Čak i da su Martens i Milanović u pravu – a nisu – ostaje činjenica da su studenti nepogrešivo pokazali da mafiju na vlasti jedino ruše i bespogovorno insistiranje na transparentnosti i vladavini prava. Društvena promena već je napravljena. Ako politička i ne bude sad, biće jednom
Niko nije hteo da sluša predsednika kada je više desetina puta rekao da je svirao kraj studentskim i građanskim protestima i blokadama, a možda je trebalo. Naime, nismo znali kako će ovi višemesečni protesti da se završe i do čega će, naposletku, da dovedu. Završiće krvavo – diktaturom ili građanskim ratom – a taj rat će voditi dve velikosrpske skupine. Jednoj će biti cilj da ostane na vlasti, a drugoj da dođe na vlast i ostvari naci(onali)stičke snove o Velikoj Srbiji, koju je ova prva htela da napravi, ali nije uspela…
Ovakav scenario sledi iz dva teksta o studentskom skupu za Vidovdan: “Studentske demonstracije, bunt i posledice: Kako Pokret vodi ka diktaturi ili građanskom ratu”, čuvenog ekonomiste Branka Milanovića i “Protesti protiv Vučića: Mračna strana srpskog studentskog pokreta” nemačkog novinara i pisca Mihaela Martensa.
PREGOVORI I ČETVORICA JUNAČINA
Šta profesor Milanović zamera studentima? Ukratko – političku neodgovornost, nestvaranje političkih tela unutar pokreta i – nasilje. Trebalo je, kaže Milanović, da Pokret stvori tela sa kojima će vlast moći da razgovara ili pregovara. Umesto toga, “Pokret je postao antidemokratski u načinu svog rada i potpuno netransparentan”.
Čak i da je Milanović u pravu za ovo – a nije, jer su plenumi oblik direktne demokratije u kojoj svako od studenata može da učestvuje – dati domaćim tzv. medijima bilo kakvog predstavnika studenata u šake značilo bi momentalno i višednevno uništavanje života i tog studenta i njegove porodice. Svojom “netransparentnošću” studenti su, opravdano, čuvali sebi živu glavu.
Dalje, vlast ne da ne želi da razgovara i pregovara sa bilo kojim protivnikom – ona mu uskraćuje i pravo postojanja. To je neprijatelj Srbije, plaćen i instruisan iz inostranstva, sa ciljem da uništi državu a naročito predsednika i njegovu porodicu, pa se zna kako sa takvim neprijateljem treba postupati – treba ga uništiti, kupiti ili uceniti.
To je “pregovaračka platforma” SNS-a i upravo tako teče “demokratski dijalog” u Srbiji u poslednjih 13 godina. To će reći da smo svedoci kako najžešći protivnici vlasti preko noći “prepoznaju program i energiju predsednika” i postaju njegovi najveći obožavaoci i promoteri. Studenti su s razlogom ostali van ove priče jer sa mafijom ne može i ne sme biti dogovora.
(Verovatno će dosta ljudi pomisliti kako su ove reči prejake: ne postoji nijedna ni pravnosnažna ni prvostepena presuda za bilo kakvu organizovanu kriminalnu grupu čiji su pripadnici visoki državni i partijski funkcioneri. Pa ipak, tako uglavnom biva kad mafija kontroliše državu, a time i njeno pravosuđe).
U čemu bi se uopšte i sastojali ti pregovori? O tome da vlast počne da poštuje zakone ove zemlje?
BOLJE GA NE DIRAJTE
Milanović potom kritikuje da pokret nije uspeo da definiše političke ciljeve, niti je ujedinio snage “za sledeće redovne izbore” i ušao u pregovore sa opozicijom, ali onda kaže da je posle zahteva za prevremenim izborima, pa Vučevićevom ostavkom, pokret prešao “kada više ništa nije funkcionisalo, na otvoreno nasilje”, te se pita šta će sprečiti neki novi SNS da nasilno dođe na vlast ako Vučić sada nasilno sa nje ode. Istog dana kada je Milanović objavio svoj tekst u kojem optužuje studentski pokret za nasilje, Vučić je abolirao od krivičnog gonjenja četvoricu SNS nasilnika – junaka, veli on – koji su jednoj devojci u Novom Sadu palicama za bejzbol polomili vilicu.
