Ko se pravi mutav

„Samim predlogom Vlade i skupštinskim usvajanjem izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postupku – odredbama člana 504. d, đ, e, ž, z, i, država je suštinski priznala svoju slabost i nedovoljnu sposobnost u borbi sa organizovanim kriminalom jer je predlaganjem ovih zakonskih odredaba – normi uvela institut potpunog oprosta od gonjenja licima koja su izvršioci ili saučesnici u izvršenju teških krivičnih dela“, piše u podnesku advokata Vladimira Horovica i Biljane Desnice-Petrović upućenog Ustavnom sudu radi ocene ustavnosti i zakonitosti odredaba Zakona o krivičnom postupku, odredaba člana 504. (…)

„Odredbe Zakonika o krivičnom postupku čl. 504. d, đ, e, ž, z, i, predviđaju po mišljenju predlagača protivno Ustavu i zakonu da: ‘Sud izriče presudu kojom se optužba protiv svedoka-saradnika odbija’. Na ovaj način nema ni utvrđivanja krivične odgovornosti izvršioca krivičnog dela i krivično delo iako je otkriveno, zna se ko je njegov izvršilac, ostaje zauvek kao rešeno da je stvarni izvršilac krivičnog dela oslobođen od optužbe. Ovakvo rešenje protivi se osnovnim načelima ZKP-a koja kažu: ‘Da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija’.

Ovakvim rešenjem usvojene odredbe Zakonika o krivičnom postupku uskratile su i oduzele osnovna prava oštećenima da preduzimaju ili preuzimaju gonjenje u slučajevima kada to državni tužilac ne želi ili je, kako je to osporenim odredbama predviđeno, odustao od gonjenja prema okrivljenom – svedoku-saradniku – koji je sam u celosti priznao svoju krivičnu odgovornost za krivična dela učinjena prema oštećenima. Dakle, oštećeni nema kog da goni jer mu je to pravo uskraćeno i nema od koga da zahteva naknadu štete i na taj način sazna u zakonitom postupku utvrđenom pravosnažnom presudom koje je lice učinilac krivičnog dela prema njemu ili njegovom srodniku i onemogućen je da od istog lica zahteva i naknadu štete. Na ovaj način osporene odredbe uskraćuju oštećenima Ustavom i zakonom zagarantovana im prava.

Skorašnja sudska praksa, pa tako konkretno i u predmetu Okružnog suda u Beogradu – posebno odeljenje br. K.P. 7/03, postupanjem specijalnog tužilaštva uvodi i, po mišljenju podnosilaca inicijative, potpuno nezakonito postupanje u odnosu na lica koja svojim priznanjem potvrđuju da su izvršioci krivičnih dela. Naime, i pored takvog priznanja svedoka (napominjemo da se ne radi o svedoku-saradniku) specijalno tužilaštvo ne pokreće nikakav krivični postupak protiv ovog lica a vodi ga i podiže optužnicu protiv, kako to svedok u svom iskazu navodi, saizvršilaca i saučesnika. Državni tužilac, pa tako ni specijalni tužilac, nemaju zakonska ovlašćenja da ne preduzimaju gonjenje u ovakvoj pravnoj i činjeničnoj situaciji. Iza ovakvog nepravnog postupanja kriju se mnoge moguće opasnosti po pravni poredak i to su mogućnosti neformalnog sporazumevanja i dogovaranja koje nije u zakonitom postupku i pred sudom u kontradiktornom postupku izvedeno. Tada se nalazimo u oblasti potpune anarhije i nepostojanja primene zakona jer takve dogovore, odluke specijalnog tužioca, koje nemaju zakonsku formu, nema ko da kontroliše, pa ni sud.“