Kolektivno otkazivanje poslušnosti

Ako vam ovih dana zatrebaju usluge advokata – verovatno ćete morati da sačekate do 4. marta. Ako ste rešeni da pošaljete dete u školu, ogromne su šanse da ćete naići na puste hodnike i zakatančena vrata.

Neproglašeno tromesečno vanredno stanje u Srbiji dovelo je do toga da građani trenutno mogu da biraju između dve slobodne aktivnosti. Ukoliko, recimo, želite da odete na protest, sva je prilika da je bauk pobune stigao i u vaš grad. Ako ste, s druge strane, pristalica vladajuće koalicije, nemojte klonuti duhom – putujuća svita predsednika Srbije uveliko je na nacionalnoj turneji i sasvim je moguće da će ubrzo svratiti u vaš grad, varoš ili selo.

Protesti se, ovog puta, šire većom brzinom nego što je Vučič kadar da isprati – možda je zbog te žurbe vozilo predsednika Srbije jurilo neprilagođenom brzinom kada mu je pukla guma, a tabloidi to proglasili za još jedan atentat?

Teško je voditi evidenciju o tome u kojim mestima se održavaju protesti, kao i o tome koje su škole u potpunoj ili delimičnoj obustavi rada. Arhiv javnih skupova je 8. februara saopštio da od 168 lokalnih samouprava u Srbiji (izuzimajući teritoriju Kosova), protest povodom tragedije u Novom Sadu nije održan u samo pet opština – Adi, Niškoj Banji, Medveđi, Preševu i Vranjskoj Banji.

Lokalno stanovništvo Mola, naselja u opštini Ada, ubrzo je deljenjem fotografija na društvenim mrežama demantovalo tvrdnju da u ovoj opštini nije bilo protesta. To, u trenutku pisanja ovog teksta, ostavlja četiri od 168 opština i gradova u Srbiji bez organizovanih demonstracija. Uzevši u obzir dinamiku dešavanja, sasvim je moguće da se taj broj dodatno smanji do trenutka kada se ovaj broj “Vremena” pojavi na kioscima.

Tako je Srbija u vrlo kratkom periodu iz uspavanog i letargičnog stanja prešla u stanje hiperprobuđenosti, koje se, paradoksalno, manifestuje stajanjem u mestu. Šta se sve u Srbiji do sada zaustavilo?

NEOČEKIVANI BUNT

Ipak nije sve stalo, ali kako vreme odmiče, funkcioniše sve slabije. Radi se o bezuslovnoj poslušnosti vladajućoj stranci u manjim mestima. Jedna od najvažnijih odlika aktuelnih protesta, pored neočekivane studentske istrajnosti, upravo je činjenica da se oni održavaju svakodnevno, pa i u mestima u kojima je do juče bilo nezamislivo izraziti nezadovoljstvo na ulici.

Primera radi, protesti podrške studentima održani su u Bosilegradu, gde je Srpska napredna stranka na lokalnim izborima u junu osvojila 95 odsto glasova. U lokalnom parlamentu opozicija ne postoji, 30 mandata uzeli su naprednjaci, a jedan radikali. Protestima se priključila i Surdulica, gde je vladajuća koalicija na poslednjim izborima osvojila 90 odsto podrške, a na ulice su izašli i meštani Pećinaca, gde naprednjaci imaju preko 80 odsto glasova.

Dobar primer za nestanak straha jeste i izlazak građana na proteste u Lučanima. Iako u ovom mestu SNS nema tako ubedljivu podršku kao u pomenutim opštinama – tričavih 57 odsto na poslednjim lokalnim izborima 2022. godine – radi se o varoši od oko 3000 stanovnika u kojoj maltene svi žive od fabrike “Milan Blagojević – Namenska”. Istovremeno, ovo je mesto naširoko poznato po tome što je ostrakizovalo Milovana Milivojevića koji je, nakon što mu je sin poginuo u ovoj fabrici, pokrenuo tužbu protiv njenih rukovodilaca.

