Kosovski mit, nekad i sad

„Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova“. U Srbiji danas nema političke zakletve koju su više puta javno izgovorili najviši državni funkcioneri od ove. Iako se pristup kosovskom problemu u poslednjih nekoliko decenija menjao, oko ove crvene linije postoji slaganje ne samo među političkim elitama u Srbiji, već u velikoj meri i među građanima. Nedavno sam jednog političara, koji je i sam mnogo puta izgovorio ovu kosovsku zakletvu, pitao zbog čega priznanje Kosova predstavlja toliki tabu u Srbiji. „Kosovski mit je jedan od tri stuba srpskog nacionalnog identiteta, pored jezika i vere. Zbog toga ne možemo da se odreknemo Kosova“, odgovorio je kao iz topa.

Kosovski mit, kao legenda Lazarevoj žrtvi, Miloševom junaštvu i Brankovićevoj izdaji, bez sumnje predstavlja jednu od centralnih priča oko koje je građena srpska nacija. To nije sporno. Ono što jeste upitno jeste tvrdnja da kosovski mit, sam po sebi takoreći, stvara nekakvu svetu obavezu da se ova teritorija sačuva u sastavu Srbije. Da bismo razumeli kako je došlo do ovakvog političkog tumačenja kosovskog mita, koje nesumnjivo dominira danas u Srbiji, potrebno je razumeti njegovu istorijsku genezu.

VOSTANI, SERBIJE – BEZ KOSOVA: Iako je kosovska legenda inspirisala ustanke u prvoj polovini devetnaestog veka, tadašnji graditelji države uopšte nisu imali planove da „oslobađaju“ Kosovo. Tako na primer, himna ustaničke Srbije Vostani, Serbije iz 1804. godine, za koju je tekst napisao Dositej Obradović, poziva na nacionalno buđenje, ali od teritorija pominje samo Bosnu, Hercegovinu i Crnu Goru, ne i Kosovo. Garašaninovo Načertanije, koje je nastalo 1844. godine i bilo glavni strateški dokument Srbije nekoliko decenija, takođe uopšte i ne spominje Kosovo, već u prvi plan stavlja ujedinjenje sa Bosnom i Hercegovinom. Dakle, tokom većeg dela 19. veka legenda o boju iz 1389. godine, iako i tada i te kako važna za kolektivni identitet Srba, nije korišćena da se opravdaju teritorijalne ambicije prema Kosovu.

Ovako je bilo sve dok geopolitičke promene u centralnoj Evropi nisu Bosnu i Hercegovinu za Srbiju učinile nedostižnim ciljem. Potučena od Pruske 1866. godine – koja je preuzela dominaciju u centralnoj Evropi – Habsburška monarhija je bila preusmerena ka jugoistočnoj Evropi. Srpski snovi o ujedinjenju sa Bosnom i Hercegovinom bili su potpuno raspršeni na Berlinskom kongresu 1878. godine kada je Austrougarska stekla pravo da okupira ovu tursku pokrajinu.

Geopolitički domino efekat svega ovoga bio je da se Srbija takođe u svojim aspiracijama okrenula na jug, tačnije u pravcu Kosovskog vilajeta, kako se tada zvala ova turska provincija. Ne treba zaboraviti da je na Kosovu 1871. godine bilo oko 64 odsto Srba čije je oslobođenje od turske vlasti takođe bio snažan motiv. Osim toga, kao što je pokazao Dimitrije Tucović u knjizi Srbija i Arbanija: jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije, ova je politika bila izraz i ekonomskih interesa Srbije da se izlaskom na Jadransko more zaobiđe spoljnotrgovinska zavisnost od Austrougarske. U cilju legitimizovanja ovog novog pravca teritorijalnog širenja nastaju politička instrumentalizacija i tumačenje kosovskog mita prema kome Srbija ima duhovnu obavezu da ovu „svetu srpsku zemlju“ inkorporira u svoj sastav.

Već 1889. godine, Vlada organizuje višednevno obeležavanje 500 godina od Kosovskog boja. Naredne godine Vidovdan postaje nacionalni praznik, a 1892. ulazi i crvenim slovima u crkveni kalendar. Srbija je svoje aspiracije prema Kosovu realizovala u balkanskim ratovima. Kako piše Jaša Tomić, koji je kao novinar izveštavao s bojišta, „mobilizacija srpske vojske u ovom ratu, izvršena je sasvim po kosovskom amanetu“. Legitimitet za pripajanje ove teritorije, Srbija je od velikih sila dobila tokom Londonske konferencije 1913. godine. Kao jedan od glavnih argumenata koji je naša delegacija ponudila u memorandumu podnetom ovoj konferenciji, pisalo je da je reč o „svetoj srpskoj zemlji“ zbog koje „srpski narod neće i ne može da čini bilo kakve ustupke, transakcije ili kompromise, i nijedna srpska vlada ne bi to htela da učini“.

