Pripadnici patriotskog fronta
Pod firmom očuvanja tradicionalnih vrednosti, a u formi naizgled benignog okupljanja, organizatori Porodične šetnje diskvalifikovali su, bolesnicima proglasili i za nacionalnu nesreću okrivili sve koji su se u svojim shvatanjima braka, porodice i života uopšte odmakli bar za korak dalje od XIX veka i Prvog srpskog ustanka
Kad se u popodnevnim satima 12. septembra 2009. iz zvučnika na kamionu parkiranom ispred hrama Svetog Save začuo refren dečjeg hora Kolibri, prisutni su konačno mogli da odahnu. Posle skoro jednosatnog nadglasavanja sa trubačkim orkestrom smeštenim u neposrednoj blizini, nadrealna kakofonija u kojoj su se mešale bolesne lisice, deca koju ne donose rode, mesečine i đurđevdani, završena je pobedom dečjih glasića.
No, idila je trajala suviše kratko.
Baš u trenutku dok su Kolibri razdragano otpevali kako „svi treba da znaju šta drugarstvo znači“, na plato ispred hrama došetala je povelika grupa mladića čiji vizuelni identitet nikako ne odgovara veselim refrenima. Bilo je tu svega: napumpanih mišića, mrgodnih pogleda, majica s navijačkim, versko-nacionalističkim i već takvim nekakvim natpisima („Za krst časni i slobodu zlatnu“, „Pravda za Uroša“, „1389“, „Kosovo je Srbija“).
Sve ovo bio je uvod u događaj najavljen kao Porodična šetnja, koju je priredila Nacionalna organizacija slobodnih ljudi Srpski sabor dveri u saradnji s udruženjem Srpska mreža.
POKRET ZA ŽIVOT: Greh bi, međutim, bio ukoliko bi zasluga za živopisnost skupa na svetosavskom platou pripala isključivo prigodno kostimiranim momcima. Oni jesu ušetali „kao naručeni“, prizor jeste bio skoro holivudski, ali džaba bi im to bilo da sve što ih je okruživalo nije izgledalo tako kako je izgledalo. A izgledalo je ovako: tmurno nebo, sprema se kiša, pred hramom postavljene dve predikaonice i ogromna ikona Bogorodice; malo ispred, štand na kojem se deci daju zvončići, a svuda okolo devojke koje dele balone s natpisima „Pokret za život“ i „Život je na našoj strani“. Uz goreopisanu muziku, s balonima ili bez njih, na početak skupa čekaju: desetine majki i očeva s tek prohodalom ili decom u kolicima, zalutali penzioneri, neorganizovane grupice mrgodnih momaka, plus elita Nove Srbije (Velimir Ilić, Aleksandra Janković), kao i neizbežni Borislav Pelević, Kosta Čavoški, Bora Đorđević i slični. Nastavkom programa nećemo se detaljnije baviti pošto to nije tema ove priče, ali čisto informacije radi, recimo da je sledilo podugačko pojanje, da je bilo nadahnutih govorancija protiv raznih zala, da su mogle da se čuju pesmice i recitacije, da su se okupljeni prošetali do Kalemegdana gde su imali popust na ulaznice za Zoo-vrt, da je i tu bilo pesmica i pesnika, kao i da je koncept čitavog hepeninga donekle pokvario pljusak. To bi bilo to što se samog događaja tiče.
