Ko je sakrio telegram

Vest o pismu zahvalnosti u borbi protiv globalnog terorizma koje je 18. septembra predsednik SAD Džordž Buš uputio predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici i premijeru Srbije Zoranu Đinđiću građanima Srbije saopštena je, glede Koštunice, tek u Drugom dnevniku RTS-a. Do tog trenutka beogradski elektronski mediji preneli su samo vest da je predsednik Buš pisao premijeru Đinđiću. Ni reči o Koštunici. Imajući, tj. nemajući, to u vidu, beogradski analitičari su tog popodneva s pravom postavili pitanje da li to zapravo znači da predsednik Buš uoči predstojećih predsedničkih izbora podržava reformsku vladu Zorana Đinđića, tj. „navija“ za Labusa. Posle državnog dnevnika u pola osam kada su pročitana oba pisma zahvalnosti, postalo je jasno da Buš najverovatnije šalje cirkularno pismo zahvalnosti sa sličnim sazdržajem na stotine adresa u okviru kampanje za pridobijanje što šireg konsenzusa oko rata sa Sadamom Huseinom, te da nema nameru da se svrstava ni na jednu ovdašnju stranu.

Šta se zapravo dogodilo, pitali smo novinske agencije, kabinete i sve učesnike afere „Buš“ – medijska manipulacija, kabinetska manipulacija medijima ili neizlečiva kancelarijska lako-ćemo opuštenost.

Novinska agencija Beta potvrđuje da je vest o pismu Đinđiću dobila od pres službe Vlade Srbije oko podneva i emitovala u 12.28, a da joj je vest o pismu Koštunici prosleđena iz Kabineta predsednika SRJ oko 19 časova i emitovana 12 minuta kasnije. Tanjug potvrđuje da je vest o Đinđićevom pismu dobio preko pres službe Vlade Srbije oko podneva kada ju je i emitovao, a da je saopštenje iz Kabineta predsednika SRJ stiglo posle 17 časova. Novinska agencija Fonet je saopštenje od pres biroa Vlade Srbije takođe emitovala u 12.55 po prispeću, a saopštenje iz Kabineta predsednika SRJ „skinuto“ je s RTS-ovog Drugog dnevnika. U Fonetu kažu da im je saopštenje iz Kabineta predsednika Koštunice možda i stiglo u toku večeri, ali da su vest bili prinuđeni da prepisuju od RTS-a usled nedostatka pravovremene informacije s izvora. Bojana Lekić, glavni i odgovorni urednik RTS-a, potvrđuje da je agencijska vest stigla u 19.10, a saopštenje iz Koštuničinog kabineta prispelo faksom u 19.20 neposredno pred emitovanje Drugog dnevnika. Sledeći logičan protokol, RTS je prvo objavio pismo predsedniku savezne države, a potom je u celini pročitano i pismo predsedniku Vlade Srbije. Televizija Studio B se tog dana posebno istakla u večernjim dnevnicima – čitali su i drugi telegram, ali su naglasili da je „Đinđić prvi dobio telegram“!

Budući da su pisma posredstvom američke ambasade prvo stigla u Savezno ministarstvo inostranih poslova, „Vreme“ mu je uputilo zvaničan zahtev sa pitanjem ko je i kada imao obavezu da informiše javnost o prispeću diplomatske pošte – SMIP ili kabineti predsednika i premijera. Zamenik šefa Kabineta ministra Svilanovića Miroslav Šestović u zvaničnom dopisu „Vremenu“ navodi da su oba pisma zahvalnosti predsednika Buša istovremeno stigla u Direkciju za saradnju sa SAD u utorak 17. septembra nešto posle 15 časova, a kabinetima predsednika i premijera preporučeno je da bi tu informaciju trebalo da obelodane. Po protokolu, SMIP mora da dobije saglasnost od predsednika, tj. premijera, da bi objavio tu informaciju i poslao saopštenje medijima. Tako je očigledno uradio Kabinet predsednika: pročitao je Bušovo pismo, dao saglasnost i vratio ga u SMIP na prevođenje. Premijerov kabinet reagovao je brže i nije se ogrešio o protokol – čim je dobio preporuku od SMIP, bacio se na prevođenje i obavestio medije ostvarivši znatnu prednost. U novinskim agencijama Tanjug, Beta i Fonet kažu da do sada nije bila praksa da SMIP šalje saopštenja koja se tiču predsednika SRJ, i da nije fer govoriti o medijskoj manipulaciji ukoliko nečiji kabinet, u ovom slučaju predsednikov, ne ažurira informaciju na vreme.

Milan Kinđič, premijerov savetnik za medije, potvrđuje da je pismo stiglo oko podneva u kabinet, a da je zatim prosleđeno medijima posredstvom informativne službe Vlade Srbije. Da li je možda diplomatska procedura u ovom slučaju zaobiđena da bi se postigao efekat „Buš voli Đinđića“, ili ko je i kada uručio pismo premijeru, savetnik je odgovario: „Kada nešto stigne, mi se mnogo ne pitamo od koga je stiglo, već se trudimo da to plasiramo u medije“ i obećao da će u delovodniku proveriti ko je uručilac pisma. U Kabinetu predsednika SRJ vlada uverenje da je posredi manipulacija medijima i insinuacija da su urednici novinskih agencija, televizija i dnevnih novina jednu vest plasirali, a drugu prećutali. Optužbe na račun medija potkrepljuju činjenicom da je tog dana jedino kanal YU info pravovremeno izvestio o oba pisma zahvalnosti. U Kabinetu predsednika SRJ iznosi se kontradiktoran detalj koji se prvi put pojavljuje u ovoj priči: SMIP je tog dana plasirao informaciju agencijama (a ako nije, eto zavere i manipulacije, prim. aut.), a informativna služba Kabineta predsednika SRJ nije namerno htela da pošalje saopštenje medijima „da se to ne bi koristilo u predizborne svrhe“. Da li to znači da su zaposleni u predsednikovom kabinetu odveć fini i skromni da bi se hvalisali kako je Buš pisao njihovom predsedničkom kandidatu, ili to možda očekuju od drugih, na primer, od SMIP-a, „Vreme“ nije u potpunosti shvatilo. Šta god to značilo, kabinet je na taj način odbio mogućnost da je posredi njegova greška i neažurnost, već je optužbe uputio na račun dežurnih krivaca – medija.

Ovom temom niko se ne bi ozbiljno pozabavio da se sve to ne događa u vreme predizborne kampanje kad i sitne prednosti mogu doneti krupne rezultate, a sedam časova prednosti Đinđića može svakako da proizvede zbrku u glavi ponekog birača. Predsednik Koštunica se povodom toga oglasio na televiziji B92 u ponedeljak 23. septembra rekavši: „U laži su kratke noge.“ Američka ambasada, kao jedan od aktera priče, nije želela da se meša u pitanja strane zemlje: na pitanja „Vremena“ o protokolu u ovom slučaju do zaključenja ovog broja nismo dobili odgovor.