Ko to tamo lobira

Kada je u februaru 2014. godine Evropska unija donela direktivu koja je uvela dodatne restrikcije na konzumaciju duvana, administrativno sedište Unije u Briselu četiri nedelje je opsedala vojska od 200 ljudi koje su platile tri najveće duvanske kompanije na svetu, sa samo jednim ciljem – sprečiti dalje donošenje zakona štetnih po poslovne interese duvanske industrije. Tri miliona evra uloženo je u ovu korporativnu invaziju na Brisel, kako bi se Evropska komisija odvratila od sličnih poteza u budućnosti, a Evro parlamentu i nacionalnim vladama ukazalo na sve negativne posledice nastavka ovakve zakonodavne prakse.

Brzina reakcije i snaga kontraofanzive lobista na Brisel najbolju su pokazatelj kojom silinom funkcioniše i sa kakvim resursima raspolaže lobi industrija u kojoj se svake godine obrne jedna milijarda evra. Koliko je lobiranje u Briselu ozbiljan posao ukazuje i broj ljudi koji se ovim poslom bave.

Prema konzervativnim procenama trenutno se preko 30.000 ljudi na ovaj ili onaj način bavi lobiranjem, što je impresivan podatak ako se zna da u Evropskoj komisiji radi tek oko 31.000 ljudi. Poređenja radi, američka federalna administracija ima zadivljujućih 1,4 miliona zaposlenih, koje pokušava da lobira oko 12.500 profesionalnih lobista. U SAD je tokom 2015. godine potrošeno zadivljujućih 3,22 milijarde dolara na lobi usluge.

foto: claude truong-ngoc / wikimedia

KO TO TAMO LOBIRA: Ko i koliko lobira po Briselu dobro pokazuje i registar sastanaka u Evropskoj komisiji. U njemu je samo za 2015. godinu ubeleženo više od 4000 sastanaka lobista i visokih zvaničnika Komisije. Najviše su ih imali Gugl i nevladina organizacija za zaštitu divljih životinja WWF – 29, a za njima sledi američki Dženeral elektrik sa 26. Sa druge strane, najinteresantniji lobistima, sa apsolutno najviše sastanaka, njih čak 118, bio je komesar Migel Kanjete, zadužen za energetiku. Sa njim su se viđali gotovo svi – od Volksvagena do WWF-a. Na ove sastanke i druge lobi aktivnosti u Briselu velike kompanije troše u proseku 10-15 hiljada evra mesečno, dok su budžeti nevladinih organizacija znatno manji i zavise od izvora finansiranja.

„Nevladine organizacije su zbog ograničenih budžeta često značajno ‘agresivnije’ od korporacija koje mogu da priušte sebi da strateški deluju tokom dužeg perioda“, kaže za „Vreme“ bivša visoka funkcionerka Komesarijata za poljoprivredu Evropske komisije dr Jarka Člupkova.

Lobiranje, dakle, nije samo igračka velikih korporacija: „U Briselu lobiraju svi – od lokalnih samouprava, preko regiona, nevladinih organizacija, privrednih udruženja, zanatlija, poljoprivrednika, pa čak i vlade članica Evropske unije lobiraju za svoje interese“, opisuje Samanta Sivursum, vlasnica agencije Acquitas, jedne od aktivnijih lobi agencija u Briselu sa klijentima koji dolaze sa svih kontinenata.

„Briselski lobisti su najrazličitiji ljudi – od bivših poslanika i evro-funkcionera, do stručnjaka za PR. Ne postoje neka određena pravila kako se postaje lobistom, treba samo da ubedite klijenta da umete da radite taj posao, na primer, sa ozbiljnim referencama“, tvrdi dr Duško Krsmanović, jedan od vodećih stručnjaka za lobiranje u Srbiji.

REGULACIJA ILI SLOBODNO TRŽIŠTE: Sa milijardama u opticaju naivno bi bilo očekivati da se pri regulaciji može osloniti samo na visoke etičke standarde i moral samih lobista ili onih koje oni lobiraju. Na kraju krajeva, u opticaju su i mnogo veće sume od onih unutar same industrije. Prema jednom američkom istraživanju, kompanije koje su između 2008. i 2010. godine na lobiranje u Vašingtonu potrošile 476 miliona dolara, dobile su u istom periodu poreske olakšice u vrednosti od čak 11 milijardi dolara. Zbog toga se regulaciji delovanja lobista pristupa veoma pažljivo.

foto: marko rupena

Jer, ponekad je jako teško razlikovati trgovinu uticajem, koja je krivično delo, od lobiranja: „Etičko lobiranje je pružanje tačnih i proverenih informacija u procesu donošenja odluka“, jasan je dr Krsmanović: „Svako štelovanje informacija koje se dalje plasiraju i manipulativno lobiranje, u principu je najpre neetički, a može otići i u kriminalnu aktivnost.“

