Bojana Sumonja karatistkinja i novinarka.
Država ne treba da finansira one koji su (najpoštenije) zaradili baveći se profesionalno sportom, već da ulaže u one koji nemaju – u mlade talente jer im je svaka moguća pomoć potrebna na početku dugog puta do uspeha, ali i siromašne veterane koji su postignutim vrhunskim rezultatima zaista doprineli afirmaciji svoje zemlje, a sportom su se bavili samo iz ljubavi
Da je osamdesetih godina prošlog veka postojala Uredba o nacionalnim priznanjima i novčanim nagradama za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta u ondašnjoj Jugoslaviji, potpisnik ovih redova imao bi u svojoj sportskoj biografiji, osim 16 osvojenih medalja na nacionalnom nivou (prvenstva države) i 12 na šampionatima Evrope i sveta, bilans od 65 hiljada evra (mereno danas), kao i doživotna mesečna primanja od oko 170 hiljada dinara. Ali, nije postojala. Osvajači medalja na najvećim takmičenjima dobijali su zlatne značke Saveza organizacija fizičke kulture Jugoslavije (SFKJ), ponekad zlatnik sa likom druga Tita ili Nikole Tesle, mnogo diploma i priznanja za doprinos razvoju i afirmaciji sporta u Jugoslaviji. Ipak, najveća nagrada za “ostavljeno srce na terenu” bilo je mesto na pobedničkom postolju i intoniranje nacionalne himne u čast njihovih pobeda. To nije imalo cenu.
Mnogo godina kasnije, kako bi rekao Markes, stvari su se znatno promenile. Vrhunski sportisti su postali profesionalci i svaki njihov uspeh u svim fazama takmičenja novčano je nagrađivan. Ono što se, verujem, nije promenilo to je neprocenjiva vrednost osvajanja titule šampiona na najvećim međunarodnim takmičenjima i intoniranje nacionalne himne u čast njihovih pobeda.
Zato ne verujem da će obećanih “100 hiljada, a možda i 200 hiljada evra za svaku zlatnu medalju osvojenu u Parizu” na Olimpijskim igrama iduće godine biti veći motiv za naše odbojkašice koje ovog puta na nedavno završenom Evropskom prvenstvu nisu uspele da odbrane zlatnu medalju, jer im u bogatoj kolekciji trofeja jedino nedostaje olimpijsko “zlato”. Takođe, ni košarkašima koji su, uprkos svima što su izostali iz reprezentacije i uprkos svemu što ih je usput snašlo, zamalo postali prvaci sveta. Sportisti nekako radije broje titule, a ne evre.
NI FER, NI POŠTENO
S druge strane ove priče o vrhunskim sportistima i parama su takozvane sportske penzije. Uredba Vlade Srbije koja je prvi put doneta 2006. godine bila je posebno dragocena za vrhunske rezultate postignute u onim ne tako popularnim, takozvanim malim sportovima. I dok su se nagrade za osvojene medalje jednako delile i malim i velikim, učinjena je nova diskriminacija: pravo na penziju posle navršene 40. godine života dobili su samo sportisti u sportovima koji su na programu Olimpijskih igara.
Kao nekadašnja vrhunska sportistkinja, imam snažan osećaj odsustva fer-pleja u ovoj, bez sumnje plemenitoj ideji da država treba da se oduži sportistima koji su pronosili slavu svoje zemlje. Uostalom, i sama sam kao sportski novinar promovisala tu ideju kroz reportaže o našim slavnim atletičarima Ivanu Gubijanu i Franji Mihaliću; oni su više od pola veka bili jedini osvajači olimpijskih medalja u atletici (sve do Ivane Španović i njene “bronze” u Riju), a starost su dočekali u više nego skromnim uslovima života.
Ali, osim siromašnih sportskih veterana, pravo na penziju dobili su i sportisti koji su svojom veštinom stekli, osim slave, i dovoljno novca da i sami pomažu socijalno ugrožene grupe, kroz sopstvene fondacije i humanitarne akcije. S druge strane, učinjena je nepravda prema sportistima koji nisu imali tu sreću da njihov sport bude u programu Olimpijskih igara, uprkos vrhunskim uspesima, šampionskim titulama, intoniranju nacionalne himne. A u program Olimpijskih igara stalno ulaze neki novi sportovi, izlaze stari – pre nekoliko godina malo je nedostajalo da iz programa ispadne rvanje, najstariji učesnik ne samo Olimpijskih, nego i svih ostalih antičkih igara. Na Igrama u Parizu 2024. osim skejtbordinga, surfovanja i penjanja, na programu će biti i brejkdens. Ne znam kako će se današnji klinci opredeljivati (ili njihovi roditelji) da li da obezbede sebi penziju “pravilnim” izborom sporta ili prema stvarnoj sklonosti i talentu za neki drugi. I šta ako za nekoliko godina taj sport izgubi status olimpijskog?
Osim toga, ako je sport kojim ste se bavili olimpijski, a vi bili član reprezentacije koja je osvojila medalju, stičete pravo na penziju bez obzira na to da li ste na terenu odigrali sve utakmice ili ste više sedeli na klupi. Kad je ova Uredba Vlade Srbije stupila na snagu, sećam se izjave Jelene Genčić, koja je sportsku slavu stekla tek sa pojavom Novaka Đokovića kao njegov prvi trener, da je sva sreća što se u svom bogatom sportskom životu jedno vreme našla i na golu rukometne reprezentacije Jugoslavije koja je na nekom evropskom šampionatu osvojila treće mesto. Sportska penzija koja joj je tom Uredbom pripala bila je znatno veća od one koju je stekla kao televizijski reditelj. Na stranu što njene sportske zasluge i trenerski dar nadmašuju taj formalni uslov za sticanje nacionalne penzije.