Protivno svim novinarskim pravilima, tek sad dolazimo do ključnog pitanja. Kakva je to nebeska ili zemaljska sila spojila ljude koje ni najluđa mašta ne bi spojila? Šta je to na isto mesto dovelo decu u kolicima, navijače, popove, trudnice, Velju Ilića, dečje pesnike i trubače? Odgovor je jednostavan: domišljati organizator koji je svakoj od navedenih grupacija ponudio baš ono što im srce ište. U najavi za Porodičnu šetnju, Dveri srpske pozvale su roditelje da dovedu decu „da zajedno pošaljemo sliku Srbije koju za njih stvaramo“, ali i zato „jer smo spremili za njih bogat program“. Za prosečnog beogradskog roditelja to je verovatno bilo dovoljno. Međutim, za one koji su hteli više, Dveri su ponudile i šire objašnjenje svojih namera. U obimnoj analizi naslovljenoj sa „Deset razloga za izlazak na Porodičnu šetnju: Mi nismo partija – mi smo porodica!“, izneseni su podaci koji, prema mišljenju autora, jasno pokazuju da je tradicionalna porodica (štagod to bilo) opasno ugrožena i da je stoga vreme za akciju. Navode se u tom dokumentu razne stvari – od famozne „bele kuge“ i broja abortusa, preko „virtuelne realnosti u kojoj mladi žive“, do Bolonjske deklaracije, NATO bombardovanja, tranzicije, nezaposlenosti, MMF-a, „nedefinisanog gripa“, „elektronskog konc-logora“ i sličnih stvari koje su, eto, doprinele sveopštoj propasti.
Sve je to ipak ostalo u senci glavne teme poziva – teme koja je privukla većinu onih u majicama i mantijama, a verovatno i većinu onih koji su u šetnju krenuli iz poslaničkih klupa.
ŠETNJA BEZ POVORKE: Pošto je Porodična šetnja zakazana samo nedelju dana pre najavljene Povorke ponosa koju organizuju gej i lezbejska udruženja, već u startu je bilo jasno da ova dva događaja imaju neke veze, tj. da je šetnja organizovana kao neka vrsta kontramitinga. Ako je i bilo sumnji po tom pitanju, sve su razvejane čim su se na sajtu Dveri srpskih pojavila objašnjenja i apeli namenjeni „šetačima“. Pre svega, okupljanje u slavu porodice bilo je zabranjeno za ljude koji će verovatno biti učesnici Parade ponosa: „Posebno je jasno kakve vrednosti promovišemo Porodičnom šetnjom i zato skrećemo pažnju pripadnicima LGBT populacije da ne dolaze i ne nastavljaju sa svojim provokacijama u tom kontekstu, jer ni mi ne želimo da provociramo.“ To je, dakle, bilo rešeno.
No, u obimnoj, gorepomenutoj analizi, stvar je bila dodatno akcentovana. „Ne želimo Beograd i Srbiju kao prestonicu prostitucije, alkoholizma, pornografskih parada i prazne zabave“, objasniše autori, pripremajući teren za sledeću stavku. A u toj sledećoj istaknuto je kako se „u narod hrišćanske istorije i običaja ubacuju… spolja uvezene i dotirane ideologije poput homoseksualizma i drugih manjinskih pogleda na svet“; kako se dotične ideologije trude da se uverimo u „prevaziđenost ljubavi između muškarca i žene, odreknemo potomstva i ponosimo donedavno sramnim i nemoralnim stvarima“. Konačno, tvrde autori, to će dovesti do „pojavljivanja političke stranke koja se zalaže za pedofiliju i njihov trijumfalan ulazak u vrtiće, škole, medije“.
Suvišno je, naravno, reći da su ovakve teze suprotne Ustavu, suprotne svim domaćim i svetskim zakonskim odredbama koje štite pravo čoveka na seksualno i svako drugo životno opredeljenje. Suvišno je takođe reći da su iste te teze opasne, da vode u mržnju, agresiju i u zlo. To je već rečeno, a na delu i dokazano tokom devedesetih. Ono što je u ovoj priči specifično jeste to što su navedene teze zgodno upakovane u gomilu drugih, isto toliko paranoičnih i od zdrave logike udaljenih, a dobrom delu subotnjih „šetača“ verovatno nepoznatih teza. Organizatori poručuju: „Porodična Srbija je zdrava Srbija“, „Za 100 godina neće se roditi nijedan Srbin“, „Vašoj deci se, umesto posla, nudi prostitucija“. Ni to nije kraj: „Vaše najintimnije informacije biće dostupne svakom hakeru sveta (recimo, radi primera, onima koji rade za totalitarne i destruktivne sekte, poput sajentologa)“, kaže se u pozivu na „šetnju“. Konačno, da bi sve bilo jasnije: „Srbiji je potrebna revolucija nacionalnog duha.“ Pod firmom očuvanja porodičnih vrednosti, a u formi jedne benigne šetnje, diskvalifikovani su, bolesnicima proglašeni i za nacionalnu nesreću okrivljeni svi koji su se u svojim shvatanjima braka, porodice i života uopšte odmakli bar za korak dalje od XIX veka i Prvog srpskog ustanka.
