nije moguće, to sam rekao još onda. Postupanje prema Ruskoj Federaciji se toleriše, ali smo u međuvremenu stekli brojne negativne poene kod drugih zemalja što će biti prepreka daljim integracijama. Ljute su baltičke države, Poljska, one koje osećaju opasnost od Rusije. Postoji razumevanje u vezi sa energetskom zavisnošću. Ali prenaglašene izjave protiv Zapada, direktna podrška Rusiji i forsiranje antizapadnog narativa, kao i gestovi poput fudbalskih utakmica, čestitki posle izbora – sve su to stvari koje se beleže i pogoršavaju sprsku poziciju.

Da li Srbija uopšte ima spoljnu politiku ili i ta priča prema spolja samo služi za obračune na unutrašnjem planu?

Mi imamo spoljnu politiku koja dovodi do toga da stojimo u mestu. Stagniramo u reformama još od 2015. godine i kada pogledate ocene u godišnjim izveštajima, vidite da tu nema nikakvog napretka. Ono čemu se nadao Zapad, uz veliku unutrašnju podršku Vučiću, trebalo je da bude iskorišćeno upravo za zaokret u spoljnoj politici. Da bi se završio taj zaokret, morate da imate veliku unutrašnju podršku. To, na primer, Đinđić nije razumeo kada se zaleteo sa predlozima o Kosovu, a nije imao dovoljnu podršku u zemlji. Srbija je tu šansu propustila. Sada stojimo u limbu i ne znamo šta će se dalje dogoditi. Možemo da pretpostavimo da će EU integracije u potpunosti da stanu, biće problema i sa novcem koji je odvojen iz programa za razvoj… EU parlament je tražio da se dodela tog novca veže za uvođenje sankcija Rusiji. Ima i drugih stvari koje nama ne donose dobro.

foto: marija janković

Vlast stalno govori: pod užasnim smo pritiscima, govore nam da će se dogoditi strašne stvari i da sve to dolazi sa Zapada. Kako vi razumete takve izjave i najave? Jesmo li zaista pod takvim pritiscima?

Nemam nikakve posebne informacije “iznutra”. Svi znamo da je više puta pravljena velika panika, da je pritiskano to dugme, ali da se ništa nije dešavalo. Vlast je izgubila kredibilitet kada priča o tome. S druge strane, kada je reč o pritiscima, nas ništa i niko ne obavezuje. Na nama je da razjasnimo da li želimo u EU ili ne. Ako želimo – šta radimo u vezi sa tim; ako nećemo, da to glasno kažemo. Svima je jasno šta se zahteva na polju integracije, kao i šta se dešava posle Ohridskog sporazuma. Najapsurdnija stvar u vezi sa tim planom jeste što svako ima svoje tumačenje: i Borelj, i Eskobar, i Vučić, i Kurti.

Pruža li diplomatija prostor za stanovište koje smo pre neki dan čuli – nismo prihvatili sporazum, ali sprovodimo ono sa čim smo saglasni?

Ponekad se namerno stvara ambivalencija u nekim sporazumima da bi se lakše komuniciralo sa javnostima. Ali, to ovde nije slučaj: ovde je jasno šta se očekuje i od jedne i od druge strane i fascinantno je kako i Kurti i Vučić izbegavaju da sprovedu ono na šta se jesu obavezali.

Kad smo već kod KiM: imamo vođeni dijalog, koji je intenziviran poslednje dve godine, ali nema onog rešenja koje se očekivalo. Kako ste vi razumeli taj proces i vidite li neki pomak?

