foto: zoran žestić / tanjug
"Putin će nam dati S-300, ali stvarno", samo je jedan od mnogih naslova iz "Informera" u protekle dve godine koji su na sličan način ponavljali režimski mediji. A onda je ovo glasilo objavilo Vulinov demanti da je Srbija poslala zvaničan zahtev za isporuku ovog raketnog sistema kao da prvi put čuje za njega
Da je Srbija „zemlja čuda“, u kojoj je sve moguće, a posebno u političkom životu i medijima, strancima više ne treba dokazivati, a posebno ne njenim građanima. Ali, uvek se pokaže da se u svemu može ići i korak dalje i da granice u toj sferi ne postoje. Najnoviji dokaz za ove tvrdnje je reagovanje sveprisutnog i za sve teme zaduženog ministra odbrane Aleksandra Vulina koji je demantovao vest ruske zvanične novinske agencije da je „Srbija poslala Rusiji zvaničan zahtev za isporuku S 300PMU-2“, opreznom formulacijom da ona „ne odgovara činjenicama“.
Simptomatično je da Vulin to nije uradio u nekoj od svojih svakodnevnih aktivnosti, posebno vikendom, kada mu novinari režimskih medija „spontano“ postavljaju naručena pitanja (ako ih nekad nema, uvek se nađe neko ko će to uraditi, na primer urednik lista Udruženja vojnih penzionera); takođe, ni u redovnim gostovanjima u jutarnjim programima Pinka, RTS ili Hepi televizije, ili na stranicama „Informera“, gde je svakodnevno zastupljen… Da demantuje vest „Sputnjika“, Vulin je izabrao zvanično saopštenje Ministarstva odbrane, u kome je još preneta i njegova izjava da „Srbija ima odličnu saradnju sa Ruskom Federacijom“.
Šta se, u stvari, desilo?
PUMPANJE NAPREDNJAČKOG MORALA: O nabavci protivavionskih raketnih sistema već više od dve i po godine pišu režimski i prorežimski mediji, a „Informer“ je tu rekorder. Između ostalog, to glasilo je od januara 2016. godine „dizalo moral“ glasačima Srpske napredne stranke tvrdeći da S-300 stiže do kraja te godine, zajedno sa šest aviona MiG-29 i po 30 modernizovanih tenkova T-72 i izviđačkih vozila BRDM-2. Sve ove „Informerove“ „proverene informacije“ prenosili su režimski i pararežimski mediji, a niko od zvaničnika nije se potrudio da bar pokuša da ih demantuje ili bar da kaže da „ne odgovaraju činjenicama“. Najmanje – Vulin. Mada na kraju 2016. od svega nije bilo ništa, „Informer“ je ostalim satelitskim medijima nastavio da „pumpa“ o „ruskoj pomoći“. Avioni jesu stigli u jesen 2017, ali samo da bi bili pokazani, a kad će svi biti remontovani, veliko je pitanje. Sad se najavljuje (iz usta Vulinovog „vrhovnog komandanta“ Aleksandra Vučića, što je svojim „autoritetom“ potvrdila i premijerka Ana Brnabić) da će vojska Srbije do kraja godine imati 14 remontovanih lovaca MiG-29 (četiri svoja, šest dobijenih iz Rusije i četiri koja navodno treba da stignu iz Belorusije…).
Pošto se obećanja koja daju Vučić i Brnabićeva i, posebno Vulin, u pararežimskim medijima uzimaju zdravo za gotovo, skoro da niko nije zapitao kako će stići ti beloruski avioni kad ugovor o donaciji još nije ni potpisan, niti se zna način realizacije, kao ni gde će avioni biti remontovani, koliko će taj remont koštati i sa kojeg budžetskog razdela će biti plaćen. Remont i modernizacija šest ruskih i četiri MiG-29 koje ima vojska Srbije košta 185 miliona evra i za to su pare u budžetu izdvojene. I tu je, međutim, početkom godine vlast pokušala da napravi propagandni trik, tvrdeći da je budžet Ministarstva odbrane veći za 112 miliona evra. Ispostavilo se, međutim, da je za modernizaciju i remont sredstava naoružanja i vojne opreme (u šta bi trebalo da spada i remont aviona) predviđeno 20,6 miliona evra, od čega je 15,7 miliona za mašine i opremu, a ostatak je za „specijalizovane usluge“. Upitan kako će biti plaćen remont aviona, Vulin je pokušao da objasni da će to biti „iz drugih izvora“. Pošto ti „drugi izvori“ još nisu poznati, tek onda je pitanje odakle će biti plaćen remont tih beloruskih letelica i kako će biti završen do kraja godine.