Evropska komisija reguliše uticaj lobista svojim etičkim kodeksom sa kojim se zaposleni upoznaju detaljno pre stupanja na dužnost. On propisuje čak i vrednost ručka koji se može pojesti u društvu registrovanog lobiste. „Komisija naravno reguliše, a pojedini lobisti se trude da ta pravila zaobiđu i to je dinamika lobiranja svuda, ne samo u Briselu. Uvek ima onih koji poštuju i onih koji ne poštuju pravila“, objašnjava dr Člupkova. „Zbog toga je transparentnost ključna.“

PRAVILA, KODEKSI, REGULE I REGISTRI: Evropske institucije nisu jedinstvene u regulisanju procesa lobiranja. Tako će, u pokušaju da lobiranje učini transparentnijim, Evropski parlament od 2017. godine uvesti obavezan upis u registar lobista bez kojeg neće biti mogući ulazak u Parlament ili slobodan pristup ni informacijama, ni konsultacijama.

„Evropska komisija ima nešto blaža pravila mada se i tu sve češće razmišlja o uvođenju obaveze registracije koja je trenutno dobrovoljna. Ipak, danas je sve manje funkcionera EU koji će sa vama pričati ako niste registrovani lobista. Pritisak javnosti učinio je svoje i potreba za maksimalnom transparentnošću je danas prisutnija nego ikad“, objašnjava Sivursum.

Kada je reč o Srbiji, prema trenutno aktuelnoj strategiji za borbu protiv korupcije država se obavezala da tržište lobiranja uredi sledeće, 2017. godine. „Nacrt zakona o lobiranju postoji od 2010. godine i spreman je za javnu raspravu. Velike su šanse da će, usled pritisaka iz EU zakon konačno biti donet početkom 2017. godine“, kaže za „Vreme“ Zoran Domazet, izvršni direktor Društva lobista Srbije.

Opšta ocena je da je lobi tržište neregulisano, to jest ograničeno samo pozitivnim pravom, odnosno zakonskim rešenjima smeštenim u trećim zakonima – od onih koji regulišu ponašanje državnih službenika sve do krivičnog zakona.

„Izazova će pri regulaciji biti mnogo, posebno ako se zna da je prema iskustvu sa kojim raspolažu zemlje u tranziciji jaka pravna država preduslov svih preduslova da ovakvi zakoni proizvedu bilo kakav efekat“, kaže jedan od 91 člana Društva lobista Srbije, koji je insistirao na anonimnosti. Sa njim se slažu i ostali sagovornici „Vremena“.

Interesantan osvrt na efekte regulacije ima i Dubravko Miholić, predsednik Nadzornog odbora Hrvatskog društva lobista i partner u agenciji „Hauska i Partner“, koji se lobiranjem u Hrvatskoj bavi već skoro deceniju. „Regulacija u uslovima slabe države, bez efikasnih kontrolnih mehanizama, zapravo gura lobiste u sivu zonu. Oni postaju konsultanti i tu tek počinju mogućnosti neetičkog lobiranja“, kaže Miholić. Njegov je savet slediti pozitivne primere iz Evropske komisije i njenog Registra transparentnosti.

PRAVNA DRŽAVA PREDUSLOV SVEGA: Da bi i u slučaju Srbije slaba pravna država i zaista mogla biti prepreka efikasnom sprovođenju te da bi od eventualnog Zakona o lobiranju mogla nastati još jedna farsa, svedoče primeri Crne Gore i Makedonije gde i pored zakonskih rešenja nema niti jednog registrovanog lobiste, mada je sasvim jasno da se i tamo lobira, kao i svuda na bijelom dunjaluku.

„Problem sa registracijom lobista kod nas je i u tome što ona pretpostavlja i javnost u radu, a to je nepremostiv problem za sve one koji kod nas, u Crnoj Gori ili u Makedoniji donose odluke. Zahtevati od političara javnost u radu često je isto što i zahtevati od vampira da se ogrne belim lukom“, kaže naš sagovornik iz Društva. Da je uvođenje javnosti u rad istovremeno i jedna od osnovnih prepreka za donošenje zakona, tvrdi i njegov kolega iz udruženja Domazet.

O obaveznoj registraciji lobista donekle slično razmišlja i dr Krsmanović, koji je na temi lobiranja i doktorirao: „Zakoni koji uređuju lobing spadaju u tzv. sunshine zakone kojima je cilj da osvetle situaciju, u ovom slučaju kanale uticaja. Njihov zadatak bi trebalo da bude upravo to da učine stvar transparentnijom, a ne da preterano regulišu.“

Koliko je pravilna regulacija lobiranja bitna za privredu svedoči i primer kompanije BASF koja je usled nemogućnosti da efikasno utiče na brzinu donošenja odluka unutar Evropske unije preselila deo svoje firme u SAD, gde se zakonodavac pokazao kao značajno fleksibilniji.

