Kosmajac i drugi slučajevi

Ima tu sad nekoliko primera; ograničićemo se na ove malo skorije.

MUP Srbije indignirano je odbio pre neki dan da saopšti identitete ona tri dripca koji su ispred stadiona Partizana umlatili i još izgazili neke pratioce onog nekog Vazure, sve znajući da ih nadzorne kamere snimaju ili možda upravo stoga – oni su vođe navijača i pljunu im pod prozor. MUP se skrušeno-licemerno pozvao na pretpostavku nevinosti i obavezu da se identitet osumnjičenih lica krije do optužnice (koja će se jednoga dana, verujemo, pojaviti, mada nije izvesno). Ima uvek mesta nagodbama, intervencijama i ostalome. Navijači su to…

Osim MUP-u Srbije, u ovom jednom slučaju, poštovanje pretpostavke nevinosti očito ne vredi za neke druge. Uzmimo, recimo, premijera (u ostavci, tehničkog, prošlog i budućeg): Aleksandar Vučić izvoleo je pre neki dan nazvati vlasnike srušenih objekata u Hercegovačkoj ulici u Beogradu sumnjivcima čija je imovina „plod kriminala i korupcije“. Ispalo je da nije baš tako i sada neki od tih ljudi hoće da ga tuže; neka ga tuže slobodno, njega na adresi u Nemanjinoj 11 ionako nema; pitajte poštare i sudske kurire. Nije to bivšem, sadašnjem i budućem premijeru prvi put; koliko li je samo puta nabusito i svadljivo nazivao razne ljude lopovima i kriminalcima, sve obećavajući strašnu osvetu pravde, čim „institucije sistema“, je li, obave posao čiji je ishod njemu – naravno – unapred poznat.

U IME OCA: E, sad: kada jedna takva ličnost koja sebe smatra za neosporno harizmatičnu (o čemu bi se moglo raspravljati…) izvali takvu neku kategoričnu ocenu o nečemu što nije njegov posao, nego organa nad kojima – istini za volju – ima sve veću i sve zloslutniju kontrolu, takva ličnost na sebe preuzima popriličnu odgovornost za nešto čiji ishod nije nimalo izvestan, osim ako se dotični organi ne „upodobe“ Previšnjoj Volji, tako odrešito i nabusito iskazanoj. Ima za to nekoliko primera: Aleksandar Vučić znao je istoga dana (24. septembra 2014) da su oni mučeni niški žandarmi napali njegovog brata i pratnju (odakle mu pratnja? To nikada nije objasnio) samo zbog „imena u ličnoj karti“. I šta sada područni organi da rade, kad je to sa Previšnjeg Mesta već rečeno? Mogu jedino da odugovlače (što i čine, jer ne smeju da saopšte istinu), sve u nadi da će incident pasti u zaborav, što neće. On odmah zna da ko je kriv, a ko nije; zato on „ne da“ Gašića i Lončara još pre nego što ih je bilo ko i zatražio. Aleksandar Vučić godinama napada Miroslava Miškovića, a sudski proces je sve tanji i tanji…

Možda je najbolji primer onaj Dragoslav Kosmajac sa Zvezdare. Bio je to slučaj dostojan divljenja: Aleksandar Vučić pojavio se jednoga dana – nadrndan i nabusit kao uvek – i izvikao se na nedužne novinare da zašto se „prave blesavi“ i kako to da niko ne zna (osim njega, Vučića) da je neki tamo Kosmajac Dragoslav glavni i najveći narko-diler u državi, i da on, Vučić, mora to da nam kaže, inače bi ovaj ostao nekažnjen do kraja i već u tom pravcu. Uzgred: sintagma „šta se pravite blesavi“, sa odgovarajućim izvedenicama, sve je češća u Vučićevom rečniku (srpski: narativu). To je, uz dužno poštovanje Instituciji Premijera, jezik nedostojan i nepriličan takvom visokom licu, kao što je neprilično i nedostojno obraćati se prisutnim novinarima i novinarkama krštenim imenom i svađati se s njima. Da odmah predupredim odgovor SNS-a: rečnik ovog autora zna da bude kolokvijalan, štaviše uličarski, mada je u odnosu na rečnik Vučićevih medijskih uzdanica uzor barokne učtivosti; ali – što je dozvoljeno volu, nije Jupiteru.