Sa tenkovima T-72 i oklopnim vozilima BRDM-2 slična je priča, jer se niko od zvaničnika nije oglasio sa detaljima njihove modernizacije. Posebno kad su u pitanju izviđačka vozila, čiji oklop nije izdržavao mitraljeska zrna 12,7 milimetara, i čiji je benzinski motor imao malu snagu a trošio „kao ruska vozila“, pa je samim tim i neekonomičan i nefunkcionalan. Srbija ima dosta svojih BRDM-2, koji joj, baš iz tog razloga, „leže“ po skladištima na otvorenom. Najnovija vest iz pararežimskih tabloida je, naravno, bombastično plasirana, da tenkovi i BRDM stižu zajedno sa Putinom 1. novembra, na dan oslobođenja Beograda u Prvom svetskom ratu.
STIŽE, STIŽE, SAMO ŠTO NIJE: Međutim, o S-300 svi su naprasno zaćutali, uključujući „ugledni“ „Informer“, koji često „objavljuje“ vesti pozivajući se na najbliže Putinovo okruženje, a čiji vlasnik nosi majicu sa likom ruskog predsednika, kao i masku mobilnog telefona sa njegovom slikom. On je 4. jula objavio Vulinov demanti, kao da prvi put čuje za tu vest i da takva informacija nije nebrojeno puta za dve i po godine osvanula na naslovnoj strani „Informera“.
Zapravo, sve je počelo u januaru 2016. kada je u Beogradu boravio zamenik ruskog premijera Dimitrij Rogozin. On je Vučiću poklonio maketu S-300, što je bio „okidač“ za izmišljanje priče o budućoj borbenoj premoći Srbije u regionu. „Informer“ je odmah „ekskluzivno otkrio“ da će, osim S-300, Srbija od Rusije nabaviti i raketne sisteme Uragan i Smerč.
Kako se do kraja 2016. ništa nije desilo, priča se nastavila i 2017. uz razne bombastične najave. Naslovna strana od 21. marta „Putin daje Srbiji S-300 na lizing“, pa onda od 20. jula „Dobra vest iz Moskve, Srbija dobija S-300“, u kojoj se poziva na zvaničnu izjavu Putinovog saradnika Dmitrija Šugajeva, koju on nikad nije izgovorio. Dva dana kasnije, na naslovnoj strani je slika i naslov „Ovo Putinovo oružje braniće nebo Srbije“, a kraj godine (18. decembar 2017) obeležen je naslovom „Putin će nam dati S-300, ali stvarno“ uz tvrdnju da će sutradan „na Nikoljdan“ na sastanku Vučića i Putina biti potpisan sporazum o tome.
Slične stvari su, naravno, objavljivali i „Alo“, „Srpski telegraf“, ponekad i „Kurir“, ali zanimljivo je i kako se u celu priču povremeno uključuje „Blic“, koji bez imalo uporišta u realnosti hvali „snagu srpskog oružja“, posebno onog što se projektuje u Jugoimportu-SDPR, a ne zna se da li će ikad ući u upotrebu. I „Blic“ je, naravno, u decembru prošle godine, pod naslovom „Srbija dobija novo naoružanje iz Rusije. Stiže šest helikoptera i raketni sistem S-300“, objavio informaciju da su Vučić i Putin načelno postigli dogovor o tome.
Početkom jula, kada je Vulin demantovao vest ruske agencije, „Blic“ se uključio u „kontrakampanju“, optužujući da iza toga stoje „ruske službe“ (ne navodi se koje), a po načinu kako je tekst napisan vidi se da su pravi autori u vlasti Srbije.
„Pokušali smo da istražimo šta stoji iza plasiranja lažnih, a lako proverljivih informacija. Više sagovornika našeg lista je potvrdilo da je cilj ovakve ruske propagande da održi svoj uticaj na ovim prostorima, ali da se Srbija ‘kazni’ zbog povlačenja diplomatskih koraka koji nisu po ruskom ukusu. Tako, nije slučajno da se dezinformacija o tome kako Srbija traži oružje od Rusa dolazi neposredno nakon posete ukrajinskog predsednika Petra Porošenka. To je bio svojevrstan odgovor Rusije“, konstatovao je „Blic“, ne navodeći konkretno nijedan izvor niti ime sagovornika.