Da nije sve tako ružičasto u vladajućem biračkom telu pokazuje i činjenica da turneja predsednika Aleksandra Vučića po Srbiji ne prolazi baš glatko. Umesto da se mitingaši zanimaju za očuvanje mira i za zle studente koji bi protestima da ruše državu – o čemu je predsednik vrlo raspoložen da priča i piše – ispostavilo se da mnoge od njih više interesuje sopstvena egzistencija i rešavanje korupcije na lokalu. Zbog toga slike koje ovih dana stižu sa Vučićevih stendapova umesto čudesne zemlje Oz često prikazuju nervozne građane i predsednika na ivici strpljenja.

foto: katarina stevanović

ŠKOLE U OBUSTAVI NASTAVE

Nešto manje neočekivan, ali dosta radikalniji bunt pojavio se u prosveti. Visoko obrazovanje u Srbiji već više od dva meseca stoji, a ono što je počelo kao studentski bunt ubrzo je zadobilo zvaničnu podršku velikog dela profesora. Univerzitet u Beogradu, kao najveći univerzitet u Srbiji, potpuno je stao iza zahteva studenata i odbio da o prestanku blokada pregovara sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem.

Ozbiljna borba se, međutim, odvija u srednjim i osnovnim školama. Iako je drugo polugodište zvanično počelo 20. januara – tako je, barem, naredio premijer u ostavci Miloš Vučević – značajan broj škola je u potpunoj ili delimičnoj obustavi nastave. Bes prosvetnih radnika zbog nepoštovanja dogovora o izjednačenju njihove plate sa prosečnom zaradom u Srbiji pomešao se sa ljutnjom zbog nasilnog prekida prvog polugodišta i protestima podrške studentima; sve ovo dovelo je do toga da protesti prosvetnih radnika nadiđu sindikalna pitanja.

Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka u penziji i sociolog, kaže za “Vreme” da je bunt nastavnika indirektna posledica širih građanskih protesta podrške studentima u blokadama.

“Tako dolazi do situacije u kojoj, u granama poput prosvete, zahtevi nadilaze klasične štrajkačke zahteve, koji su uglavnom vezani za zarade, uslove rada, kolektivno pregovaranje. Onda kada se radi o očuvanju ugleda i sprečavanju daljeg unižavanja profesije, sledeći korak je neka vrsta samoorganizovanja koja traži učešće i maturanata i roditelja”, ističe Stojiljković.

OHRABRIVANJE SINDIKATA

Na primer, na teritoriji Užica i Čačka gotovo sve srednje i većina osnovnih škola uopšte ne rade, a najavljeno je da nastava neće početi sve do ispunjenja studentskih zahteva. Objedinjen spisak škola u blokadi ne postoji, a “Vreme” je u razgovoru sa nekim prosvetnim radnicima saznalo da se oni u svojim školama sastaju na nedeljnom nivou kako bi glasanjem odlučili o daljoj sudbini obustave rada. Za sada nema naznaka da će se škole vratiti u redovno stanje, a predstavnici nove Asocijacije škola u štrajku, sa sedištem u Čačku, pozvali su sve škole u Srbiji da 13. i 14. februara obustave nastavu.

Stojiljković objašnjava da je u pogledu protestne obustave rada srpsko zakodavstvo kranje rigidno: “Zakon o štrajku iz daleke 1996. godine praktično ne poznaje ni generalni štrajk, a ni štrajk solidarnosti koji prevazilazi nivo jedne grane. Zakon toliko širi delatnosti od javnog interesa da ili zabranjuje ili krajnje ograničava bilo kakav štrajk, pa sve što možete, na primer, jeste da umesto 45 minuta držite čas od 30 minuta, što u ovakvoj situaciji gotovo da ne znači ništa”.

Naš sagovornik dodaje i da je studentska pobuna dovela do toga da se i sindikati ohrabre. “Nadam se da će aktivnosti na sceni zaposlenih i njihovih sindikata biti koordinirane”, kaže Stojiljković. “Podiže se spremnost sindikata da povodom svakog opravdanog razloga ponovo izađu na ulice. Ako su studenti počeli da ignorišu predsednika kao neovlašćenog, mislim da će se prekinuti i tradicionalna moda u sindikatima da, kad iscrpe sve druge mogućnosti, razgovaraju sa predsednikom, koji je neovlašćen”, navodi sociolog.

GENERALNI ŠTRAJK NA DELU

Nisu prosvetni radnici i studenti jedini koji otkazuju poslušnost. Već je spomenuto da su se protestima priključili i advokati, koji su 3. februara proglasili jednomesečnu obustavu rada. Ovo je, iako delimična, do sada najduža obustava rada advokata od početka 2025. godine.