TEORIJSKA OSNOVA: Pre nego što su došli na Svetosavski plato 12. septembra, roditelji s decom su se o ideološkoj osnovi Porodične šetnje mogli informisati jedino putem internet sajta Dveri srpskih. Jedino je tamo, naime, bilo izneto sve što zapravo stoji iza idiličnog poziva na subotnju razbibrigu. O bombardovanju, čipovima ili pedofiliji nije bilo reči ni na plakatima, ni u javnim nastupima organizatora, a ni na samom događaju. To je, međutim, samo jedna dimenzija licemerja Porodične šetnje. Druga je već pomenuti tajming – koliko god bili neupućeni u ideološku pozadinu, deca s balonima i njihovi opušteni roditelji bili su zapravo samo oruđe u rukama onih koji su imali nameru da diskvalifikuju Povorku ponosa.
Deca i roditelji su, međutim, najmanji problem. U zemlji Srbiji ih je i do sada u političko-ideološke svrhe zloupotrebio svako ko je hteo. Problem su već mnogo puta pomenuti momci u majicama, kao i momci njima slični. Nezahvalno je prejudicirati šta bi moglo da se dogodi na Povorci ponosa najavljenoj za 20. septembar, ali je činjenica da su „pakovane teze“ odlična teorijska osnova za svakog ko je zbog bilo čega frustriran i ko bi stoga bio vrlo raspoložen da svoj bes i nemoć izlije na učesnike gej parade.
Ljuti ste zbog „elektronskog konc-logora“ i uvođenja čipova na lične dokumente? Ne možete tim povodom ništa da uradite? Super! Za nedelju dana okupljaju se perverznjaci, istresite se na njima! I oni su, baš kao i čipovi, produkt prljavog Zapada.
Besni ste zato što ste ostali bez posla? Ne možete ništa da uradite? Odlično! Za nedelju dana okupljaju se pederi, iskalite svoj bes! I oni su, baš kao i surova tranzicija, nešto što smo uvezli, a što nam nije trebalo.
Još pamtite NATO bombardovanje? Znate šta vam je činiti, kad već ne možete da dođete do Klintona ili Džejmija Šeja.
Organizatori, naravno, mogu da kažu kako im nije bilo ni na kraj pameti da pozivaju na nasilje. To čak i pominju u svojim manifestima, ograđujući se unapred od mogućih posledica: „Agresija naročito nije deo tradicionalnih vrednosti. Ukoliko želimo da naš odgovor na savremene pretnje porodici bude adekvatan, moramo biti civilizovani.“ Međutim, i dalje je nesporna činjenica da su parole o potrebi za „revolucijom nacionalnog duha“ osvanule baš neposredno pred Povorku ponosa i da je Porodična šetnja organizovana baš tad kad je organizovana.
Ni Dveri srpske, a ni bilo koja njima bliska organizacija, nisu priredili sličnu stvar kada u apotekama nije bilo ni aspirina, kada su se deca s ratišta vraćala u limenim sanducima, kada se čekalo u redu za mleko, kada su pelene švercovane iz Mađarske, kada je struja bila luksuz. Nije se porodično šetalo ni kasnije: zbog PDV-a na opremu za bebe, zbog javašluka i korupcije u porodilištima, zbog nasilja u školama, zbog toga što pijani muževi lome kosti svojim suprugama i deci. Sve to, valjda, nije bio razlog za šetnju.
