Ne ulazeći u političke i pravne finese problema embarga Kosova na uvoz iz Srbije, može se jednostavno konstatovati da će privreda Srbije zbog tih „sankcija“ Prištine očigledno imati krupne ekonomske štete – ukoliko se brzo ne nađe neki kompromis. Nije ugrožena samo robna razmena između Srbije i Kosova nego je ugrožen čitav CEFTA sporazum, od koga je Srbija imala najviše koristi, među svim njegovim potpisnicima. Bilo bi ekonomski ludo da Srbija nastavi fanatičnu politiku u ratu oko „simbola“, odnosno štambilja kosovske samoproglašene državnosti, ako nije reč o nečem drugom.
Samo u pet godina, između 2005. i 2010, prema podacima Privredne komore Srbije, naša privreda je na Kosovo „izvezla“ robe za preko 1,5 milijardi dolara, a odande „uvezla“ robe za samo 35 miliona dolara. Prošle godine „izvoz“ Srbije na Kosovo iznosio je 391,3 miliona dolara, a „uvoz“ sa Kosova samo četiri miliona dolara. U prvih šest meseci ove godine „izvoz“ Srbije na Kosovo je iznosio 202,8 miliona dolara, pa je bio u izgledu novi napredak srpske privrede na tom tržištu.
Što je još važnije, kako su se političke strasti između Beograda i Prištine hladile, trgovina je rasla – poslednjih godina po izvanrednoj godišnjoj stopi rasta od 15 do 16 odsto. Verovatno je i to jedan od razloga što se kosovski premijer Hašim Tači odlučio na ovaj potez i što je za njega, čini se, dobio podršku glavnih zaštitnika.
Ako pogledamo podatke o spoljnoj trgovini Kosova, one koje je objavio kosovski statistički zavod, onda možemo uočiti da je prošle, 2010. godine, Kosovo ukupno uvezlo robe za 2144 miliona evra, a izvezlo za 294 miliona evra. Pri tome, najveći pojedinačni „izvoznik“ na Kosovo je Srbija, sa oko 16 odsto učešća. To učešće je u poslednje vreme čak imalo tendenciju porasta. Na primer, u martu ove godine, Srbija je na Kosovo „izvezla“ robe za 30,5 miliona evra, a svih 27 članica Evropske unije izvezlo je na Kosovo robe za 66,5 miliona evra. Znači da je Srbija na koti polovine kompletnog izvoza EU na Kosovo – pa neće biti da je Brisel naročito zainteresovan da štiti Beograd u ovom, najnovijem sporu sa Prištinom – oko carinskog štambilja.
Podatke o razmeni Srbije i Kosova, dakako, treba primiti sa izvesnom rezervom. Teško je proceniti šta, ko i kako knjiži – da li se, na primer, u „izvoz“ na Kosovo računaju i isporuke severno od Ibra, ili samo one na područje južno od te reke. Koliko u svim tim podacima ima raznih špekulacija, nekakvog reeksporta i koliko prometa uopšte nije registrovano. To niko ne može da proceni, jer granica između Srbije i Kosova je ne samo „balkanski propustljiva“ nego se ona s jedne strane ni ne priznaje, a sa druge faktički i ne kontroliše u celini. Jasno je da se u tako nedefinisanim i nejasnim područjima najbolje snalaze oni alergični na carine i poreze.
Kad se pogleda „izvoz“ Srbije na Kosovo u CEFTA relacijama – i tada on ima veoma velik značaj. Eto, 2010. godine, Srbija je u zemlje CEFTA izvezla robe za ukupno 2,8 milijardi dolara, a te godine (gore smo to već naveli) „izvoz“ na Kosovo iznosio je 391,3 miliona dolara. To znači da Kosovo u našem izvozu na CEFTA područje učestvuje sa 14 odsto – što je dakako veoma značajno za našu privredu. Naravno, CEFTA područje u celini, još je značajnije, sa 27,6 odsto celokupnog izvoza Srbije – a ceo sporazum može da potone u ovom sporu Beograda i Prištine.
Trenutak za akciju Tačijeve vlade u Prištini čini se da je pažljivo odabran. Leto je, deficiti Kosova u električnoj energiji su trenutno mali, a vreme je kada se ugovara trgovina žitom, brašnom, šećerom i uljem – a to su glavni izvozni proizvodi Srbije na kosovskom tržištu. Pri tome, Srbija se već priprema za parlamentarne izbore iduće godine, pa se malo koja stranka usuđuje da energično napusti „nadrealističko-simbolističku“ politiku Srbije prema Kosovu, koja je upisana čak i u preambulu ustava Srbije. Sve se to, verovatno, imalo u vidu u Prištini, a možda i u Briselu i Vašingtonu, kada su Srbiji uvođene „kosovske sankcije“.
Valja ponoviti, onaj ko ne ulazi u analizu spoljnopolitičke strategije Srbije u pogledu Kosova (ako je ima), mora primetiti da se danas u znatnoj meri vodi bitka oko dugoročnog prisustva Srbije na kosovskom tržištu i da u toj bici karte Srbije (opet) nisu najbolje. Iako potrošači na Kosovu, dakle u većini Albanci, ne prave pitanje što su brašno, zejtin ili šećer srpski, već im je važnije da ga ima po prihvatljivoj ceni. Tu dobru vest bi trebalo nekako koristiti i nadalje i nekako „zapečatiti“ naše prisustvo na ovom tržištu, koje će u narednim decenijama ne samo rasti, nego moguće postati i platežno sposobnije.