U obrazloženju odluke Advokatske komore Srbije (AKS), koja broji oko 12000 članova, navodi se da “nijedan od zahteva studentskih protesta nije ispunjen”. Oni ukazuju i na probleme iz sopstvene struke – nezadovoljni su, između ostalog, radom sudova i tužilaštava, koji ignorišu “gruba kršenja prava građana”, a “tolerišu nezakonitosti u radu sudskih, tužilačkih i bezbednosnih činilaca”. Jedan od zahteva advokata je i razrešenje ministarke pravde Maje Popović.

Prvi put u istoriji gotovo sva beogradska pozorišta odlučila su da sedam dana ne održavaju predstave. Na ulice su u proteklom periodu izlazili i radnici “Apoteke Beograd”, nezadovoljni stanjem u tom preduzeću. Nedavno je ispred Elektroprivrede Srbije održan i protest dela radnika Kolubare, a deo njih je zapretio i štrajkom. Za sada, ipak, takvog štrajka nema. Iako se nedeljama šuška o generalnom štrajku, Stojiljković objašnjava da se u Srbiji ovakav vid pobune nikada nije dogodio.

“Ono što je na to zaličilo bila je prelomna situacija u Kolubari 2000. godine, kada su vojska i policija krenule da interveniše prema rudarima. Tada su sindikati zapretili obustavom rada. Ipak, štrajk u javnim preduzećima dešava se u krajnjoj fazi polarizacije. Tačno je da raste energija protesta i želja da se više ništa ne trpi. Mit o generalnom štrajku postaje moguć kao masovan štrajk solidarnosti ili upozorenja koji traje 15 minuta kao odavanje pošte žrtvama, jedan sat, dan ili nekoliko dana. To već imamo na delu”, ističe Stojiljković.

foto: milena vlajić / fonet

MENJA SE DRUŠTVENA KLIMA

Na ulice su izašli i lekari u belim mantilima, a Srpsko lekarsko društvo (SLD) zvanično je podržalo zahteve studenata. Poljoprivrednici su uz studente od samog početka. Štite ih traktorima, dok istovremeno, poput prosvetara ili advokata, biju sopstvene bitke. Upravo to je i zajednička nit svih protesta – iako sve pobunjene strukture društva pokušavaju da reše probleme u svojoj kući, sve ih ujedinjuje široki front podrške mladim akademcima i njihovoj borbi za pravednije društvo.

“Mi jesmo tradicionalna i prilično autoritarna politička kultura. Ta vrsta kulture sada je prvi put dovedena u pitanje”, kaže Stojiljković. “Do sada smo imali situacije normalizovanog klijentizma. To sada postaje nepoželjno. Podrška studentskim protestima, protestima srednjoškolaca, profesionalnih udruženja i sindikata u medijima postaje poželjno društveno ponašanje”, zaključuje Stojiljković.

RAZBIJANJE PRIVIDA O ČUDESNOJ ZEMLJI

Dakle, stalo je visoko, a dobrim delom – iako ministarka prosvete tvrdi drukčije – i srednje i osnovno obrazovanje. Ne rade ni advokati, čime se efektivno blokira rad gotovo celog pravosuđa. I mnoge druge društvene grupe i profesije otkazuju poslušnost – bilo da su to penzioneri, bajkeri, poljoprivrednici, lekari, apotekari ili dojučerašnji aktivisti Srpske napredne stranke. Čak se se i glasači SNS odvažuju da otvoreno kritikuju predsednika i njegove lokalne kabadahije, a to što se predsednik Srbije iz petnih žila trudi da organizuje skup na svakom omanjem gradskom trgu ili u sportskoj hali pokazuje da su neistinite Vučićeve tvrdnje da njegova popularnost iz dana u dan raste.

Pošto smo već pomenuli privid o čudesnoj zemlji Oz, u tom ćemo maniru i zaključiti ovaj tekst. Nekada davno, Doroti je u svojim magičnim cipelicama stigla pred vrata Smaragdnog grada, a Čuvar Kapije joj je naredio da stavi zelene naočare kako ne bi bila zaslepljena sjajem njegovih dragulja. Na samom kraju knjige ispostaviće se da Smaragdni grad uopšte nije tako impozantan, već da je zelen samo zbog zelenih naočara, a da je strašni i moćni Čarobnjak preplašeni prevarant koji se krije iza zavese. Pa, ne kaže se bez razloga da život imitira umetnost.