Ako se ide tom logikom, onda su „ruske službe“ stajale i iza plasiranja vesti o isporuci S-300 u „Informeru“. Niko nije reagovao, a trebalo bi, jer je rad za strane obaveštajne i bezbednosne službe krivično delo špijunaže i kažnjiv . Sa druge strane, današnji predsednik i tadašnji premijer Vučić javno je, na konferenciji za štampu za vreme predizborne kampanje 2017, optužio Zorana Čička da radi za britansku obaveštajnu službu. Pošto je Vučić tad bio na čelu Saveta za nacionalnu bezbednost i koordinator službi bezbednosti, trebalo je pretpostaviti, pošto mu sve poverljive informacije stižu svakog dana na sto, da je to istina i da je pitanje sata kada će Čičak (koga je nazvao „julovcem“ jer je nekad bio funkcioner te partije), biti uhapšen i procesuiran. To se do dana današnjeg nije desilo, pa se, s jedne strane, postavlja pitanje da li Srbija toleriše špijune, a s druge, kakve su informacije koje predsednik dobija i ko mu ih „servira“. Takođe – i da li takvih obmana ima još.
Sam Vučić isporuke S-300 nikad nije potvrdio ili demantovao, a ni premijerka Brnabić, kao neko ko vodi Vladu i povereni joj budžet.
Što se tiče samog sistema S-300, on je Srbiji svakako potreban jer Protivvazdušna odbrana raspolaže zastarelim raketnim sistemima iz šezdesetih godina Kub i Neva i odavno su prevaziđeni. Stvar je, međutim, u tome da je i S-300 skoro prevaziđen i ako bi ga Srbija i kupila „po povoljnoj ceni“, kako se tvrdilo u novinskim tekstovima, pitanje je koliko bi trebalo platiti modernizaciju.
Ako bi se kupila tri diviziona (da budu vatrena podrška lovcima sa vojnih aerodroma u Batajnici, Nišu i Lađevcima), to bi, sa svim što je neophodno (remont i modernizacija, rezerve raketa, obuka posada), Srbiju koštalo najmanje milijardu dolara, što su pare koje država naprosto nema, a i da ih ima, mogle bi se upotrebiti u korisnije svrhe. Poređenja radi, čitav vojni budžet za ovu godinu je nešto manji od 600 miliona evra.
Sami lovci MiG-29, kad budu remontovani i modernizovani, biće praktično neupotrebljivi i laka meta u slučaju bilo kakve vazdušne bitke, poput one 1999, jer bez podrške savremenijih PVO sredstava, pa makar oni bili i relativno zastareli kao S-300.
S obzirom da je propagandna mašinerija vlasti u više navrata tu moguću nabavku objašnjavala „odgovorom Hrvatskoj“ koja se naoružava, pa tako sticala neke poene, tu se postavlja i logična prepreka kako sisteme „doturiti“ iz Rusije ili Belorusije (i ta opcija kupovine se pominjala) do Srbije. Hrvatska je članica NATO-a, kao i Mađarska, Bugarska, Rumunija, Crna Gora, Albanija, a Makedonija je upravo dobila poziv za članstvo. Dovoljno je da se u organima NATO-a pokrene pitanje zabrane isporuke S-300 Srbiji i da npr. Hrvatska to obrazloži direktnom pretnjom, pogotovo „ratobornim“ izjavama ministra odbrane Vulina, a povremeno i Vučića, u stilu „imaćemo mi sa čime da odgovorimo“ i da se ne dobije dozvola za prelaz preko teritorije država članica.
A tri diviziona raketnih sistema S-300 nisu tri šlepera sa cigaretama ili naftom, koji su devedesetih u vreme sankcija ilegalno prelazili preko granice, ili dva ruska borbena helikoptera Mi-24 nabavljena u drugoj polovini devedesetih na ukrajinskom crnom tržištu za Jedinicu za specijalne operacije, već ogromna količina tehnike za koju su potrebni vozovi.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