Ovako, nedelju dana pred Povorku ponosa, šetalo se, pojalo i recitovalo.
Strogim se i pomalo bojažljivim okom gledalo na sve što se na svetosavskom platou pojavilo u solo izdanju (Da l’ je gej? Da l’ je lezbejka?).
Osmehivalo se dečici, s odobravanjem su se merkali trudnički stomaci, mahalo se balonima.
Svesni svoje misije, smrknute izraze i napete mišiće zadržali su jedino opasni momci.
Ni krivi ni dužni, Kolibri su se savršeno uklopili u tu idiličnu sliku „nacionalnog duha“.
Svi treba da znaju šta drugarstvo znači. Zajedno smo lepši. Zajedno smo jači.
„Argumenti da su lezbejke i gejevi odgovorni za pad nataliteta, belu kugu i krizu porodice su posledica homofobije i nemaju veze sa istinom“
Jedan od bitnijih apela pred održavanje Porodične šetnje bio je i onaj upućen pripadnicima LGBT orijentacije. Na sajtu Dveri srpskih njima je, naime, poručeno da ne dolaze na taj skup i „ne nastavljaju sa svojim provokacijama u tom kontekstu, jer ni mi ne želimo da provociramo“. Organizatori najavljene Povorke ponosa na ovaj apel odgovorili su mirno, tj. nisu ni odgovarali. „Povorka ponosa nikog ne provocira i nije joj to cilj, već je cilj da se skrene pažnja na kršenje ljudskih prava jedne marginalizovane grupe u društvu – na način na koji to ima pravo bilo koja druga društvena grupa“, objašnjava u razgovoru za „Vreme“ Dragana Vučković, članica Organizacionog odbora Povorke ponosa. „Oni koji smatraju da gej i lezbejski parovi ne mogu da se pridruže jednom skupu samo zato jer je reč o istopolnim parovima, zapravo otvoreno pozivaju na diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije i na kršenje postojećih zakona. U Povorku ponosa su dobrodošli svi oni koji su protiv diskriminacije a za poštovanje ljudskih prava, bez obzira na razlike koje kao pojedinci svi mi imamo.“
„VREME„: Da li Porodičnu šetnju doživljavate kao neku vrstu kontraakcije u odnosu na Povorku ponosa?
DRAGANA VUČKOVIĆ: Apsolutno ne, zato što se upravo i Povorkom ponosa ukazuje na važnost prihvatanja i vidljivosti lezbejki i gejeva u čitavom društvu pa, naravno, i okviru pojedinačnih porodica. Mi ne smatramo da su porodične vrednosti nešto što pripada ljudima ove ili one seksualne orijentacije već da u jednom društvu različitosti predstavljaju bogatstvo, a ne problem, te da je i porodicama LGBT osoba mesto na skupu koji će se desiti 20. septembra u Beogradu. Mnogi roditelji, braća i sestre gej muškaraca i lezbejki pridružiće se Povorci. Svi građani imaju pravo na slobodno okupljanje, sve dotle dokle taj skup ne poziva na nasilje, mržnju i diskriminaciju, i mi podržavamo sve da to pravo koriste.
Iako Porodična šetnja deklarativno nema direktne veze s Povorkom ponosa, utisak je da organizatori ističu „porodične vrednosti“ kao nešto suprotstavljeno vrednostima koje promoviše Povorka. Imajući u vidu da se već godinama priča o „krizi porodice„, da li smatrate da bi takvo i toliko insistiranje na porodičnim vrednostima moglo da dodatno pogorša stav javnosti prema osobama LGBT orijentacije?
Ako postoji kriza porodice u Srbiji, svakako da za to nije odgovorna gej – lezbejska populacija, već neki drugi socijalno-politički uzroci. Gejeva i lezbejki ima skoro isto u svakom društvu, bez obzira na standard, državno uređenje, veru, i taj broj je između pet i petnaest procenata od ukupnog broja stanovništva. Pitanje je samo da li želimo da poštujemo ljudska prava i da radimo na tome da društvo u kojem živimo bude dobro mesto za život svih nas, bez obzira na razlike. Argumenti da su lezbejke i gejevi odgovorni za pad nataliteta, belu kugu i krizu porodice posledica su homofobije i nemaju veze sa istinom.
