Domaći mediji su se poslednjih desetak dana utrkivali oko ukazivanja gostoprimstva trojici ambasadora – Majklu Poltu, Stivenu Vordsvortu i Aleksandru Aleksejevu. I dok su prva dvojica preferirali tandemske nastupe, ruski ambasador je gostovao – sam. Od stavova koje zastupaju njihove države, stanovnici Kosova svih nacionalnosti mnogo očekuju. Međutim, u njihovim životima još nema nikakvih promena
Dok nastaje ovaj tekst, specijalni predstavnik Ujedinjenih nacija Marti Ahtisari na sednici Saveta bezbednosti obrazlaže svoj predlog o statusu Kosova. No, tri ambasadora u Srbiji – američki, britanski i ruski – uveliko su obavestili ovdašnju javnost o stavovima koje će njihove zemlje zastupati u Njujorku.
Stav ambasadora Ruske Federacije u Srbiji Aleksandara Aleksejeva blizak je zvaničnom Beogradu. U intervjuu za „Blic“ 21. marta, Aleksejev kaže kako veruje da pregovori o statusu Kosova između Beograda i Prištine mogu da se nastave, makar predvođeni i novim međunarodnim predstavnikom, ako je to neophodno. U istom razgovoru, ruski ambasador smatra da predlog specijalnog izaslanika UN-a Martija Ahtisarija ne može da se razmatra kao rešenje na sednici Saveta bezbednosti jer ne predstavlja uzajamno prihvatljivu soluciju.
S druge strane, reči ambasadora SAD Majkla Polta i ambasadora Velike Britanije Stivena Vordsvorta odgovaraju onome što Priština želi da čuje. U „duetskom“ intervjuu za „Blic“, ova dvojica diplomata izražavaju uverenje kako dalje pregovore o statusu Kosova ne treba očekivati, jer je „proces određivanja konačnog statusa započeo i ide u pravcu nadgledane nezavisnosti, te neće biti odlagan“. Jednoglasni su i u u oceni da će Srbija u jednom trenutku morati da prizna nezavisno Kosovo ukoliko želi da postane članica Evropske unije. Na RTS-u su bili krajnje jasni rekavši da se zalažu za nezavisnost pokrajine zbog svega onog što se tamo dešavalo 1999, a i zato što većina građana Kosova želi nezavisnost. Na direktno pitanje da li bi prihvatio slično rešenje da je njegova zemlja u pitanju, Polt je izbegao odgovor rekavši da SAD nisu u konfliktu sa međunarodnom zajednicom.
Američko-britanski dvojac i ruski ambasador ne slažu se ni u oceni Ahtisarijevog učinka. Dok Vordsvort u „Blicu“ daje odličnu ocenu radu finskog diplomate, jer je – kako kaže – nakon petnaestomesečnih pregovora „uradio dobar posao u situaciji gde nema lakih odgovora“, i „načinio sprovodivo i najbolje rešenje“, Aleksejev na tribini Udruženja studenata Pravnog fakulteta „Nomokanon“ nije isključio mogućnost da se potraži „druga osoba koja nije iscrpla sve mogućnosti za dalje pregovore“. Ruski diplomata voli da istakne kako za Rusiju nije primarna ličnost posrednika, ali i da njegova zemlja smatra „da čovek koji se bavi tako važnim, odgovornim i složenim poslom, mora biti – juvelir, a ne buldožerista“. Inače, Ahtisarijev plan, ruski ambasador smatra „samo predlogom, a nikako i konačnim rešenjem sudbine južne srpske pokrajine“. Reč je o „u najmanju ruku jednostranom planu“, smatra Aleksejev, jer odražava tačku gledišta samo jedne strane, „baš kao što je jednostrana i primena Rezolucije 1244“. Po njegovoj oceni, taj dokument je sračunat na stvaranje nezavisne države Kosovo, suprotan je i međunarodnom pravu i Rezoluciji 1244, kao i „jasnoj i preciznoj“ poziciji Beograda koja glasi: neprihvatljivo je svako ugrožavanje teritorijalne celovitosti i suvereniteta Srbije.
