Ko? Je l’ ja?

Vjekoslav Radović, bivši novinar beogradskog biroa Rojtersa, bivši dopisnik Tanjuga iz Amerike i šef Službe za informisanje DSS-a, podsetio nas je („Politika“, 27. februar; „Ratni i mirovni huškači“) na jednu epizodu „medijskog rata“ (koji je takođe izgubljen, a sada znamo i zašto: zbog bestidnog laganja). Reč je o famoznih „40 vukovarskih beba“, kako se taj slučaj zvao. Užasnuti veteran izgubljenog rata uvredio se jer se njegovo ime pominje u kontekstu tog blesavog pokušaja obmane javnosti, a radi ratnog huškanja. Vjeko Radović koristi priliku da napadne „mirovne huškače“, koji su – po njemu – isti takvi kao i ratni, čak i gori. Te zlikovce, koji su svojim „huškanjem na mir“ dali materijala nekom francuskom profesoru da napiše studiju o ulozi srpskih medija u ovim ratovima, pa se sada njome koristi Haški tribunal, Vjeko Radović u „Politici“ denuncira jednog po jednog, sa imenima (uzgred, to su sve časni ljudi i pouzdani svedoci). Oni su, kaže Vjeko Radović, „pujdali međunarodnu javnost na sopstveni narod“. Kao pozitivne primere za ugled, on navodi „plejadu časnih imena koja su se našla u negativnom kontekstu“ (sve sami dobrovoljni davaoci tuđe krvi). Tako smo dobili parove „patriota – izdajnik“: Dobrica Ćosić – Pera Luković, Jovan Rašković – Nebojša Popov, Raša Smiljanić – Rade Veljanovski, Milica Lučić-Čavić – Vasilije Krestić, Brana Crnčević – Filip David, Gojko Đogo – Lazar Lalić i tako dalje… E, sad su oni odjednom em različiti, em isti: jedni huškali na rat, drugi huškali na mir; jedni „patriote“, drugi „izdajnici“. A sve to zbog „vukovarskih beba“, slaboumnog i nečasnog pokušaja „podizanja patriotskog raspoloženja“ i zamazivanja vukovarskog magnum crimena.

Šta je bilo? Izvesni Goran Mikić, fotograf, pojavio se 20. novembra u birou AP-a (Associated Press) sa pričom da je negde u Borovu Naselju video i slikao „41 zaklano srpsko dete, od pet do sedam godina starosti“; tu se javlja i izvesna italijanska novinarka iz RAI Uno, ali prilično rastrojena (nikakvo čudo, s obzirom na mesto i vreme), sa sličnom pričom. Ljudi iz AP-a postavljaju logična pitanja: gde su slike; odakle 41 dete na jednom mestu u opsadi Vukovara; kako zna da su deca srpska itd. Goran Mikić nema odgovore – ni slike – pa odlazi dalje. Po tadašnjim objašnjenjima Dona Forbsa, šefa biroa Rojtersa, i Tima Heritejdža, njegovog zamenika i naslednika (Forbs je bio pred penzijom), njima je upravo Vjekoslav Radović servirao priču, a oni su poverovali i pustili vest (pošto se vesti čuvaju deset godina, nismo bili u stanju da proverimo potpis tj. inicijale autora). Priča se munjevito raširila i RTS je krenuo radosno da seiri nad „vukovarskim bebama“, kao i ostali „patriotski mediji“, uostalom: oni su ionako bili žedni srpske krvi sve vreme. Istovremeno su drugi novinari krenuli da proveravaju tu, po sebi, na prvi pogled sumnjivu priču: tadašnji major dr Zoran Stanković uz tešku muku je nekom vojnom telefonskom vezom bio lociran u Vukovaru, gde je radio svoj posao; čovek je lepo rekao da su to budalaštine i izvikao se na novinara, otprilike kao „Da li ste vi normalni? Ko bi držao toliko dece na jednom mestu? Uostalom, bilo je dečjih leševa, ali pet, poginuli od bombardovanja!“. Za dan-dva obmana je bila raskrinkana, a Vjekoslav Radović je bio „ubeđen“ da sam da otkaz jer nijedna agencija ne voli da „ubija“ vest (demantuje je kasnije), pogotovo takvu vest, niti da otpušta saradnike. Da li je, kako sada tvrdi, u stvari otpušten jer nije hteo da piše o nekakvim lipicanerima – mi ne znamo; znamo šta su nam kolege iz Rojtersa tada ispričale. Niko od njih nije rekao da je Vjeko Radović bio „poslan u Vukovar da pronađe bebe“, pa da je njegovom zaslugom vest bila ubijena, kako on sada tvrdi. Uostalom, velike agencije nikada neće javno priznati da su saradnika otpustile zbog tako nečega: nije zgodno…

Naravno da je nastao skandal. „Patrioti“ i „nacionalni radnici“ bili su očajni zato što 41 srpsko dete nije bilo zaklano, jer oni Srbe vole jedino zaklane; živi Srbi („nejač“, „živalj“) njima ne trebaju, kao ni gospođi Biljani Plavšić („Šest miliona da nas izgine, vredelo bi…“). Ako se malo prisetimo, bilo je to vreme kada su „ustaše pravile burek od srpskih očiju“ i „ogrlice od prstića srpske dece“, kada su živi ljudi iz Tovarnika proglašavani za „zaklane“ tako što su im imena uzimana iz telefonskog imenika; vreme kada je „Stradun čekao slobodu“ („Politika ekspres“). Nekako veoma brzo Vjeko Radović postaje dopisnik Tanjuga iz Njujorka; koga zanima šta je pisao neka kopa po tadašnjim novinama, jer se mi iz novinarske struke toga dobro sećamo.

Onaj nesrećnik Goran Mikić naglo nestaje iz opticaja, kao i potresena italijanska novinarka. Dve-tri godine kasnije, Goran Mikić javiće se ovom autoru jednim jadnim i konfuznim pismom iz belog sveta: morao je, veli, da pobegne jer je bio žrtva zavere jugokomunističke JNA koja je „sakrila stravični zločin nad srpskom decom u Vukovaru“, pa je htela i njega da „likvidira kao svedoka“. Istini za volju, tadašnjoj Službi za informisanje Političke uprave SSNO-a bilo je takođe donekle žao što je 41 srpsko dete ostalo živo u Vukovaru; bili su usred mobilizacijske krize i krize „patriotizma“…

Nekoliko meseci kasnije imali smo još jedan takav slučaj: čuvenu laž o „trinaest srpskih beba iz Banje Luke“. Bora Jović je u svojim memoarima priznao da je lansirao tu gadost u junu 1992, jer mu se činilo zgodno; „Vreme“ je raskrinkalo tu obmanu odmah, u sjajnom tekstu Dušana Radulovića. I opet su „nacionalni radnici“ vrisnuli od muke zato što 13 srpskih beba nije umrlo, jer su njima samo mrtve srpske bebe dobre, a sa živima ne znaju šta bi.

E, sad: Vjeko Radović svojega se „patriotizma“ nadokazivao do sada po Tanjugu, „Glasu javnosti“, DSS-u i na drugim mestima i to je u redu: ovo je slobodna zemlja, neka ga; eto ga tamo. Samo neka bude ljubazan i neka se ne gradi naivan: „Ko? Je l’ ja?“.

Ti, Vjeko, ti!