Da li 20. septembra tokom Povorke ponosa očekujete bilo kakve probleme? Plašite li se reprize prethodnog pokušaja da se održi Povorka ponosa, kada su mnogi učesnici bili premlaćeni?
Ne plašimo se reprize prethodnog pokušaja zato što imamo odličnu saradnju sa policijom koja je spremna da profesionalno obavi svoj posao i zaštiti učesnike Povorke ponosa. Od samog početka ovaj skup ima podršku i odličnu saradnju sa najvažnijim resornim institucijama. Verujemo da će uz dobre preventivne mere koje je policija obavila, profesionalno postupanje za vreme samog skupa i uz jako pozitivnu atmosferu, stvorenu uz važnu podršku koju su Povorci pružile ugledne i poznate domaće ličnosti, skup proteći u najboljem redu.
Koliko su tokom priprema za Povorku ponosa bile kooperativne nadležne državne/gradske institucije? A koliko pojedinci iz vrha državnih/gradskih vlasti?
Republički ombudsman, ali i kancelarija pokrajinskog i beogradskog ombudsmana, kao i Ministarstvo za ljudska i manjinska prava kao resorno ministarstvo pružili su važnu podršku Povorci ponosa i predstavnici ovih institucija će doći na naš skup. Svakako da je ključna saradnja sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, a u pogledu bezbednosti samog skupa i mi već nedeljama imamo svakodnevnu komunikaciju i sastanke s policijom u pogledu svih detalja vezanih za Povorku. Saradnja sa institucijama na pitanjima prava i položaja gej i lezbejske populacije je mnogo bolja u poređenju sa proteklim godinama, a ova godina je, nakon usvajanja Zakona o zabrani diskriminacije, i sa Povorkom ponosa, ključna godina za LGBT populaciju.
„Ako je neka zajednica sačinjena od muža i žene, to ne znači da ti isti roditelji nisu svingeri, da ne vole različite seksualne prakse ili da nemaju partnere sa strane. Ipak, to se sve stavlja na teret gej populacije, koja je jednako različita u pogledu seksualnog života kao i svaka druga grupa ljudi“
Iako su Porodičnu šetnju organizovale grupe koje su do sada vrlo agresivno nastupale prema osobama LGBT orijentacije, učesnici su ovoga puta pozvani da nikoga ne vređaju i ne pozivaju na nasilje. Uprkos tome, Boban Stojanović, koordinator programa Queeria – Centra za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti, smatra da kontekst i vreme u kome se šetnja desila jasno ukazuju da je reč o akciji koja je organizovana kao kontraparada Povorci ponosa najavljenoj za 20. septembar. „Poziv na uzdržavanje od nasilja nije ni napredak ni marketing. To je greška jednog dela ovdašnjeg civilnog društva. Da nismo poslednjih dvadeset godina ponavljali frazu do fraze, već radili na suštinskoj promeni, na uspostavljanju vrednosnog sistema, onda bi naše reči imale težinu i ne bi svako mogao da ih izgovara. Naravno, ovde postoje časni izuzeci“, kaže Stojanović u razgovoru za „Vreme“. „Ovako, glavni argument onih koji se protive demokratskim vrednostima su: zalaganje za ‘bolje sutra’, briga države o građanima, briga institucija o zdravlju građana. Sve je invertirano i besmisleno. Oni koji su protiv civilnih vrednosti koriste jezik civilnog društva kako bi ga ućutkali.“
„VREME„: Ova šetnja je za cilj deklarativno imala promovisanje „porodičnih vrednosti“ koje su, bar kako se „između redova“ može zaključiti, suprotstavljene vrednostima koje promovišu organizacije koje se zalažu za prava osoba LGBT orijentacije. Mislite li da je u skorijoj budućnosti moguće promeniti tezu o gej kulturi koja urušava „porodične vrednosti„? Da li je, po vašem mišljenju, tu tezu uopšte potrebno menjati?