Gostujući u emisiji „Utisak nedelje“, američko – britanski dvojac je izrazio drugačije gledište kad je reč o Ustavu Srbije. Tako Vordsvort kaže da od srpskih vlasti i „ne očekuje javno prihvatanje, jer se ljudi nalaze u ćorsokaku na izvestan način“, a Polt – uz opasku da nikada neće tražiti od rukovodstva zemlje ili od same zemlje da prekrši sopstveni ustav – diplomatski uvijeno odgovorio je da je na Srbiji i srpskom narodu da pronađu rešenje na koji će se naćin suočiti sa stvarnošću u kojoj će Kosovo biti nezavisno.
Trojica diplomata su obavestila ovdašnju javnost čemu se može nadati na sednici Saveta bezbednosti. Dok Aleksejev ističe da je ruski predsednik Vladimir Putin u telefonskom razgovoru sa srpskim premijerom Vojislavom Koštunicom ponovio da Rusija neće u Savetu bezbednosti UN-a podržati nijedno rešenje za Kosmet sa kojim se ne bude saglasio i zvanični Beograd, Polt navodi da je „i za nas i za srpski narod važno da vrlo pažljivo slušamo šta rusko rukovodstvo kaže, koje su reči izabrane, kako su se oni izrazili i šta misle kad kažu da neće podržavati rezoluciju“. Postoje razne opcije kako se sa jednom rezolucijom može postupati u Savetu bezbednosti, objasnio je američki ambasador: može da se glasa za nju, može da se glasa protiv nje, može i da se uzdrži od glasanja, a stalni član Saveta bezbednosti može da uloži veto… Treba li reći da se sa Poltovim rečima slaže i Vordsvort. On još konstatuje da Rusija nikad nije decidirano pretila vetom, već da su njeni predstavnici pažljivo birali reči.
Uprkos neslaganjima u stavovima, formi i rešenjima za status Kosova, sva trojica ambasadora u ovoj medijskoj debati ističu dobre međusobne odnose. Vordsvort saradnju sa Moskvom u Kontakt grupi ocenjuje kao dobru, i kako kaže „uprkos tome što Rusi sada imaju neka pitanja i ideje o kojima će se raspravljati“; Majkl Polt poručuje: „Sa Rusima delimo isti cilj kada je u pitanju Srbija i region“, a Aleksandar Aleksejev kaže da kontakti na relaciji Rusija–SAD–EU „imaju stalan i prisan karakter“.
Diplomatski, nema šta.
Majkl C. Polt diplomata je sa gotovo tri decenije iskustva. Na mesto ambasadora SAD u Srbiji (i Crnoj Gori) postavljen je u maju 2004. godine. Pre nego što je preuzeo ulogu ambasadora, obavljao je dužnosti glavnog zamenika pomoćnika državnog sekretara u Birou za zakonodavstvo Stejt departmenta. Kao diplomata „od karijere“ (u Ministarstvu inostranih poslova u rangu ministra savetnika), ambasador Polt je bio glavni zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD Kolina Pauela za zakonodavne poslove.
Pre Beograda obavljao je diplomatske dužnosti u ambasadama u Berlinu i Bernu. Bio je na višim funkcijama u Stejt departmentu kao zamenik direktora za pitanja evropske bezbednosti i kontrole naoružanja. Dobitnik je predsedničke nagrade za zasluge u službi i brojnih zahvalnica i izvanrednih odlikovanja u Stejt departmentu, kao i nagrade „Tomas Džeferson“ koju dodeljuje Udruženje građana SAD u inostranstvu. Osim u Švajcarskoj i Nemačkoj, izvesno vreme je službovao i u Austriji, Meksiku, Danskoj i Panami.