Desilo se prvo da je dijalog traljavo išao, da se razvlačila promena Briselskog sporazuma. U tom sporazumu Srbija je dala skoro sve, a Kosovo nije uradilo glavnu stvar, nije formirana ZSO i moja zamerka vlastima je što to nisu stavili u prvi plan. U međuvremenu se desilo nešto što na ovo pitanje bitno utiče: najpre se pojavio Tramp u Americi, što su Tači i Vučić iskoristili da probaju da naprave sporazum nevezano od Briselskog dogovora, o razmeni teritorija. Oni nisu imali odobrenje za to. Džon Bolton je tada rekao obojici da dođu sa nekim papirom, pa da se razgovara, a oni su izašli sa predlogom podele Kosova. Možda su neke države EU bile spremne da to prihvate, ali Nemačka i zemlje regiona nisu to podržale, pa je to propalo. Posle toga, vratili smo se, uz posredovanje, dijalogu zasnovanom na Briselskom sporazumu. Lajčak je bio izuzetno neuspešan. Američka strana je, prema mojim saznanjima, zahtevala od EU da se, u svetlu rata na istoku, završi pitanje na Kosovu, u dvorištu Evrope, da se prostor pacifikuje, a da će oni to podržati iz drugog plana kroz uticaj na Albance na Kosovu. To se, vidimo, nije dobro završilo i Amerika je bila vrlo neuspešna. Kurti je jednom bio smenjen, vratio se jači, sada veruje da je snažniji i tera inat EU i SAD. Izgleda da su izgubili polugu uticaja na Kosovu koju su imali kao mentori kosovske nezavisnosti.

foto: marija janković

Opet, ovde nam govore da sve što radi, Kurti radi pod palicom Zapada, a Vučić viče kako su njega svi lagali i kako više nikome ne veruje.

To što on priča je jako ružno, a opet govori i o njegovim sposobnostima: ako je Vučić verovao svemu što mu kažu, a svi su ga lagali, pitanje je – da li je on sposoban da vodi taj proces ako ništa ne ume da razume na vreme. Ne verujem da ga je neko lagao, jer se takve reči u diplomatiji ne koriste. Činjenica je da Amerika nije sprovela ono što je trebalo, nisu uspeli da kontrolišu albansku stranu, što je bila njena uloga. Takođe, ovde im je bio cilj da potisnu ruski uticaj i tu su u potpunosti omanuli jer je on jači nego ikad. Svojevremeno su delegirali ceo prostor Angeli Merkl kroz Berlinski proces. Suštinski su ga zanemarili i držali su se drugog plana. Ovde se ponekad veruje da su Amerikanci svemogući, a oni to jednostavno nisu, što se pokazalo i ovde i na Bliskom istoku.

Da li je prednost ruske strane to što je ona tu sve vreme, vekovima prisutna?

Ne bih se sa tim složio. Ako pogledamo – od 1914. godine mi smo imali oko 80 godina relativno loše odnose sa SSSR-om, čitaj Rusijom. Na Moskvu smo gledali kao na daleko mračno mesto s kojim ne želimo da imamo mnogo veze. Jugoslovenska diplomatija je držala SSSR i Varšavski pakt na distanci. Te stvari su se promenile posle bombardovanja 1999, pojave Putina i proglašenja kosovske nezavisnosti. Rusi su u moderno vreme prisutni 16 godina. Za to vreme priča o Rusiji je postala deo svakodnevnog narativa koji ne odgovara istorijskim činjenicama. Ali, to napumpavanje je doprinelo njihovom ogromnom uticaju, što se posebno videlo posle prodaje NIS-a.

U tom kontekstu, kolike su uopšte mogućnosti Srbije da se “otrgne” od ruskog uticaja? Često se citira rečenica da “ne možete Srbima da uzmete i Kosovo i Rusiju”? Da li su Vučiću vezane ruke?

Nisam siguran u to. Kosovo će dobiti neki institucionalni oblik koji će verifikovati postojeće stanje. Glavno pitanje za mene je sudbina Srba na Kosovu. Diplomatija retko crta nove granice, to se radi posle velikih ratova kada se verifikuje stanje na terenu. Rusija se, s druge strane, sama distancirala od Evrope, pa i od nas – dovoljno je da vidimo kartu. Njihov uticaj nije moguć osim kroz energetiku i neku vrstu meke moći.

Rekli smo da Srbija ne ide ka EU, ali EU u Srbiji razgovara i vidi samo ovu vlast. Zbog čega je to tako?