Samo taj primer dovoljan je za nepristrasnog posmatrača da vidi ko podržava i ko promoviše nasilje, a pomogao bi u tome i svakodnevni život u Srbiji u poslednjih 13 godina.
Spočitavati studentima da pozivaju na nasilje u društvu koje već duže od deceniju diše svakodnevno i svakovrsno nasilje koje širi vlast, bezmalo je cinično. Nemaju studenti monopol nad nasiljem, a nema ga ni država jer joj je i tu bazičnu funkciju države preoteo SNS. Partija naređuje i upravlja policijom, bezbednosnim službama, finansijama, privredom i tužilaštvima… Rečju, Partija kontroliše i utiče na sve društvene procese, pa time i na nasilje u društvu.
Prof. Milanović ne vidi da je nasilje bit Srpske napredne stranke, niti primećuje da Srbija odavno nije zemlja u kojoj su izbori “način na koji se dolazi (ili odlazi) sa vlasti”, jer već godinama po celoj državnoj vertikali – od mesnih zajednica, preko lokalnih samouprava, do vlade i predsednika – ne postoji promena vlasti. Pa, uprkos tome, studenti uporno traže vanredne izbore, svesni da drugi način ne postoji.
Ovo deluje kontradiktorno ukoliko se ne pogleda primer Kosjerića i delimično Zaječara, gde su studenti zajedno sa građanima i opozicijom organizovali i sproveli kampanju i umalo na kraju pobedili u utakmici u kojoj su bili potpuni autsajderi.
Samim tim što se zalažu za smenu vlasti na izborima a ne nasiljem, ne postoji bojazan da će se isti ili neki naredni SNS ugledati na taj pretpostavljeni studentski nasilni prevrat, te skupiti svoje ljude i krenuti da ruši neku buduću vlast.
Ovo naročito stoga što je za svaku buduću vlast apsolutno neophodno da napravi jedno “maksi suđenje”, na kojem bi veliki broj aktuelnih i bivših stranačkih i državnih funkcionera bio prevashodno zauzet svojom odbranom i time onemogućen da menja vlast na ulici.
Jer, ukoliko do tog suđenja ne dođe, neki novi – ili isti – naprednjaci neće morati nasilno da dolaze na vlast, već će doći na izborima, tek neku godinu nakon smene. Višedecenijski mafijaški sistem, koji nikada nije iščupan iz korena – naprotiv, obilno je zalivan i gajen – lako će i brzo naći ili stvoriti svog novog političkog predstavnika.
Stoga, budući da građanskog rata iz Milanovićevog teksta i naslova ne može biti jer jedna od zamišljenih strana ne poseduje ni želju niti sredstva za taj rat, zaključak bi mogao da bude da će ovakav protest – i dalje nenasilan, šta god tvrdio Milanović (i vlast, uostalom) – dovesti do Vučićeve diktature. U prevodu – bolje ga ne dirajte, da ne postane još gori.
Tu dolazimo do drugog dela dramatičnog raspleta ovih studentskih protesta: nakon nasilnog prevrata i dolaska na vlast, nasilni studenti će postati bauk za ceo Balkan zbog svoje velikosrpske ideologije koja ima teritorijalne pretenzije prema okolnim državama.
Ono što Milanović pominje u jednoj rečenici kada kaže da su se pojavili i “ekstremni samodestruktivni nacionalisti, jer je verovatno deo Pokreta u nacionalizmu video već tradicionalno najjaču političku polugu kojom vlast može biti smenjena”, čini okosnicu drugog pomenutog teksta o studentskim protestima.