Polt je rođen u Austriji, diplomirao na Univerzitetu u Tenesiju, a uspomenu na fakultetske dane, upadljivi prsten koji se tradicionalno poklanja prilikom sticanja diplome, ponosno nosi.
Iako nije deklarisani filmofil, Njegova ekselencija je upućen u srpsku kinematografiju, i to prevashodno kroz filmove Emira Kusturice od kojih je neke gledao još u Vašingtonu – sa engleskim titlom. Prvi srpski film koji je gledao u Americi je Kusturičin Andergraund, a kada je došao u Beograd gledao je Život je čudo.
Za Srbe kaže da su fascinantan narod što se duha tiče. „Suočeni sa teškoćama Srbi se smeju, kada se ozbiljne stvari dešavaju i dalje su sposobni da prave viceve i da se čak podsmevaju situaciji.“ Zamera im, međutim, staromodan način razmišljanja i pesimizam.
Za razliku od svog prethodnika, Vilijema Montgomerija, Majkl Polt nije obradovao domaće tabloide skandalima iz privatnog života. Njegova supruga Hali, takođe zaposlena u Stejt departmentu, i deca Nikolas i Lindzi žive u Sjedinjenim Državama. Porodični hobi im je skijanje i jedrenje.
Omiljena fraza američkog ambasadora na srpskom je „kako da ne“. Kada se, kaže on, prevede na engleski jezik ne znači ništa, ali ovde ima veliko značenje. Ambasador priznaje i to da je znanje njegovog srpskog jezika veoma siromašno, ali da je bez obzira na to od ranog jutra zatrpan srpskom štampom. Prati i elektronske medije, ali mu je potrebna pomoć oko prevoda. „Ponekad, dok listam novine osećam se kao da čitam bajku braće Grim, poneki tekstovi su zabavni, neki su degutantni, ali ima i realnih i dobrih članaka“, ocenjuje.
Prilikom svog prvog govora u Srbiji (i Crnoj Gori), Polt je obećao da će se truditi da privuče američke investicije i da razvija trgovinske odnose između dve zemlje, „što će ne samo približiti dve zemlje već i doneti nova radna mesta i ekonomski napredak, kako narodu SCG tako i SAD“. Američki ambasador smatra i da je za brz napredak srpske privrede neophodan da vlada, poslovna zajednica i građani u potpunosti prihvate tržišnu ekonomiju: „Vlada ne bi trebalo da poseduje preduzeća, ni da direktno utiče na privatni biznis, a privatizacija bi trebalo da ide dvostruko brže nego do sada.“
Kao dobre osobine srpskih preduzetnika, ambasador ocenjuje inventivnost, preduzimljivost, energičnost i fleksibilnost, ali navodi i to da su biznismeni opterećeni korupcijom, koja vuče korene još iz Miloševićevog perioda.
Jedna od upečatljivijih izjava ambasadora Polta koja se tiče saradnje sa Haškim tribunalom vezana je za hapšenje Ratka Mladića: „Da znam gde je, ja bih išao da ga uhvatim.“
Stiven Džon Vordsvort postao je ambasador Velike Britanije u Srbiji u novembru 2006. godine. Diplomatsku karijeru je započeo kao službenik Forin ofisa u odeljenju za istočnu Evropu i SSSR 1977. godine. Prvi put je radio u ambasadi u Rusiji u vreme kada je Leonid Brežnjev bio na vlasti – od 1979. do 1981. godine. U Moskvi ponovo boravi u periodu između 2003. i 2005. godine kao zamenik šefa britanske ambasade. Godina provedenih u Rusiji Vodsvort se, sudeći po intervjuu koji je objavljen na sajtu britanske ambasade u Beogradu, rado seća. Najupečatljiviji utisak koji je Rusija ostavila na njega, kao na nekoga „ko dolazi sa tako malog ostrva kao što je Velika Britanija“, jeste – veličina zemlje.