EU je sama sebi napravila problem kroz koncept stabilokratije koji je godinama zagovarala. Nije imala snage da se bavi ovim problemima. Do finansijske krize 2008. godine, EU je išla uzlazno, kada je i primila sve nove članice, osim Hrvatske koja je ušla 2013. Posle toga nastupa vreme krize za EU – imali su krizu evra koja nije rešena, migrantsku, koja takođe nije rešena kako treba, imali su prvu ukrajinsku krizu koja je, pre svega, bila propast evropske diplomatije, posebno francuske i nemačke, imali su Bregzit…

EU sebe ne shvata kao geopolitičku celinu, što je njen ključni problem. Amerikanci to mnogo više vide nego Evropljani, koji čak ni sada to ne razumeju. To je klub bogatih koji gleda da sačuva svoje novčanike i eventualno da nastave ekonomski prosperitet, što je sada ugroženo zbog toga što nema jeftine energije, a i od samog Putina koji je minimizirao Evropu odbivši da razgovara sa Makronom i Šolcom. Poslao ih je kući pred invaziju, govorio je da će da priča samo sa Amerikancima. EU je još u slučaju prve ukrajinske krize 2014. godine napravila niz loših poteza. Moj stav je da tu, u ovom sukobu, nema nevinih i da odgovornost snose sve strane, ali da za ovo što je Putin uradio nema nikakvog opravdanja.

EU je nesposobna, ne može da se orijentiše…

Putin ih je orijentisao i sada imamo nove članice NATO pakta. EU ima velike probleme, ulazi u konflikt sa Kinom, ima probleme na granicama, jačanje desnice… A sve su sami proizveli politikom štednje koju je forsirala Angela Merkel. EU je stagnirala posle 2008. i ne može da se pokrene.

To sve daje za pravo onima ovde koji kažu da je put u EU besmislen i da sa EU treba napraviti novi, trgovinski sporazum i manuti se uključivanja Srbije u Uniju?

EU pokušava da promeni svoj pristup u poslednje vreme, što je došlo posle godina ignorisanja ovog regiona. Bili su zauzeti svojim krizama i ekonomskim problemima, plus pandemijom. Ta promena se ogleda u Planu rasta, da se kroz sektore uključuje region i jača, metodom korak po korak. Za EU je nezgodno to što ako su glavni klasteri i dalje vezani za vladavinu prava, onda je pitanje da li će moći da se drži tog plana imajući u vidu u kakvom su stanju demokratije država na Zapadnom Balkanu.

Da li je nama EU sada privlačna samo zato što nema druge opcije?

Ona je oduvek bila privlačna iz dva razloga, što će u dogledno vreme tako i ostati: prvo, to je na mnogo načina uređen prostor, što vidite golim okom kada pređete granicu, a drugo, njene članice su socijalne države, što znači da nema boljeg mesta na planeti kada vidimo šta sve ljudi tamo imaju i dobijaju. Sve ono čega nema u kapitalizmu američkog tipa, imate u EU. Suštinski, mnogo zemalja bi htelo da bude kao EU, odnosno, države članice EU. Takođe, model je za pacifikaciju – ona koja je dovela do dva svetska rata, sada je, ako gledamo prostor EU, oaza mira.

S druge strane, Beograd u regionu vodi kontradiktornu politiku: dok na jednoj strani zagovara Otvoreni Balkan, na drugoj ga deli po granicama “srpskog sveta”. Zbog čega postoji takav pristup?

Već sam to pomenuo: jahanje dva konja u cirkusu, ali i taj prostor se sužava i neće moći još da potraje. Otvoreni Balkan su podržali Amerikanci kada su verovali da treba nešto dati regionu, povezati ga, a da to može brzo da se primenjuje. Ipak, taj koncept ima ograničen domet i sada, koliko vidimo, sveo se na tržište rada koje neće dati skoro nikakve efekte. Berlinski proces je složeniji, komplikovaniji i upravo su zbog te priče o “srpskom svetu” neke zemlje regiona skeptične.

foto: marija janković

Da li Beograd ima mogućnost da bude neka vrsta regionalne sile, da bude dominantan i važan na ovom području?

Regionalne sile, ako o tome govorimo, jesu Iran, Turska, Brazil… Ne može Srbija da bude regionalna sila. Ona može da bude značajan regionalni faktor. I u suštini bi trebalo obrnuti politiku: to što ima Srba u BiH, u Crnoj Gori, na KiM, trebalo bi da doprinese pacifikaciji konflikata, a ne njihovoj proizvodnji. Srbija ima svoj značaj i mogla bi da igra ozbiljnu ulogu ako bi politika bila integrativna.