MOTIVI I NJIHOVO PREISPITIVANJE
Ako ste, pak, osvajali medalje na svetskim i evropskim prvenstvima u neolimpijskim sportovima, imate divne uspomene na slavne dane, ali nemate pravo na penziju.
Na poslednjim Olimpijskim igrama održanim u Tokiju naša Jovana Preković osvojila je “zlato” u karateu koji je, samo u toj prilici, zahvaljujući domaćinu Igara, ušao u program jer je Japan postojbina karatea. Ako će za najveći sportski uspeh jedna naša karatistkinja biti nagrađena doživotnom penzijom, zar nije učinjena nepravda prema nekadašnjim svetskim i evropskim šampionima ove zemlje kao i budućim, jer karatea više nema u programu Igara? A Jugoslavija, a potom i Srbija osvojila je najviše medalja na evropskim i svetskim prvenstvima od svih neolimpijskih sportova u okviru Svetske i Evropske karate federacije, koja je priznata od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta.
Kako da se u našem svetu sporta ova situacija promeni na pravedniji način? Možda da se preispitaju motivi ne zašto se sportisti takmiče, već iz kojih razloga država neke od njih nagrađuje. Posle svake osvojene titule, uključujući poslednju osvojenu na Otvorenom prvenstvu Sjedinjenih Država, Novak Đoković je isticao koliko voli sport kojim se bavi, sreću što ima priliku da se neprekidno usavršava i pomera sopstvene granice i koliko mnogo je naučio. I nijednom nije propustio priliku da istakne žrtvu koju su njegovi roditelji podneli da bi mu omogućili da igra tenis.
Možda je ovo odgovor: da država ne treba da finansira one koji su (najpoštenije) zaradili baveći se profesionalno sportom, već da ulažu u one koji nemaju – u mlade talente jer im je svaka moguća pomoć potrebna na početku dugog puta do uspeha, ali i siromašne veterane koji su postignutim vrhunskim rezultatima zaista doprineli afirmaciji svoje zemlje, a sportom su se bavili samo iz ljubavi.
Premijer je saopštio da podnosi ostavku jer je čuo šta se te noći dogodilo u Novom Sadu. Ne znamo da li bi iko u to mogao da poveruje, tim pre što će se docnije tokom dana pojaviti informacije o povezanosti napadača i vladajuće partije. A ponovilo se ono što smo videli već više puta: kad god Vučić, kao što je učinio na konferenciji za novinare u ponedeljak, garantuje bezbednost – neko nastrada
Ovo nije nikakva obojena, uvezena ili bilo kakva druga revolucija, nego autentična težnja studenata i građana Srbije da dođe do promena u našoj zemlji. Zato mislim da ne treba mnogo da se obaziremo na izjave stranih zvaničnika ni iz SAD ni iz Rusije. Mi imamo svoj autentičan i nacionalni cilj, a to je da opstanemo i da omogućimo normalan život
U nedelju i ponedeljak, 26. i 27. januara, održan je još jedan spektakularan protest (na slici) u organizaciji studenata – dvadesetčetvoročasovna blokada Autokomande, ključne beogradske saobraćajne petlje. Sve je delovalo kao da se sanja. Besprekorna organizacija, poruke na transparentima koje ćemo dugo pamtiti. Ovi protesti su drugačiji od svih ranijih antirežimskih i zbog beskrajne kreativnosti, duhovitosti, razgranate kulture bunta, koja svedoči o njegovoj velikoj životnoj snazi i mogućnosti da se pojačava. Pa dalje – građani su spremali studentima hranu, atmosfera je bila jako dobra, studenti su igrali basket, tenis, pridužili su se protestu i poljoprivrednici, bajkeri, taksisti
Sa megafona bruji glas koji ljubazno podseća okupljene da sakupljaju za sobom i ne ostavljaju smeće. Akcija čišćenja uskoro počinje i trajaće poslednja tri sata blokade. Polako se pakuju neki od transparenata, dok oni zakačeni na nadvožnjaku iznad autoputa ostaju kao podsetnik. A onda, studenti će se podeliti. Neko ide kući da se odmori, a neko – pravac na fakultet. Blokade se nastavljaju
Iako je skup u Jagodini bio pokušaj SNS-a da odgovori na organsko nezadovoljstvo koje mesecima bukti širom zemlje, slika predsednika Srbije kako vijori barjakom dok njegove pristalice odlaze izgledala je više kao poraz. Na koji način je režim do sada uspevao da izađe iz kriznih situacija? I kako ti mehanizmi deluju u ovim nedeljama
Aleksandar Vučić tvrdi da nikad neće pristati na prelazni kabinet. Treba mu verovati, ali uslovno. Zašto? Zato što će pristati na sve čim bude nateran. A biće
Srpska opozicija je na odličnom putu da propusti priliku tako što se ne bavi politikom, ne ume da se dogovori i ponavlja pogubnu formulu „prvo da se ispune studentski zahtevi“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Osvojena je srebrna medalja na Svetskom prvenstvu u košarci, reprezentativna košarka opet u modi. Timska igra i posvećenost naših reprezentativaca ispale su zarazne. Da li bi ovaj tim imao istu hemiju da su se svi košarkaši odazvali pozivu Svetislava Pešića? Ipak, direktan plasman na Olimpijske igre koje se sledeće godine održavaju u Parizu možda je i važnija stvar za našu košarku od osvajanja medalje. Najbolji igrači iz Srbije igraju u NBA ligi i Euroligi i obično su sprečeni da učestvuju na kvalifikacionim turnirima