„Dva puta sam bio na krajnjem istoku Rusije, jednom sam bio u Vladivostoku, a drugi put na ostrvu Sahalin. Let do tamo traje nekih osam sati, prelazite osam vremenskih zona, i završite istočno od Kine – a još uvek ste u istoj državi, sa istim TV programom i istim reklamnim plakatima na ulicama!“, rekao je britanski ambasador.
Druga „ruska“ anegdota koje se Vordsvort rado seća je aplauz koji je dobio na sceni moskovskog Boljšog teatra, pošto je predstavljajući jednu britansku plesačku trupu održao govor na ruskom jeziku pred celim auditorijumom.
Pedesetdvogodišnji britanski ambasador rođen je i odrastao u Velsu. Odanost korenima iskazuje na različite načine. Na dan Svetog Davida, zaštitnika Velsa, koji „pada“ 2. marta, ambasador je zajedno sa učenicima beogradske Filološke gimnazije učestvovao u akciji uređenja školskog dvorišta. Lično je zasadio jedan kesten, njegov sin je organizovao kviz na temu znamenitosti Velsa, a učenici gimnazije su sadili narcise, simbol svetog Davida.
Ambasadorova supruga Nikol je poreklom delom iz Škotske, delom iz Irske, te Vordsvort, kako ističe, uvek brzo reaguje kada neko kaže da su svi sa ostrva „Englezi“.
„Iako živimo u jednoj maloj zemlji i iako gotovo svako u Velikoj Britaniji danas govori engleski, još uvek ima mnogo onih, na primer u Velsu, koji kod kuće govore velški, a to je sasvim drugačiji jezik i mnogo stariji od engleskog. Čak i sami Englezi imaju razne naglaske i govore niz dijalekata“, objasnio je jednom prilikom Vordsvort, koji je na fakultetu učio ruski jezik.
Srpski je naučio kroz šestomesečnu obuku koja je počela u Londonu, a završila se tronedeljnim boravkom u jednoj porodici u Novom Sadu, tako da sada čita novine i prati TV program „bez velikih poteškoća“.
Od srpskih filmova gledao je Klopku Srdana Golubovića, što ga je, kaže, podstaklo da nauči više o srpskoj kinematografiji. Nedavno je počeo da se zanima za astronomiju, pa je pre dolaska u Srbiju kupio teleskop, ali zbog prezauzetosti još nije stigao da ga isproba.
Prsten Stivena Vordsvorta nije zaokupio medijsku pažnju koliko univerzitetski prsten njegovog američkog kolege Majkla Polta. On na malom prstu nosi pečatni prsten sa svojim inicijalima, koji mu je na dan venčanja poklonila supruga Nikol.
Prilikom stupanja na dužnost ambasadora Velike Britanije u Beogradu, Stiven Vordsvort je rekao da je čvrsto uveren da je Srbiji mesto u Evropskoj uniji i NATO-u, ali da puna saradnja s Haškim tribunalom ostaje uslov na kome će London posebno insistirati. U svom govoru Vordsvort je pomenuo i Kosovo: „Odgovornost Velike Britanije, kao stalne članice Saveta bezbednosti UN-a, jeste da pomogne da se za Kosovo pronađe rešenje koje ima najviše izgleda da podstakne stabilnost u regionu, da svi narodi na Kosovu i Metohiji nastave bezbedno da žive u svojim domovima, kao i da se sačuvaju mnogi važni istorijski i verski objekti.“
Osim ozbiljnih političkih tema, Vordsvort je prilikom preuzimanja dužnosti ambasadora naglasio da bi tokom svog mandata želeo da unapredi saradnju u oblasti zaštite i očuvanja prirodne sredine.
Aleksandar Aleksejev postavljen je na mesto ambasadora Rusije u Srbiji 2004. godine. Jedna od glavnih odrednica za njegovo imenovanje na ovu funkciju jeste da važi za odličnog poznavaoca prilika na Balkanu i u Srbiji.