BOBAN STOJANOVIĆ: Gej ljudi i sami potiču iz porodica i formiraju svoje porodice. Zajednica mog dečka i mene se ne razlikuje od zajednice bilo kod heteroseksualnog para. Zajedno idemo u kupovinu, putujemo, družimo se, odlazimo na dečje rođendane kod naših prijatelja. Da postoji mogućnost, rado bismo usvojili dete. Toliko je dece koja nemaju roditelje, dece koja imaju roditelje koji ih maltretiraju, zlostavljaju, siluju iako su u pitanju „normalne“ hetero porodice. Tačno je da se gej kultura vezuje za seksualnost, što je normalno jer je reč o seksualnoj različitosti, ali to ne znači da bi naša deca nužno bila izložena seksualnom zlostavljanju, a još manje bilo čemu drugom što već ne postoji u vezi sa mamom i tatom. Ako je neka zajednica sačinjena od muža i žene, to ne znači da ti isti roditelji nisu svingeri, da ne vole različite seksualne prakse ili da nemaju partnere sa strane. Ipak, to se sve stavlja na teret gej populacije, koja je jednako različita u pogledu seksualnog života kao i svaka druga grupa ljudi.
Tokom prethodnog pokušaja održavanja Parade ponosa, 2001. godine, mnogi učesnici bili su premlaćeni, a o gej populaciji se posle toga mnogo više pisalo i izveštavalo. Da li se u međuvremenu svakodnevica osoba LGBT populacije na bilo koji način promenila? Vidite li bilo kakav napredak u stavu javnosti/neposrednog okruženja prema homoseksualcima?
Primećujem da je gej egzistencija sve više prihvaćena. Tome najviše doprinose mediji koji na različite načine sagledavaju gej tematiku. Počev od serija, preko ozbiljnih i dokumentarnih programa, žute štampe i analitičkih tekstova, legitimisanja gej kulture, ali i zahvaljujući radu pojedinih organizacija i velikoj podršci javnih ličnosti. Država čini najmanje jer je za nju LGBT populacija tek deo standardizacije i opravdavanje za novac koji se na račun zaštite i promocije ljudskih prava sliva iz evropskih fondova.
Queeria je nedavno istupila iz organizacije Povorke ponosa zbog „odsustva kulturnog i umetničkog sadržaja„, odnosno koncepta. Šta to zapravo znači?
Iako smo kao članovi Odbora uradili mnogo toga za ovogodišnju Povorku, nismo bili spremni da stanemo iza njenog finalnog koncepta. Smatramo da je bilo potrebno više raditi na programskom delu, na velikom broju govornika, izvođača, muzičara. Poruka gej parade je: „Život je lep, slavi ga i uživaj u njemu.“ Veliki broj gej osoba nema potrebu da se angažuje aktivistički, niti da zahteva svoja prava. LGBT organizacije koje imaju projekte iz oblasti prava su njihov servis i one to treba da rade, a gej parada je – GEJ parada sa svojom ikonografijom: perjem, šljokicama, glasnom muzikom, pa i polugolim ljudima. Međutim, deo članova Odbora se u javnosti uporno ograđivao od toga, dok smo mi zastupali tezu da je to deo gej kulture. Zapravo, reći da gej parada neće biti „parada golih ljudi i provokacije“ isto je kao da organizujemo veče kulturne baštine neke nacionalne manjine, ali da im zabranimo da dođu u svojoj nošnji. Takav stav je okosnica homofobije. Ili, kako bi to rekao Pat Kalifia: „Sve što LGBT pokret želi da učini je da se dopadne hetero većini.“
Da li ćete ipak učestvovati u Povorci?
