Prilog koji objavljujemo do sada nije postojao u elektronskoj arhivi nedeljnika. U fotogaleriji (s desne strane, skroz u dnu) objavljujemo faksimile stranica štampanog izdanja.
ŽELJKO RAŽNATOVIĆ ARKAN – Ono što im nije uspelo sa Šešeijem – pokazao se previše jak – socijalisti su bez ijedne greške sproveli sa Željkom Ražnatovićem Arkanom. Uveli ga u parlament, iskoristili, ubedili da može još više i na kraju ga grubo tresnuli o zemlju. Predizborne ankete su mu davale po petnaestak procenata glasova. Nije dobio ni dva odsto. Sam je izjavljivao da će biti „važna stranka u parlamentu“. Socijalisti nisu hteli ni da prokomentarišu njegov izborni poraz. Totalni krah. Ako su priče o njegovom instinktu tačne, ako zaista može da predoseti opasnost, od ovoga što ga je zadesilo na izborima bolji znak mu nije potreban. Socijalisti su odlučili da ga žrtvuju i ako im bude nadohvat ruke, to će i učiniti. I ne samo oni. Svaka buduća vlada želeće da na početku mandata javnosti ponudi glavu neke velike ribe. Na svoju nesreću, Ražnatović je sam prihvatio da igra ulogu jedne takve ajkule. Pri tom verovatno na kraju nije više bio ni dovoljno oprezan i ne treba ni sumnjati da su mu oni koji su mu celu igru namestili već pripremili dovoljno dokaznog materijala.
VOJISLAV KOŠTUNICA – Osvojio je 216.000 glasova i nije uspeo. Platio je pokušaj bavljenja politikom na svoj način. Okružen odavno ukotvljenim Deposom s jedne strane, i ofanzivnim Đinđićem s
druge, ostao je tamo gde je prošle godine bila Demokratska stranka – usred ničega. Mnogi sumnjaju da mu je sa pravog mesta na pravi način prodata priča da je dovoljno jak da može na izborima da dobro prođe i sam. Drugi, pak, da je upravo on jedan od onih kojima su socijalisti najviše ukrali na izborima. Ipak, najveću grešku je napravio kada je dopustio da postane krivac za neujedinjenie opozicije. Bio je odlična meta na mitinzima, a pri tom sam niti je umeo, niti hteo da se na sličan način brani. Takođe, uz sve poštovanje koje je publika prema njemu gajila, nije uspeo da nadoknadi svoj osnovni nedostatak – nesposobnost komunikacije (političke, kakvu su imali Drašković i u manjim sredinama Đinđić) sa biračima. Čovek koji nema harizmu poput Draškovića ne sme da pravi mitinge. On prvo mora da napravi harizmu, a Koštunica to nije radio. Jači izborni štab i bolja kampanja verovatno bi mu doneli još koje poslaničko mesto. Jedina činjenica koja mu posle svega ide u prilog jeste to što Demokratsku stranku Srbije većina i dalje svrstava u jednu od četiri velike opozicione partije.
ZORAN ĐINĐIĆ – Primenio je novi model u predizbornoj kampanji. Išao je na pijace, „među narod“, ponavljao nekoliko veštih rečenica i četiri puta povećao broj poslanika – sa sedam na dvadeset devet. Uz Šešelja, koji je uspeo da preživi Miloševićev napad, on je postigao i najveći uspeh na ovim izborima. „Gotovo je neizdrživo, a u isto vrerne i fantastično koliko je on pragmatičan“, izjavio je jedan nemački novinar posle razgovora sa Đinđićem. Ta pragmatičnost je tokom ovih izbora bila i glavno Đinđićevo oružje. Izjavljujući da je spreman i na koaliciju sa socijalistima, obezbedio je sebi dobar tretman na televiziji Srbije i najčešće bio izbegavan prilikom socijalističkih razračunavanja. sa opozicijom. Tvrdeći da nema ništa protiv ujedinjenja opozicije, osigurao se i sa te strane – mitinzi su prolazili, a on nije bio proglašavan za izdajnika. Čoveku kojeg pristalice već nazivaju „srpskim Kenedijem“ u kampanji je ipak falila završnica. Za razliku od čuvenog američkog predsednika, on nije uspeo, možda i zbog sasvim razumljivih razloga, da se obrati širem audutorijumu, da govori „naciji“ i da je natera da ga posluša. U opoziciji ga optužuju za „dil sa socijalistima“ i predviđaju mu brz kraj. Posmatračima sa strane izgleda previše mudar da bi nešto tako dopustio.
VUK DRAŠKOVIĆ – Statistika pokazuje da je Drašković na ovim izborima osvojio nekih osamdesetak hiljada glasova manje nego na izborima 1990. godine. Priličan neuspeh ako je cilj neke stranke da osvaja nove glasače. Priličan uspeh ako se zna šta je vlast protiv Draškovića tokom ove tri godine preuzimala i koliki je put, bar spolja gledano, prošao. Počeo je sa Mirkom Jovićem, završio sa Vesnom Pešić. Glasače koje je gubio zalažući se protiv rata nije nadoknadio glasovima među mirotvorcima i zato je prošao nešto lošije. Mnogi veruju da se njegov put ipak nije završio. Greške koje je i ove godine pravio bile su istovetne onima sa prethodnih izbora. Osnovna – mnogo više vremena i energije troši na pravljenje stranaka drugima nego na jačanje sopstvene. Zato mu se i dogodilo da gotovo ceo predizborni posao uradi sam.
VOJISLAV ŠEŠELJ – Priznao je poraz. To ga i razlikuje od od ostalih. On od politike pokušava da izvuče maksimum i pazi na svaki svoj korak, striktno se pridržavajući pravila koja važe za svakog političara. Računajući koja je mašinerija protiv njega pokrenuta, na izborima je uspeo. Preživeo je, nije otišao u zatvor i u najvećoj meri sačuvao stranku. Pri tom ima sličan problem kao Drašković. Stranka – to je u najvećoj meri on sam. Zato mu se i dogodilo da ima, na primer, očajnu reklamnu kampanju i da najveći deo poslova (od govora po radio-stanicama, do predstavljanja na televiziji) mora da obavi sam. Takođe, kao i Drašković, ako nešto u najskorije vreme ne uradi sa strankom – jednostavno neće izdržati.
Za Šešelja i Draškovića treba reći i da su za svoje probleme delom sami krivi i zbog toga što zaista i vole da se u veći deo stranačkih, pa i operativnih pitanja mešaju. Drašković je tako sasvim sigurno uživao baveći se marketinškim delom posla i pišući svoju čuvenu „azbuku“ (jalov posao ako se zna koliko je u Srbiji nepismenih). Šešelj je najverovatnije sam napravio spisak ljudi iz stranke koji će učestvovati u predstavljanjima na televiziji. U spisku se, naravno, nalazilo samo jedno ime – njegovo.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ – Za većinu Srba i dalje vrhovni autoritet. Ovoga puta, to je bilo dovoljno.