Iskustva iz Slovenije pokazuju da je trik ipak u jednostavnom zakonu, koji svima omogućava da se, uz registraciju, bave ovim poslom. „Zakon mora biti lagan, lako promenjiv kako bi mogao da prati razvoj tržišta, ali i lako primenjiv“, kaže Krsmanović. Sa njim se slaže i njegov hrvatski kolega: „Ključna reč je transparentnost“, ističe Miholić.

ČEMU REGULACIJA, ČEMU LOBIRANJE?: Svi sagovornici „Vremena“ iz Srbije saglasni su da se kod nas uveliko i naširoko lobira i da će se lobirati bilo tržište regulisano li ne. Dodatne probleme kod nas stvaraju i slabe ili nedovoljno razvijene institucije, te vanistitucionalni centri moći koji takođe otežavaju regulaciju. Naši sagovornici se razlikuju u nivou pokazanog optimizmu do koje mere je uopšte moguće zakonom urediti lobiranje kod nas.

Problematična je i veličina tržišta. Procene „Vremena“ su da je vrednost lokalnog lobi tržišta mala i da se kreće od pet do deset miliona evra godišnje. Ništa ružičastije nije ni u Hrvatskoj gde tamošnji stručnjaci procenjuju da se godišnje na lobiranje potroši do dva miliona evra.

Zbog toga je tržište još nezanimljivo za velike inostrane lobi kompanije, koje su kod nas prisutne samo preko lokalnih predstavnika. „Nama se, za sada, još ne isplati da poslujemo u Srbiji sa sopstvenom kancelarijom, mada zahvaljujući svojim lokalnim partnerima imamo zanimljiv broj klijenata iz Srbije koje predstavljamo i u Briselu i Londonu“, kaže Samanta Sivursum.

Nešto mnogo zanimljivije naslućuje se iz komentara Zorana Domazeta na pitanje šta su prepreke razvoju našeg lokalnog lobi tržišta: „Kod nas se lobiranje još poistovećuje sa mitom i korupcijom“, kaže Domazet i nastavlja, „to nas sprečava i da aktivnije koristimo lobiranje za zaštitu naših interesa i u zemlji, i u inostranstvu.“ Da ovo nije daleko od istine, svedoči i primer Hrvatske, koja je preko svojih lobista, pre svega Mate Granića i pre članstva u EU umela da pregovara toliko vešto da udvostruči izvozne kvote za svoje proizvode. „Srbija danas na lobiranje u inostranstvu, posebno u SAD, troši skandalozno mala sredstva i time sebi zapravo čini magareću uslugu“, tvrdi Domazet.

Pohvale za srpske lobiste, međutim, stižu iz Hrvatske. Dubravko Miholić, naime, tvrdi da su u pojedinim segmentima srpske firme korak ispred Hrvatskih, posebno u segmentu lobiranja za prehrambenu industriju u Briselu, gde su po Miholićevim rečima nekada i Bosanci uspešniji lobisti od Hrvata. „Hrvatske tvrtke slabo prate promenu regulative i primećuju je tek kada se ona počne primenjivati. Malo je svesti da se treba ponašati proaktivno i misliti unapred“, kaže Miholić.

Da se stvari moraju menjati i da etičko lobiranje nije nikakav bauk misli i Jarka Člupkova; „Lobiranje je nešto normalno i ukoliko se dešava u granicama pravila, može biti korisno i za onoga ko lobira, ali i biti korisno za zakonodavca jer mu omogućava da dobije važne informacije, čime se i javni interes bolje štiti“, kaže ona. Tokom njenog rada u Komisiji lobi kompanije su joj više puta ukazale na mnogo kvalitetnija rešenja koja su značajno podigla kvalitet njenih predloga.

DOMINACIJA KORPORACIJA: U Srbiji najviše lobiraju velike kompanije, posebno iz visoko regulisanih industrijskih grana poput već pomenute duvanske, telekomunikacija ili farmako industrije. Jedna od interesantnijih lobi bitaka u Srbiji jeste i ona koja je trajala za vreme uvođenja fiskalnih kasa kada se uticalo na odluku da li će biti uvedene kase ili kompjuteri, ali je ovakvih primera zapravo mnogo više nego što se da zamisliti.