OPLETI IH MILOŠEVIĆEM
Nemački novinar Mihael Martens analizirao je govore i govornike na protestu od 28. juna i, ukratko, u svom tekstu napisao da je velikosrpski nacionalizam dobio primat u studentskom pokretu, da je u govorima na Vidovdan postojalo širenje velikosrpske ideologije, koja se na kraju završi masovnim grobnicama i Srebrenicom.
Oba ova teksta imaju određeni fatalistički prizvuk: gotovo je, ovo se skroz izvitoperilo i okamenilo u nacionalizmu. A pokret je i dalje živa stvar, koja se neprestano menja. Ujedno je i jedina nada velikom broju ljudi, pa se otud mogu razumeti brojne emotivne reakcije.
Deluje da je Martens u svom tekstu jednu krajnje heterogenu društvenu skupinu olako okarakterisao izrazom koji svako u Evropi razume, koji sobom nosi ogroman teret prošlosti i veoma lako izaziva negativne emocije. Martens iz jednog jedinog studentskog i građanskog okupljanja izvlači zaključak da je ceo pokret i protest pao pod velikosrpski nacionalizam i piše da ga pokret sada podseća na vreme “ranog” Slobodana Miloševića.
A gde je Milošević, tu je i velikosrpska ideologija, tu su i ratovi protiv komšija, tu su masovne grobnice i Srebrenica.
Kao da je Martens pisao o budućnosti Srbije prepisujući njenu prošlost, zanemarujući da se takva istorija ne može ponoviti uprkos postojanju određenog broja građana Srbije koji jesu za njeno ponavljanje.
Ne može se ponoviti, jer sada nije 1989. ili 1991. godina. Ratno huškanje, u kojem je, naravno, najglasnija aktuelna vlast (ali i koje neprekinuto traje maltene 40 godina) u okruženju zemalja NATO svelo se na pravu meru: na impotentno kevtanje “patriota” ko se bolje naoružao i merenje ko ima veći džidipi. To je već godinama “domet” nacionalističkih potpirivanja: usmeren je na unutra, zarad daljeg trovanja građana, ostajanja na vlasti i daljeg neumornog pljačkanja državnih resursa.
Može se Martensovim argumentima suprotstaviti činjenica da su, nakon studentskih akcija i protesta, građani Novog Pazara izjavljivali da “prvi put u životu” osećaju Srbiju kao svoju državu; može se podsetiti i na studentsku vožnju biciklima do Strazbura, maraton do Brisela i tamošnjih susreta sa evropskim zvaničnicima, što je u direktnoj suprotnosti sa interesima vlasti i “velikosrpskih nacionalista”.
Takođe, moglo bi se diskutovati da li je činjenica da su studenti skup zakazali baš na Vidovdan “nagoveštavala nešto loše”, kako piše Martens, ili je reč o pokušaju jednog “catch-all” pokreta da Vučiću oduzme još jedan deo glasača. Ili još jednostavnije – pokušaju studenata da se odbrane od režimske propagande: što bi “nacisti” i “ustaše” pravili skup na Vidovdan?
Međutim, ovaj tekst u “Vremenu” nije apologija studentskog pokreta i njihovog delanja. Martensov tekst je previše simplifikujući i vodi pogrešnim zaključcima, ali prepoznaje potencijalni početak problema. Tekst Borisa Dežulovića precizno nabraja sva “desna skretanja” studentskog pokreta od početka godine, a upozoravaju i tekstovi Mijata Lakićevića na Peščaniku i Safete Biševac u listu “Danas”. Ovo su sve važni uvidi i ne treba ih zanemarivati.
Istina je da se ne može nacionalizmom i desničarenjem pobediti Vučić. Opasno je – ali ne za susede, nego za građane Srbije – ukoliko studentski pokret nastavi da se kreće ovom stazom zato što bi to bilo samo produžavanje aktuelne agonije.