Nego, vratimo se mi Kosmajcu. Svakome ko je na vreme pročitao Belu knjigu MUP-a Srbije, prvo izdanje iz 2001, bilo je odmah jasno o čemu je reč. Reč je o tome da je Aleksandar Vučić – u najboljem slučaju – Belu knjigu pročitao sa zakašnjenjem od 15 godina; u najgorem slučaju da ga je neko s tim upoznao prekasno. U oba slučaja Aleksandar Vučić došao je do nepromišljenog i brzopletog zaključka da bi pominjanjem Kosmajca na takav nabusit i svadljiv način sebi možda podigao rejting „borca protiv kriminala i korupcije“. Katastrofa: „najveći narko-diler, a vi se pravite blesavi“!

Da vidimo sad o čemu je tu reč. Bela knjiga MUP-a Srbije („Kriminalne grupe i pojedinci koji se bave organizovanim kriminalom“; MUP Srbije, 2001) zbirka je dosta metodološki neujednačenih izveštaja iz 27 sekretarijata unutrašnjih poslova u Srbiji, sa rezimeima, „presecima“, podataka o grupama i pojedincima. Belu knjigu delio je okolo tadašnji ministar Dušan Mihajlović, nepromišljeno i brzopleto, ako mene pitate, ali eto… Reč je o operativnim podacima, u većini slučajeva pouzdanim, poučnim i proverenim, ali operativnim. Zanimljivo je da MUP nije rado priznavao postojanje te Bele knjige, kao ni njenog drugog izdanja, nekoliko godina kasnije (to drugo izdanje nije deljeno okolo tako velikodušno). Čak su i neki sudovi odbijali da priznaju autentičnost Bele knjige, pa smo u jednom slučaju morali da je podnosimo na uvid, a i tada ju je sudija prihvatila kao dokaz tek kada je dovela Dušana Mihajlovića da potvrdi da je to – to.

BELA KNJIGA I MUTNI POSLOVI: Dakle: građanin Kosmajac Dragoslav prolazi kroz prvo izdanje Bele knjige (na strani 13) u ukupno 20 redova (videti okvir). Po saznanjima organa unutrašnjih poslova, Kosmajac – što je najvažnije – „odavno ima uhodani kanal za krijumčarenje heroina iz Turske, Bugarske i Makedonije preko SRJ za zemlje Zapadne Evrope i to najčešće za Nemačku i Italiju (tzv. ‘Balkanski put’). Ključna reč ovde je „odavno„: šta u stručnom žargonu policije znači „odavno“ – mi ne znamo. Šta je heroin – znamo, hvala lepo, kao što je znala i ona Slobina Udba kad je čuvala 600 kila u sefu. E, sad: ako „odavno“ ceo aparat unutrašnjih poslova „zna“ da Kosmajac „odavno“ ima razrađene kanale za šverc heroina, a od 2001, kada Bela knjiga nastaje, a ranije epohalno korumpirane strukture više ne drže ni MUP, ni SDB, a niko nije u stanju da Kosmajcu stane na rep, šta imamo? Imamo priznanje da se Kosmajcu ne može dokazati ništa, svim osnovama za sumnju uprkos. Ovde nećemo ulaziti u pretpostavke o tome kako se, zašto i uz čiju pomoć Kosmajac očuvao na slobodi i u dejstvu – ako jeste – ili je samo bio pametan i sposoban, a tako izgleda. Time neka se bavi Aleksandar Vučić, pre nego što Kosmajca izviče za „glavnog narko-dilera“, dok se mi „pravimo blesavi“.

Naravno da je – posle te gromoglasne optužbe – uhapsilo Kosmajca, uz nepotrebno policijsko nasilje i razbijanje vrata (on bi im bio i sam došao i na telefonski poziv). Tada se pravosuđe našlo – ne prvi put – u neprilici zbog Vučićeve nabusite dreke. Mesecima su tresli Kosmajčeve poslove, do u najsitnija crevca i šta su našli? Našli su neku utaju poreza od četiri hiljade evra (sa sve nekim kamatama koje je Ustavni sud u načelu bio osporio), a u vezi sa njegovim građevinsko-preduzimačkim poslima. Kosmajac je sve vreme bio hladan kao špricer, svestan da mu ni bolji i veći maheri od Vučića nisu dohakali sve te godine, „odavno“. Ako najbolji kriminalisti iz MUP-a, UBPOK-a i UKP-

-a godinama nisu mogli da mu dokažu ništa, neće ni taj „najbolji student Pravnog fakulteta ikad“, kako ga je nazvao dekan Avramović. Ishod se očekuje, kao i za Miškovića, kao i za niške žandarme, ali ne i za helikopter i za Savamalu (osim ako Vučić ne žrtvuje „kompletne idiote“).

Pretpostavka nevinosti, dakle, važi za navijačke dripce, ali ne važi za neke druge: za vlasnike objekata u Savamali, za Miškovića, za žandarme iz Niša, za Kosmajca – ako smo već kod pretpostavke nevinosti. Eto nama zabave.