Ni u Hrvatskoj nije mnogo drugačije, veli Miholić: „Većina naših klijenata su kompanije koje žele vlastima predstaviti negativne posledice najavljenih promena zakona ili ređe ponuditi proaktivno svoje sugestije za promenu. U nešto manjem opsegu lobiraju i opštine i županije posebno ka EU.“

Velike kompanije imaju svoja stalna „in house“ lobi odeljenja u formi raznih službi za korporativne odnose koje na dnevnom nivou, bukvalno iz sata u sat prate zakonodavne i regulatorne aktivnosti i nude svoje viđenje rešenja. Ove firme često obaveštavajući i Evropsku komisiju o zakonodavnim potezima koje vuku lokalne vlasti kako bi preko Brisela zaštitili svoje ekonomske interese.

„Obaveštavanje evropskih institucija o dešavanjima na lokalu još je jedan od razloga zbog kojih firme, udruženja, komore i nevladine asocijacije iz cele Evrope imaju lobiste u Briselu. Na taj način efikasno se štite interesi i utiče na stav zvaničnog Brisela“, kaže Sivursum. „Ovo je posebno korisno za firme i organizacije iz zemalja koje tek treba da pristupe Uniji, jer lobiranjem EU zakonodavstva direktno utiču i na domaće zakonodavstvo.“

U situacijama kada se lobiranjem može uticati, na primer, na javno zdravlje, recimo u domenu hemijske industrije, uvođenje reda i javnosti u oblast lobiranja može pružiti preko potreban uvid u sve aspekte zakonodavne delatnosti i pravovremeno pokrenuti na akciju one lobiste koji imaju drugačije podatke o efektu nekog od zakona ili uredbi na koje se utiče.

Ovo bi se prema Krsmanovićevim rečima, za početak, najlakše regulisalo javnodostupnim, polugodišnjim izveštajem, recimo, Agenciji za borbu protiv korupcije, u kojem bi svaki lobista navodio sa kim se sreo i zašto, kao što je to slučaj u većini zemalja u svetu. Sa njime se slaže i Domazet, koji navodi da Nacrt zakona upravo i predviđa ovakva rešenja uključujući i registraciju i javnost ugovora i kontrolu Agencije za borbu protiv korupcije.

VLADE LOBIRAJU TAKOĐE: Privreda nije jedina koja ulaže u lobiranje. Vladine institucije takođe aktivno utiču na procese donošenja odluka, posebno kada ih donosi administracija EU. O tome svedoče brojna stalna predstavništva koja povrh nacionalnih ambasada u Briselu imaju čak i pojedini gradovi. Lobira i država Srbija, najčešće u Sjedinjenim Američkim Državama, gde se pokušava uticati na formiranje pozitivnijeg stava o našoj zemlji.

Lobiraju po Srbiji za svoje kompanije i trgovačka predstavništva stranih ambasada, ali i privredne komore za svoje članove. Najčešće se lobira za efikasniju primenu postojećih propisa, a potom i donošenje neophodnih podzakonskih akata koja nedostaju da bi zakon delovao u punoj snazi. Države, naravno, ne lobiraju samo u Srbiji. Francuska, recimo, ima razvijenu mrežu za lobiranje zakonodavnih procesa u Evropskom parlamentu i pri Komisiji, kako bi štitila svoje nacionalne interese i u Briselu, odnosno od Brisela.

LOBISTI KAO POMOĆ: Državna administracija, sa druge strane, često ima problem sa ograničenim resursima kako bi odluke koje donosi donosila apsolutno informisana o svim posledicama koje će proizvesti njena zakonodavna delatnost.

Zbog toga Evropska komisija redovno i kao pravilno poziva udruženja, nevladine organizacije, privredne komore, profesionalna udruženja i sl. kako bi na osnovu njihovih podataka uskladila svoju zakonodavnu aktivnost i uredila je tako da proizvodi što manje štete.

„U situacijama kada je moguće direktno uticati na Komisiju i sadržaj njenih direktiva, imati profesionalne lobiste u Briselu može biti od presudnog značaja za opstanak firme ili čitave industrije“, kaže Sivursum.

„Ima slučajeva gde je lobiranje efikasnije od zvanične diplomatije“, kaže dr Člupkova.

Na primer, u slučaju GMO hrane kada se Unija podelila na one za i one protiv i kada je delovanje preko zajedničkih tela postalo nemoguće.

Koliko su domaći lobisti spremni za posao u Briselu, možda je najbolje sagledati iz perspektive njihovih hrvatskih kolega koje i dan-danas u takvim slučajevima sarađuju sa briselskim lobi agencijama. Ali da je neophodno pod hitno unaprediti kapacitete našeg društva u ovoj bitnoj oblasti i urediti ih tako da procesi budu transparentni, saglasni su svi naši sagovornici.