Bili ste sedam godina ambasador Srbije u SAD, i to u periodu između dve velike krize, one posle 11. septembra 2001. i ekonomske krize 2008. godine. Ako stvari postavimo u perspektivu, u poslednjih 25 godina, stojimo li mi danas kod Amerikanaca bolje ili gore?

Odgovor je jednostavan. Amerikanci imaju doktrinu Buša starijeg – da Evropa treba da bude ujedinjena, mirna i demokratska. Oni vide Evropu kao geopolitičku sredinu, za razliku od Evropljana, i podržavaju EU integracije iz drugog plana. SAD ne može da gura države u EU i ne tretira Evropu kao koloniju, kako se ovde ponekad priča; naprotiv, gledaju da podstaknu EU, što je konstanta te politike od pada Berlinskog zida. A mi smo unormalili odnose, uspostavili neke veze koje ranije nismo imali, i ti su odnosi ostali takvi, kako treba, i posle mog boravka. I to je važno – šta god da se desi sa KiM, da se stvari ne vrate na period kada nismo imali normalne odnose i kada smo bili u konfrontaciji.

Ima glasova u Srbiji – neki dolaze iz vlasti, neki iz nevladinog sektora – koji kažu da tek sada Srbija u SAD radi kako treba, stvara mrežu kontakata i uticaja, lobista, jer pre njih nije bilo ničega. Da li je moguće da Srbija nema kome da se obrati u Vašingtonu i da se tek sada ide ka tome?

Ne, to nije tačno. Ono što je nas bilo zadesilo, nije imalo veze sa nama. Naime, kada smo srušili Miloševića, dogodio se 11. septembar i taj dobar trenutak, pažnja usmerena na Srbiju nije mogla da bude iskorišćena do kraja. Pad Miloševića 2000. bila je druga najvažnija vest te godine u Americi.

Ali tada nismo mogli da još više poboljšamo odnose, da nam pomognu u transformaciji države i društva, jer je njihovu pažnju zaokupilo potom nešto drugo i veće. A što se tiče lobija: ljudi pričaju napamet i o tome ne znaju previše. Tamo sam, na licu mesta, video da je albanski lobi zapravo slab, a ovde se o tome drugačije govorilo. Jedine dve države koje imaju pravi i jak lobi su Izrael i Jermenija. One uspevaju da isposluju delovanje administracije. Inače 95 odsto lobiranja u Vašingtonu odnosi se na privredne stvari u samoj Americi.

Šta je ovo, u tim odnosima, što sada imamo? Čini se da sadašnji ambasador Hil nije “doneo” ono što se verovalo da će doneti, s obzirom da je došao kao izbor samog Džoa Bajdena?

Amerika i Srbija su u normalnim odnosima i to je dobro. Imamo podršku za ulazak u EU. Hil je u međuvremenu bio na više mesta, teško da bi on mogao da zna nešto više u odnosu na period kada je ranije bio ovde. Došao je sa dva zadatka: da se KiM nekako reši i da se ruski uticaj minimizira, i u obe stvari je bio neuspešan. SAD je pokazala da je ne zanimaju naše prilike, da je ne zanima demokratija, to je skoro pa otvoreno rečeno, što je mogao da bude šok kod nekih, ali je u skladu sa idejom da je to posao Evropljana. Očekujem da oni i ovde, kao na globalnom planu, krenu u politiku suzbijanja kineskog uticaja, i biće u kratkom roku neuspešni kao i kada se radi o ruskom uticaju, što njima daje negativnu ocenu kada je reč o delovanju u Srbiji.

Kako ste vi razumeli priču u vezi sa Generalštabom? Vođenje diplomatije preko biznisa ili tu ima nečega što javnost ne vidi i ne razume?

Preuveličava se čitava priča. U vezi sa Trampom je neizvesnost svuda u svetu jer on ruši neke stare politike i saveze. Meni ne izgleda da će se išta promeniti, bilo da dođe Tramp ili ostane Bajden. Ljudi ovde teško prihvataju činjenicu da mi nismo mnogo važni. Sebi jesmo, to je dobro, ali njima nismo. Bili smo dok je ovde trajao rat, na pogrešan način, i bolje je da im tako ne budemo važni.