Srbija je tokom balkanskih ratova uvećala svoju teritoriju za 81 odsto, a dobila je skoro 1,4 miliona novih stanovnika od kojih su tri četvrtine bili Albanci. Umesto da se Ustav Kraljevine Srbije proširi na novoosvojene krajeve, kao i da novi podanici postanu punopravni građani Srbije, Narodna skupština usvojila je Uredbu o novim krajevima, kojom se uvodi trajno vanredno stanje na ovom prostoru. Kao razlog za ovakvu odluku, o čemu piše Dubravka Stojanović u knjizi Ulje na vodi: ogledi iz istorije sadašnjosti, navođeno je da su stanovnici ovih krajeva politički nezreli i primitivni. S obzirom da je ubrzo došao Prvi svetski rat, te stvaranje Jugoslavije, dolazimo do zaključka da Kosovo nikada nije bilo potpuno integrisan deo nezavisne Srbije.

TAJ DONJI KAMEN: Sa stvaranjem Jugoslavije kreću pokušaji da se kosovski mit jugoslovenizuje. Tako će etnolog Tihomir Đorđević već 1916. godine pisati da je „kosovska katastrofa ugravirana u srca Srba, Hrvata i Slovenaca – celokupne jugoslovenske nacije“. Nakon što je jugoslovenski kralj Aleksandar Karađorđević ubijen 1934. u Marseju, beogradska štampa pisala je kako je kralj izabrao carstvo nebesko da bi spasao Jugoslaviju. Ipak, nakon Drugog svetskog rata, kosovski mit biva potisnut na marginu političkog diskursa sve do početka osamdesetih godina.

Titova smrt uzdrmala je Jugoslaviju iz temelja i stvorila duboku neizvesnost. Time je otvoren prostor za identitetske preduzetnike i stvoreno plodno tle da se u javni prostor ponovo lansira kosovski mit. Tako je grupa od 21 sveštenika u aprilu 1981. godine potpisala Apel za zaštitu srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu. U ovom tekstu između ostalog piše: „Kosovo je naše pamćenje, naše ognjište, žiža našeg bića. A oduzeti jednom narodu pamćenje znači – ubiti ga i duhovno uništiti.“ U to vreme, sličan diskurs oživljavaju i intelektualci uglavnom okupljeni oko SANU, kao i Srbi sa Kosova. Komunističke vlasti su ovakav diskurs u početku osuđivale kao nacionalistički i reakcionaran sve dok ga Slobodan Milošević nije takođe usvojio, što je njemu donelo politički uspon, a Jugoslaviji sunovrat.

Od tada, smenilo se nekoliko režima, ali tumačenje kosovskog mita prema kome Srbija ne može da postoji bez Kosova opstaje. Gotovo da ne prođe dan a da ne čujemo kako je „Kosovo srce Srbije“, „iris našeg oka“, „kolevka srpske državnosti“, „srpski Jerusalim“ i „taj donji kamen“ koji Srbija može da izgubi samo po cenu samoponištavanja.

Takođe, često se u odbranu kosovske politike kaže da svi narodi imaju svoje mitove, pa tako i Srbija. Međutim, ovde nije sporan kosovski mit sam po sebi, već jedno njegovo političko tumačenje kojim se opravdava teritorijalna politika. Mitovi su ono što ljudi od njih naprave. Krajem 19. veka je kao rezultat tektonskih geopolitičkih promena u Evropi kosovska legenda politički interpretirana tako da se legitimizuje širenje Srbije u pravcu teritorije tada većinski naseljene srpskim stanovništvom. Danas su geopolitičke okolnosti znatno drugačije. Srbija je u ratu 1999. izgubila kontrolu nad teritorijom Kosova i ne kontroliše ga već skoro 19 godina. Na Kosovu ima samo 5 odsto srpskog stanovništva, a nezavisnost nekadašnje srpske pokrajine priznalo je 113 država, od kojih ogromna većina članica EU i NATO-a, kao i naših suseda.

Čast i ugled se ne brane autodestruktivnim i autističnim ponavljanjem mitoloških mantri koje su nastale u nekom drugom vremenu i koje nemaju dodir sa realnim životom. Srbija će obnoviti svoje dostojanstvo i samopouzdanje, duboko poljuljano fijaskom državne politike devedesetih kao i traljavom tranzicijom posle 2000, samo ako smogne snage da odlučno okrene novi list u vezi sa Kosovom. A što se kosovskih legendi i pesama tiče, sa njih bi time bila skinuta senka politike i one bi napokon mogle da zablistaju svojim starim sjajem.

Projekat „Srbija i Kosovo – 2018. godina raspleta“ podržala je Fondacija za otvoreno društvo, Srbija.

Izneti stavovi pripadaju isključivo autorima i ne predstavljaju stav FOD Srbija.