Aleksejev je 1973. godine završio Moskovski državni institut za međunarodne odnose, a iste godine sa suprugom Olgom odlazi u diplomatsku misiju u Švajcarsku.
U Briselu je službovao deset godina u dva mandata. Prvo je od 1982. do 1987. godine radio u ambasadi SSSR, a potom, od 1993. do 1998, u predstavništvu Rusije za vezu sa NATO-om.
Rezidencija ruskog ambasadora nalazi se u Maglajskoj ulici, na Topčideru, između dva najveća srpska fudbalska stadiona. Najdraži predmet u tom zdanju mu je, kako je u jednom intervjuu rekla njegova supruga, „srpska sablja, koju je dobio od beogradskih prijatelja“.
Ambasador Aleksejev je zaljubljenik u prirodu. Kada mu to obaveze dozvole, sa suprugom voli da prošeta Adom Ciganlijom, Koštunjakom, Kalemegdanom, po Avali. Kako je svojevremeno otkrila Olga Aleksejeva, posebno voli šetnje Zemunskim kejom, pored Dunava.
Ambasador Aleksejev govori nemački, francuski, engleski i srpski jezik.
On i njegova supruga vole da slušaju folk i pop, ali i ozbiljnu muziku. U Narodnom pozorištu rado gledaju drame i opere, redovno posećuju izložbe i druge priredbe.
Uživa u skijanju.
U dosadašnji radni učinak Aleksejeva, međutim, može se uračunati i to što je Srbija prestala da izvozi oružje u bivše sovjetske republike koje imaju određene razmirice sa Moskvom i što se, posle njegovih javnih kritika da se na ruski kapital gleda kao na drugorazredni, pojačala privredna saradnja dveju zemalja.
Komentari: Miro Stevanović
Rekonstrukcija vlade i Ružić na N1 nekako su postali ista tema. Kojom logikom, kojim putevima, nejasno je. Jasno je samo da je ovo jedno veliko prepucavanje dve vladajuće stranke, u kom su paramediji i megafoni vlasti samo sredstvo za slanje kriptičnih poruka na relaciji SNS–SPS. Niko se tu ne obraća građanima, niti su oni bitni
Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
“Imaćemo povlašćene okrivljene. To će biti oni koje tužilac odluči prve da sasluša. Prvi okrivljeni će se saslušavati bez prisustva ostalih okrivljenih i njihovih branilaca. Kod drugog okrivljenog po redu saslušavanja, tokom davanja iskaza, moći će da prisustvuje samo prvi koji je saslušan sa svojim advokatom. Dakle, kada poslednji dođe na davanje iskaza kod tužioca, svi već saslušani sa svojim braniocima moći će da prate njegovo izlaganje i postavljaju mu pitanja, a on nije imao prava da ta pitanja postavlja njima. Kako će tužilac određivati i po kojim kriterijumima kog okrivljenog će prvog da sasluša, a koga kao drugog ili trećeg ili poslednjeg, nije propisano”
U Srbiji ima oko 3.600 kladionica, što je skoro duplo više od broja osnovnih i srednjih škola. U manjim gradovima su, pored pekara i apoteka, uglavnom jedini objekti. Ali fizičke kladionice danas čak više nisu ni potrebne da bi se razvila zavisnost od kocke jer se sve više mladih kocka onlajn. Šta (ne) donose nova zakonska rešenja
Uoči ovogodišnjeg Beograd Prajda, “Vreme” je istraživalo kako je o ovom događaju pisala ekstremna desnica u svojim Telegram kanalima i na Iks profilima. Parada “izopačenjačkih nakaza”, “parada bolesnika”, “parada degenerika”, “pederska parada”, “satanistička parada”, “parada srama” samo su neka od živopisnih imena kojima je na društvenim mrežama nazivana Parada ponosa
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Zašto toliko ljudi ima potrebu da „opomene“ da nije Noć veštica nego Sveti Luka? Misle li ljudi da su onda bolji pravoslavci?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