Iako je bilo teško odlučiti, odgovor je – ne. Jednostavno, osećamo da to nije „Prajd“ kakav mi želimo i da se ulagivanjem vlastima ne postiže mnogo toga. Tokom priprema Povorke najveći fokus je stavljen na institucije i policiju, a najmanje na konsultacije sa samom populacijom i na istraživanje njihove vizije „Prajda“. Iako sam gej aktivista, ja nemam prava da Povorku ponosa organizujem onako kako ja vidim, već onako kako mi gej populacija kaže. Zato i ne postoji gej pokret, zato naše organizacije imaju malu podršku populacije za koju radimo. Queeria centar je mala grupa, sa nekoliko projekata godišnje, sa malim budžetima. Ipak, naša je filozofija da radimo samo vidljive stvari kao što su kampanje ili Queeria kalendar. I uvek pitamo za mišljenje gej populaciju, lično ili preko interneta, Fejsbuka… Gej ljudima koji nisu otvoreni kao mi to mnogo znači. Nažalost, ovaj važan segment nije bio u fokusu organizatora Povorke.
Šta će se, po vašem mišljenju, događati na beogradskim ulicama 20. septembra 2009. godine?
Dešavaće se ono što će odgovarati vlastima i policiji. Odnos vlasti prema ratnim zločinima ili gej paradi je uvek stvar trenutka i njihove procene koliko je nešto korisno za njihovo etabliranje ili nije. Ovdašnje vlasti već godinama koketiraju sa domaćim nacionalizmom i evropskim vrednostima, pa ćemo videti na koju će stranu 20. septembra prevagnuti klackalica.
Rekonstrukcija vlade i Ružić na N1 nekako su postali ista tema. Kojom logikom, kojim putevima, nejasno je. Jasno je samo da je ovo jedno veliko prepucavanje dve vladajuće stranke, u kom su paramediji i megafoni vlasti samo sredstvo za slanje kriptičnih poruka na relaciji SNS–SPS. Niko se tu ne obraća građanima, niti su oni bitni
Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
“Imaćemo povlašćene okrivljene. To će biti oni koje tužilac odluči prve da sasluša. Prvi okrivljeni će se saslušavati bez prisustva ostalih okrivljenih i njihovih branilaca. Kod drugog okrivljenog po redu saslušavanja, tokom davanja iskaza, moći će da prisustvuje samo prvi koji je saslušan sa svojim advokatom. Dakle, kada poslednji dođe na davanje iskaza kod tužioca, svi već saslušani sa svojim braniocima moći će da prate njegovo izlaganje i postavljaju mu pitanja, a on nije imao prava da ta pitanja postavlja njima. Kako će tužilac određivati i po kojim kriterijumima kog okrivljenog će prvog da sasluša, a koga kao drugog ili trećeg ili poslednjeg, nije propisano”
U Srbiji ima oko 3.600 kladionica, što je skoro duplo više od broja osnovnih i srednjih škola. U manjim gradovima su, pored pekara i apoteka, uglavnom jedini objekti. Ali fizičke kladionice danas čak više nisu ni potrebne da bi se razvila zavisnost od kocke jer se sve više mladih kocka onlajn. Šta (ne) donose nova zakonska rešenja
Uoči ovogodišnjeg Beograd Prajda, “Vreme” je istraživalo kako je o ovom događaju pisala ekstremna desnica u svojim Telegram kanalima i na Iks profilima. Parada “izopačenjačkih nakaza”, “parada bolesnika”, “parada degenerika”, “pederska parada”, “satanistička parada”, “parada srama” samo su neka od živopisnih imena kojima je na društvenim mrežama nazivana Parada ponosa
Skidanje pa vraćanje semafora na raskrsnici kod Ušća koja je pretvorena u kružni tok je još jedan eksperiment in vivo na Beograđanima
Šefica Evropske komisije donela je pohvale Vučiću. Ali, ništa lično, pa ona je ionako došla samo zbog posla, a ne zbog nekakvih „evropskih vrednosti“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