Jer, Srbija je i dospela u ovo stanje zato što je ono što Vučić i vučići zovu “patriotizam” pretpostavljala vladavini prava. Ako si “naš”, nema veze da li si ubica, silovatelj ili pljačkaš, nećeš biti kažnjen. Ova nekažnjivost je osnovna odlika vlasti – i one iz devedesetih i ove sada, iako je jednu od najlepših izreka na ovu temu 2004. skovao Dragan Jočić izgovorivši: “Kako možete da me pitate za trafiku dok gori Hilandar?”.
Pokret je, kako rekosmo, živa stvar i studenti unutar njega određuju dalju njegovu sudbinu i pravac u kome će se kretati. No, čak i da su Martens i Milanović potpuno u pravu, čak i ako je studentski pokret prerastao u još jednu nacionalističku skupinu koju će zbog toga Vučić lako pregaziti, ostaje činjenica da su studenti nepogrešivo pokazali šta je jedino što ruši mafiju na vlasti: solidarnost i bespogovorno insistiranje na transparentnosti i vladavini prava. U tom smislu, društvena promena je već napravljena. Ako politička i ne bude sad, biće jednom.
Međunarodni sud pravde u Hagu je saopštio da je „ljudsko pravo na čistu, zdravu i održivu životnu sredinu neodvojivo povezano s uživanjem drugih ljudskih prava“. Ekološki aktivisti su ovu odluku pozdravili kao prekretnicu za klimatsku pravdu i klimatske parnice
Bez širokog i suštinski jedinstvenog fronta “tvrdih”, “mekih”, “levih”, “desnih”, “stranačkih” i “vanstranačkih”, “studentoljubaca” i “studentoskeptika”, nas antinaprednjačkih veterana i onih “odskora progledalih” – nema i neće biti promene koju svi priželjkujemo i za koju nam se čini da je nadohvat ruke. Na kraju krajeva, ne moraju i verovatno neće svi biti u istoj koloni i na istoj listi. Ali ukoliko se stvarno i iskreno želi smena ovog nakaradnog režima, svi koji su protiv njega moraju biti u istom stroju i istom frontu
Od pada nadstrešnice u Novom Sadu deluje kao da je marketinško-strateški tim Srpske napredne stranke prepustio sve konce odlučivanja timu za eskalaciju. Ukoliko je odavanje počasti stradalima ispred Fakulteta dramskih umetnosti predstavljalo “mali požar” koji je, iz ugla SNS stratega, trebalo lokalizovati, aktuelni predsednik i njegova stranka učinili su sve suprotno: podstakli su širenje vatre koja je na kraju zahvatila i njihovu sopstvenu političku “kuću”. Upravo iz te kuće, svojim političkim amaterizmom, oterali su nemali broj dotadašnjih pristalica
Za režim Aleksandra Vučića, građevina je alat političke propagande, prilika za slikanje i izvor moći. Zato se sve mora otvarati u najkraćem roku, pa makar hitna pomoć dežurala na novom auto-putu ili pucali betonski stubovi na Prokopu
Višeminutno izlivanje predsednikovog gneva na građane Novog Pazara nije ništa drugo, do poslednji trzaj jedne poražene politike čoveka koji misli da je država, a zapravo je ćacilend
Da li iko veruje, osim možda Vučića, da bi čistka tužilaca i sudija uspela? Da li on zaista veruje da može da pronađe dovoljan broj Bokana, jer, ako ćemo pravo, Bokan je ipak biser među biserima
Svi su na keca poverovali da će Iva Štrljić biti direktorka Drame Narodnog pozorišta iako vest nije bila potvrđena – ne bez razloga. Glavni je: živimo u Srbiji
Istraživanje NSPM: Većina Srbije protiv Vučićevog režima (1)
Najgore je iza nas Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
